Љељов дар
У зору љупког маја цвјетну сам ружу брао;
Занесен бајом њеним непомично сам стао,
А Љељо, несташни Љељо, на раме моје паде,
Милујући ме руком њежно говорит стаде:
"Остави ружу челам', са њене свјеже круне
Слађаним медом нека кошнице своје пуне;
Пусти лептира малог нека весело лијеће
И љуби прамаљеће росно и младо цвијеће.
У моме богатом врту обилно цвијеће цвати,
Један ћу мио цвјетак у твоја наручја дати:
Та гледни дјевојче оно! Зар нису од ружа свију
Њезине усне љепше, усне што љубав пију?
Кô осмјех ране зоре њезино лице руди,
А буром жеље живе таласају се груди,
Чаробни поглед њени у души небо ствара -
Нек она буде твоја, ето ти мога дара!"
И кад те познах дивну, као муњевна стријела
Појури жићем цијелим млађана крвца врела.
Оставих руже, нек их челице чедне пију,
А душа теби летну препуна миља свију.
Као мирисом својим лептира цвјетак убав,
Пољупцем ти си твојим примила моју љубав, -
А Љељо и сад лијеће и маше својим крилом.
Хвала ти, хвала Љељо, на твоме дару милом!