Једна прича

Извор: Викизворник
Једна прича
Писац: Милорад Митровић





        
Једна прича

   То је стара прича из давнашњих дана,
Ходи, да ти причам, моја зоро рана.

   У дуброви некој, крај потока чила,
Живела је једном једна горска вила.

   По вас дан је брала мирисаво цвеће
И певала песме тишине и среће.

   И нити је за њу когод знао туде,
Нит' је она знала за свет и за људе.

   Али једном тако, терајући стадо,
У дубраву зађе једно момче младо.

   И он виде вилу и лепоту њену,
И задрхта срце, и љубав се крену.

   И он клече пред њом, да јој јаде збори,
Али виле неста у зеленој гори.

   Уздахнуло момче од тешкога бола
И заплака горко, што је вила хола.

   Суза пада доле, нежно цвеће роси,
А он оде дома, да га туга скоси...

   А кад на то место затим дође вила,
Она нађе сузе, што је љубав лила.

   У ђердан их ниже и у бисер ствара
И окити груди ради већег чара.

   Тица, цвет је гледа, диви јој се свако,
Од куда јој бисер, што се сјаји тако.

   А вила се смеши, поноси и дичи,
Што јој ђердан суза тако лепо личи...

   Ал' и ти се смешиш? Да, шта те се тиче,
То је само машта једне старе приче.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 13-14


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.