Јарани
| Јарани Писац: Иво Ћипико |
Јарани
Пред подне враћах се са Плоча у град. Осјетих мртви хлад; вруће бијаше на сунцу, али на догледу пучине, што дрхташе у сјају ведрога дана бијах лак и — уживах.
Локрум, са својим меким сјенама, зеленилом и бојама што се прелијеваху, дуго ме к себи мамио и једва отргох поглед с њега.
Врлудам тијесним улицама старога града, застајкујем и гледам и, гледајући зађох мишљу у славну прошлост и чисто осјећам њен задах. Као на гробљу свугдје цвијеће; и на тарасама и у процјепима раопуцаних зидова, по прозорима и двориштима — цвијеће пожутјело оцвало, погнуло главу као да му се неће да гледа у сунце, што над њим високо сја. Зар амо оно ријетко и долази, а и што ће сунце умрлима? И куће су споменици и чини ми се као да свака од њих у себи и у цвијећу своју душу крије, скамењену душу некадашњега господства и људства нашега. А када наиђем на новије поправке старих палача, зазебе ме у души, као да сам срео јака, отмјена човјека, кому живу руку одсјекоше и замијенише жутом воштаном.
Савладан избих на Плацу.
По њој се простро дубоки хлад и жестоко сунце. Вршци зграда дрхте у сјају, одбљескују се, а у јакој свјетлости одскаче озбиљни, строги стил тамних цркава. . .
Олеандери, оцвали, запрашени и жедни вену, погнули главу као да ослушкују жамор воде што избија из Чесме — млаз воде свјеж и хладан. До воде на каменим стубама посједали носачи, одмарају се на догледу воде у хладу: видим ту сиромашне прибјеглице из свих наших крајева; прљави са ужагреним очима, изгладњели — што ће они овдје? — овдје на овој господској Плаци, која само на прошле дане подсјећа. И ова та чељад, што се по њој митокласи као да није свијесна њене љепоте, промиче као и остали свијет других градова, а кад у Дивони, у прозору, као у чистом планинском леду урезану, угледах униформирану главу службеника, осјетих у себи као нигда до тада — наш стари и наш садањи Дубровник. . .
Хтјео сам да стресем са себе слике прошлости и мој се поглед заустави на момчету у стајаћем одијелу са херцеговачком капом на глави. Али да је и није имао, лако бих био познао да је Херцеговац по јарким очима, дугом профилу и интелигентном изражају лица.
На око је брижан, туђ, цури се кад га неко погледа и међу свијетом чини се као да је изгубљен.
Мора да је грдно жедан, јер, тарући руком уста, хтједе да приђе ка Чесми, али голубови, што стајаху уоколо воде — прхнувши заокружише, у сунцу засјаше плаветнилом, па опет падоше. Момче поплашено узмаче и — застаде. Стоји у двоумици и гледа у млаз воде. Па у неко вријеме, смисливши се, осврћући се на све стране, полако, обазриво хтједе да обиђе голубове. Носачи опазише како се шуља и прснуше у обијестан смијех.
— Не прилази — повика једно Црногорче — не прилази! — поплашићеш голубове!
Момчуљак на ово узмаче. — Хтједе да пође, а да се не напије. Ја приђох к њему, велим му: Иди напиј се! Зачуђен, омјери ме погледом и не рече ни ријечи. Али ја засух ријечима. Најпослије послуша и сит се напи.
Погладивши уста руком мирно ме погледа и пође даље.
Пред негдашњим кнежевим Двором, данашњим царско-краљевским поглаварством — застаде и брижан гледаше у двор; хтједе да уђе, али у то из двора нагло изиђе неки униформисани службеник; момче чисто успрене, измаче се у страну и, у знак поздрава дохвати се капе. Окрену се и гледаше за службеником, док не замаче. Застајкујући врзаше се обазриво око Двора, завириваше у углове и закриљена мјеста и најпошље дуго стајаше на сунцу.
Видјело се да је у стрепњи, да нешто јако ишчекује. И, у неке, као да му се чекање дојадило униђе у Двор. Хтјео је да пође уза камене стубе, али, како свакога часа неко низа њих силазаше, очито не усуди се, већ се прислони уз камени ступ и — чекаше.
Ја посматрах тријемове кнежева двора; и у њих се увукло сунце и с њима у прошарици игра се, а у угловима лежи мртви хлад. . . хладан и тајанствен као камени ступови. . .
Од посматрања отрже ме чиста, отворена бесједа.
К ономе момчету журећи се низа стубе, пришло је друго момче, са сличном капом на глави.
— Што би? упита први радознало.
— Неће да ме пусте, не даду пасоша. . .
— Зашто?
— Веле, да сам болестан, а нијесам. . . И надода нагло: Мораћеш сам у Америку. . .
— Сам ?! Валах нећу. . . Сам!? Без тебе што бих у туђему свијету? . . . — Што бих без тебе ?
— И овђе смо туђи и код своје куће смо туђи — отповрне дошљак замишљен. . . Свугдје сам туђ, а ето ми не даду у туђину. . . Па усрдно каза: Иди ти, брате, тебе прогласише здравим, идити! Чему да ради мене срећу губиш?
— Срећу!? Бог дијели срећу! . . . Па све једно ! . . . И каза одлучно: Враћајмо се кући!
И обујмивши се око паса, полако, обазирући се уоколо, изиђоше из кнежева Двора.
Напомене
[уреди]- Приповетка је први пут штампана, у листу »Босанска вила«, год. XXV, бр. 18-19, Сарајево, 1910; »Крај мора« М. Срп., књ. 4, Дубровник, 1911)
Извори
[уреди]- Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 477-480, Народна просвета, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.
|