Јесенско вече
Околна села у магли се крију;
Пољане ћуте у копрени таме,
Висине мутне ситне сузе лију
И моме срцу тајни ваздух маме.
Не пјева славуј, нит' ме љупки гласи
Односе санку чаробнога свијета, -
Студени вјетар лелуја ми власи,
А зраком лети мирис мртвог цвијета.
Под голим грањем без листића млада,
У пустом врту, гдје ме сјета гони,
Усамљен стојим без мира и нада,
А с мале цркве глас молитве звони.
О сретни часи преминулих дана,
На вас се сјећам усред ове таме.
Некад сам овдје, под заклоном грана,
Овјенчан био вијенцем среће саме.
Слушајућ звуке вечерњега звона,
Љубљах јој усне и миловах власи,
А свијетлим оком гледала ме она -
Чиста кô суза што прољеће краси.
Блеђана свјетлост мјесечине сјетне
Падаше мирно на лица нам ведра,
А мален вјетрић са ружице цвјетне
Сипаше мирис у бијела јој њедра.
Из густе шуме и питомог луга
Слушасмо поздрав што га љубав сплеће,
А свака звијезда са плаветног круга
Гледаше на нас кô на симбол среће.
Но све је прошло... Кô пребијена грана
Без лијепог цвијета сад усамљен стојим,
И свету срећу некадањих дана
Кличем и тражим са уздахом својим.
А влажни вјетар прелијеће и блуди,
Јесенска нојца тихе сузе рони, -
Душа ми жели, умире и жуди,
А с мале цркве глас молитве звони.