Једно вече
Ах, ја се још вјечито сјећам!... Вече је била
[плава
Свуда по планинама невесињскијем пала,
А врх њих небеса чиста звијездама посијата
С грдним обручем луне – пуним прашине од
[злата.
И ми смо у пусто поље, за селом забачено,
Пуни умора сјели на сијено покошено.
Ћук је суморно звиждô далеко кроз ноћ. Из
[шума
Тужно је брујала ријека. Бијела бразда друма –
Кô неман убијена – побожно-празна, глуха,
Кô несретница је лежала, наготна и без руха.
– Ја сам на твоје крило занешен спустио главу
И мирис удисô сијена, и сањô божанску јаву!...
Срца нам сретна била и душе заноса пуне
И ми смо сањали будни, кô зраци фосфорне
[луне!...
– Ни једна сурова мисô у болу часова они’
Горчином сласти своје отровала нас није –
И загрљене нам душе блуђаху васиони
Љубави божанства и мисли најчистије!...
И, док ћутаху брда покрита плавом ноћи,
Кô страшни чувари њени, с косматим,
[мрачним челом,
Чекајућ тренутак, ваљда, из гроба кад ће доћи,
Да дан објаве јасни с крвавом зором, бијелом.
Ми смо, кô брат и сестра појмили бога и небо
И разумјели им љубав!... И – ја сам тад умријет'
[требô.
Мантана, 28. XI 1904.