Изашла је та звезда Даница,
изашла је иза Цариграда.
Видила ју ј’ љуба Грујичина,
видила ју ј’ тер јој говорила:
“Ај, ти моја пресвитла Данице, 5
гди си била три шкуре нојчице?”
Говори јој пресвитла Даница:
“Бора теби, љуби Грујичина,
ја сан била иза Цариграда.”
А говори љуби Грујичина: 10
“Кажи мени, пресвитла Данице,
кад си била иза Цариграда,
си л’видила Грујицу мојега?”
Говори јој пресвитла Даница:
“Синоћ ти је с царем диванио 15
да га пусти билон двору своме,
али му је царе говорио:
Не пустин те билон двору твоме
док не видим Шарца коња твога
и на коњу вирну љубу твоју. 20
А говори млајахан Грујица:
Већ се ј’ моја љуби преодала
и мога је коњића продала.”
Кад то чула љуби Грујичина,
оправи се кано и делија 25
и бритку је сабљу припасала,
на Шарца је коња узјахала,
иде трчећ граду Цариграду.
Кад је дошла испод Цариграда
на широко поље цариградско, 30
пак је млада поље оптрчала
и све се је поље засвитлило
кано даг а ј’ сунце опсинуло.
Гљедали ју цареве делије
тер дозивљу цара господина: 35
“Ај честити царе господине,
од покли је поље цариградско
ниј такова момка на њен било
кот је јутрос, мили господаре.”
А говори царе господине: 40
“Оте доли на широко поље
па га жива мени допељајте.”
Липо су га слуге послушале,
они греду на широко поље,
ал’ се она не да уфатити. 45
Ко год момче до ње доскачује,
стрмоглаво на земљицу паде,
па њин вели љуби Грујичина:
“Бора вами, цареве делије,
нећете ме жива уфатити, 50
ја ћу цару сам на дворе доћи,
ништо иман с њиме бесидити.”
Она иде цару на дворове
и јошће је цару бесидила:
“Чуо јесам, мој честити царе, 55
да ј’ код тебе Грујо у сужањству,
дугује ми девет годин дана,
не морен се дуга уфатити.
Већ те молим, мој честити царе,
да га пустиш из тамнице тамне 60
пак ти гљедаш с пенџера зелена
како ћу га на сабљах разнити.”
Већ се цару с мањин не могаше,
пусти Грују из тамнице тамне.
Али узме незнана делија, 65
узме Грују за бијелу руку
па га воид испод Цариграда
па га меће сприд на коња свога,
иде трчећ испод Цариграда.
Мало јесу пута учинили 70
а говори љуби Грујичина:
“Бора теби, млајахан Грујица,
биш ли познал Шарца коња твога
и биш познал вирну љубу твоју?”
А говори млахајан Грујица: 75
“Не питај ме, незнана делијо,
бил сан сужањ девет годин дана,
већ се ј’ моја љуби преудала
и мога је коњића продала.”
Она му је говорила млада: 80
“Ала бено, млахајан Грујица,
што не познаш Шарца коња твога
и на коњу вирну љубу твоју.?"
Извор
Marija Bošković Stulli, "Epske narodne pjesme“, 2, Zagreb, 1964.
