Један папски инквизитор 15 века у Војводини

Бавећи се у Риму прошлих ускршњих празника посетио сам и чувену Пинакотеку у Ватикану. Између многих интересантних икона и слика, свратила ми је ту нарочиту пажњу на себе и једна велика слика чувеног фрањевца Јакова de Marchia, за кога сам знао да је неколико година вршио дужност папског инквизитора по нашим областима у Босни и Војводини, а нарочито по Срему и Бачкој. Прибавио сам фотографски снимак те слике и доносимо га овде у репродукцији. Слику је израдио Млечанин Карло Кривели 1477, пошто је фра Јаков већ био мртав и од цркве проглашен за „блаженог“. У Пинакотеци она носи број 185 и натпис: Il Beato Giacomo della Marca – Opus Caroli Crivelli Veneti 1477.

Фра Јаков де Marchia налазио се у нашим областима пре 1432, када му је папа Евгеније IV наложио, да из Угарске пређе у Босну и тамо проведе реорганизацију фрањевачког реда. Краљ Твртко II, у једној својој повељи од 1 априла 1433, назива га – in christo patri domino Jacobo de Italia, ordinus fratrum minorum, sacrosante scripture predicatori... (Fermendžin, Acta Bosnae 139); а ускоро после тога Базелски сабор поверио му је, поред проповедништва, и officium inquisitionis. Као такав Јаков је показао ванредну ревност и почео је с највећом одлучношћу да гоини у манастире фрањевце, који су често и по приватним кућама живели, а нарочито у граду Јајцу, и да врши енергичну пропаганду међу Босанцима разних вера. Ради тога подигла се читава узбуна у Босни против њега и краљ Твртко II забранио је, најзад, фра Јакову, писмом из Бобовца од 24 августа 1435, не само да не сме гонити фрањевце из Јајца, него да не сме више ни проповедати у Босни (Fermendžin, ibid. 146). На сличан начин морао се је, нешто раније, да огради од превелике ревности и верског насиља фра Јаковљева и Дубровачки сенат, када је 7 јуна 1435 упутио хитно писмо Fra Jacobus de Marchia existens in Canali (у дубровачким Конавлима), да нипошто но предузима никакве novitas, vel molestia, vel vis contra presbyterum Nixam et fide greca, - јер се бојати народне побуне (Jireček, Staat IV, 60).

Из Босне је фра Јаков прешао у Славонију, где га је нашао позив угарског краља Жигмунда, од 4 децембра и. г., да дође к њему ради верске расправе са изасланицима чешких Хусита (Koler, Historia eccl. Quinqueecclesiensis III, 350. Рачки је овај догађај нетачно пренео на почетак 1435. Rad VIII, 143). Почетком маја 1436 звао га је ердељски бискуп Георгије да дође у Ердељ, ради „искорењивања јеретика“; а 29 јуна и. г. позвао га је у Чанад архиђакон и генерални викар темишварски Алберто са сличним задатком (Fermendžin, ibid. 151-152, 153). Међутим, он је у то доба своју главну пажњу сконцентрисао на Калочку, бачку дијецезу, где је, по писму Калочког капитола папи Евгенију IV, од 4 децембра 1436, фра Јаков – per Sanctitatem Vestram ad regnum Hungariae destinatus – пронашао многе јеретике (Хусите), свештенике и световњаке, који су исповедали и сејали јерес по шумама, пивницама и воденицама, по планинским пећинама и земаљаким јазбинама (Katona, Historia Eccl. Coloc. I, 410-412). Ту његову акцију по Бачкој потврђује и писмо сегединског архиђакона и бачког генералног викара из Бача, од 22 јануара 1473, којим наређује свима у повереној му дијецези: да инквизитора фра Јакова свуда лепо примају и у свему буду му на помоћи (Fermendžin, ibid. 158).

Из Бачке је фра Јаков прешао у Срем, где се раније врло мало задржавао; па и сада је наишао на оштру опозицију код појединих римокатоличких свештеника, који су му спорили право да у њиховој области врши проповедничку и инквизиторску службу. Ради тога је он потражио заштиту од пожешког жупана Владислава, који је у то доба управљао и Сремом. Поред заштите, жупан Владислав дао му је и сведочанство, датирано 25 фебруара 1437 у Ђакову, да је фра Јаков ordinis minorum bosnensis, ac in regno Hungariae et partibus Austriae papalis inquisitor pravitatis heretice, nec non in predicto regno Bozne et partibus Rasciae, ac in ceteris circumvicinis ab unitate sancte matris ecclesiae separatis legatus sacri concilii basiliensis institutus...; и да у Срему има заиста много православних (Rasciani), Богомила (Boznenses) и Хусита (Huzytae), које frater Jacobus divina mediante gratia ex mandato summi pontificis extirpavit et at fidem romane ecclesiae, tamquam pius pater, segregavit... (Fermendžin, ibid. 159). Сем жупана Владислава издали су слична сведочанства о мисионарско – инквизиторском раду фра Јаковљеву у Срему и сремски бискуп Јаков Блаж, из Бан-Моноштра 18 јуна 1437, Владислав, архиђакон моровићки (de Maroth), из Валпова 18 јула и. г., и босански бискуп Јосиф, из Ђакова 26 децембра и. г. (Fermendžin, ibid. 163 и 162). А за нас је од нарочитога интереса и извештај сремског бискупа Јакова, од 15 марта 1437, папи Евгенију IV о успешном мисионарском раду фра Јакова међу православнима (Rascianos schismaticos) и јеретицима у Срему (Katona, Historia Eccl. Coloc. I, 413). — Изгледа, да је главни противник Јаковљев био сремски арциђакон под влашћу печујског бискупа Хенрика, који је по бискупову налогу почетком 1438, као што се говорило, објавио, у Илоку и по околним црквама, и неко одлучење Јаковљево од римске цркве; те је краљица Јелисавета, поводом тим, одредила истрагу (Fermendžin, ibid. 165-166 и срав. 164).

Ради тога фра Јаков је под јесен 1438 лично пошао папи да се оправда од оптужаба. Уз пут је свратио поглавару фрањевачког реда Вилхелму de Casalis, који му је 25 октобра и. г. дао писмену препоруку на цетинске Франкопане, у којој хвали врлине Јаковљеве као познате по целој Италији и Угарској (ibid. 168). Папу је нашао на сабору у Ферари и добивши од њега, 15 новембра и. г., препоруку на краља Алберта (Theiner, Vetera Monum. Hung. II, 218; Fermendžin, ibid. 169) вратио се је на инквизиторски рад у Срем и Славонију са наређењем краљевим од 6 јуна 1439, да нико не сме узнемиравати ни фра Јакова ни његове помоћнике у њиховом мисионарском раду (Koller, ibid. III, 337; Fermendžin, ibid. 171-172; ibid. I, 414-415).

По повратку фра Јаков је сконцентрисао свој први рад на Фрушку Гору. Неколико сачуваних докумената илуструје нам његов поступак у борби са Хуситима око Каменице и Беочина. Он је, име наредио да се беочински свештеник (plebanus de Bechen) Валентин, који је бранио јеретике, окује у гвожђе и затвори у тамницу у Каменици, а три јеретика (Хусита) да се вежу за колце. Приликом везивања Хусита, скочио је на каменичког суца Јована каменички кројач Валентин и голим мачем протерао га; за тим је са сакупљеним народом ослободио за колце повезане Хусите и отишавши кући сучевој разбили су врата од тамнице, ослободили беочинског свештеника и скинули му окове... Доцније је због тога вођена парница, која се зло свршила по „бунтовнике“, као пријатеље и заштитнике „јеретика“ (Fermendžin, ibid. 173-175; Katona, ibid. 415-417). После овог догађаја, фра Јаков је још неколико година остао у Срему и Бачкој, јер је на његово место тек 23 јануара 1444 папа поставио за „инквизитора, - по Угарској, Босни, Молдавској, Влашкој, Бугарској, Србији и Славонији, фратра Фабијана од Бача (de Bachia), босанског викара и све његове наследнике у викарству (Theiner, Vetera Monum. Hung. II, 223, 224 и 228-230; Fermendžin, ibid. 183 и 134). Напустивши Војводину фра Јаков de Marchia вратио се је у Италију, где је био у великом угледу и вршио важне мисије (Fermendžin, ibid. 217, 230, 233).

Рад. М. Грујић