Женитба Сињанин Гаврана
(Г. 1806.)
Шетала сц будимска краљица,
Пошетала граду о бедему,
За њом кћерца румена Ружица,
Ал говори будимска краљица:
„Кћери моја, јер се неудајеш?
Кога чекаш, неизчекала га,
А ког гледаш, неизгледала га:
Мени твоји просци додијаше,
А јечам ми коњи позобаше:
Тебе просе просци са све стране,
Седам краљах, од седам земаљах,
Седми краље, од Беча цесаре,
I од мора триест ђенералах,
Удаји се за кога ти драго?“
Онда вели румена Ружица:
„Мајко моја, будимска краљице!
Нејма мени већ дванест годинах.
Како ћу се мајко удавати?“
Њој говори будимска краљица:
„Шути кћери, ујила те гуја,
Од давно си стекла муштериу,
Кажи кћери, мајчине ти хране?“
„Мати моја, будимска краљице!
Чула јесам, а видила нисам,
Амо доли Сињу каменому,
За ниекаква Сињанин Гаврана;
Да је добар јунак на мејдану.
Седамнест је путах изходио;
Изходио на ешћи Кладушу,
I седамнест главах доносио;
Ја би била за њега јунака.
Још сам чула моја мила мајко!
На Кладуши Кладушкога Мују:
Петнест путах Мујо изходио,
I петнест главах доносио.
Волила би стара мајко моја,
Волила би од Кладуше Мују,
Нег делију Сињанин Гаврана.“
А кад чула будимска краљица;
Удари јој силне уз образе,
Обори је граду по бедему.
Па потеже од злата налуну,
Па удара румену Ружицу.
Сграби цури седам плетеницах,
Омота их око десне руке,
Па је свуче с града са бедема,
Па је вуче низ бијелу кулу,
Па је свуче низ ћемерли кулу.
Увуче је у мермер авлиу,
Па је вуче ка тавници тавној,
Од тавнице капак отворила,
Па је баци у тавну тавницу,
Гдино ми је ендек до колиена,
I зелена шаша до појаса,
По њој ти се џилитају гује,
Гује кољу, а акрапи пале! —
Па да видиш будимске краљице:
Полетила на бијелу кулу,
Добавила дивит и калема,
Па накити књигу на колиену,
Тер је шаље Сињу каменому,
А на руке Сињанин Гаврана:
„О мој зете Сињанин Гавране!
Купи мени хиљаду сватовах,
Ја ћу теби кћерцу поклонити;
Од хиљаде мање ни једнога?
Од хиљаде, зете добро моје,
Од хиљаде више колико ти драго.
Има дости руха у диевојке,
Свате твоје може даровати.“
Па под књигу надје књигоношу.
Оде књига Сињу каменому,
На колиено Сињанин Гаврана.
Кад Гаврану така књига додје,
Књигу шлије од Сиња Гавране,
Књигу штије, а на њу се смије,
Ону штије, другу руком пише,
Тер је шаље Сењу каменоме,
А на руке од Сења Ивану:
„Побратиме од Сења Иване!
Ајде мени на пир и у свате,
Ево ти се женим у добри час;
Далеко сам цуру изпросио,
У Будиму граду биелому,
Кћерцу лиепу будимске краљице;
Већ ми пођи на пир и у свате,
Бит ћеш мени диевер уз диевојку,
А купи ми хиљаду сватовах,
Од хиљаде мање ни једнога:
Под оклопом.коњи и јунаци,
А о бедри крива ћемерлиа,
На рамену жиде убојито,
Што се жида по бојну рамену,
Кано гуја кроз зелену траву,
А води их у перву недиељу,
Води ми их Сињу каменому."
Ону шаље, другу руком пише,
Тер је шаље попу Риђанину:
„Мој даиџа, попе Риђанине!
Ајде мени на пир и у свате,
Ево ти се жениин у добри час;
Далеко сам цуру изпросио,
У Будиму граду бијелому,
Кћерцу лиепу будимске краљице;
Већ ми пођи на пир и у свате,
Бит ћеш мени сватски старешина,
А купи ми хиљаду сватовах,
Од хиљаде мање ни једнога;
Под оклопом коњи и јунаци,
А о бедри крива ћемерлиа,
На рамену жиде убојито,
Сто се жида по бојну рамену,
Кано гуја кроз зелену траву;
I води их у перву недиељу,
Води ми их Сињу биелому.“
Ону шаље, третју написује.
Тер је шаље Цернојгори славној,
А на руке Церногорцу Иви:
„Побратиме Церногорац Иво!
Ајде мени на пир и у свате,
Ево ти се женим у добри час;
Далеко сам цуру изпросио,
У Будиму граду бијелоину,
Кћерцу лиепу будиинске краљице,
Већ ми пођи .на пир и у свате,
Барјактар ћеш бити пред сватовим,
I купи ми хиљаду сватовах,
Од хиљаде мање ни једнога,
Све пиешацах љута Церногорца,
Кои може стићи и потећи,
На страшиву миесту постајати,
На запету пушку ударити,
Којимно је кућа кабаница,
Нож и пушка и отац и мајка,
Крушчић круха недиељу данаках,
Кои нејма ни отца ни мајке,
А за виерну љубу и незнаде;
Којим није жао погинути.“
Када Гавран књиге разтурио,
Једва чека од Сиња Гавране,
Докле дошла света недиељица,
Па се попе кули на чардаке,
На демир је главу наслонио,
На бојали чибук запалио,
А потеже серчали дурбина,
Па низ сињско поље погледао,
Док се један алај помолио,
Док ето ти Сењанин лвана,
А за њиме хиљаду сватовах:
Под оклопом коњи и јунаци,
А на бедри крива ћемерлиа,
На рамену жиде убојито.
Добро их је Гавран дочекао:
Коње воде на росне ливаде,
А јунаке под чадоре биеле.
А Ивана уз ћемерли кулу.
Па почеше хладно пити вино.
Стаде прасак пушак по планини,
Док ето ти попа Риђанина,
А за њиме хиљаду сватовах:
Под оклопом коњи и јунаци,
А о бедри крива ћемерлиа,
На рамену жиде убојито.
Побро их је Гавран дочекао:
Коње води на росне ливаде,
А јунаке под биеле чадоре.
Води попа уз високу кулу,
Па почеше пити хладно вино.
Стаде прасак пушак по планини,
Док ето ти љута Церногорца,
Пред њима је Церногорац Иво.
Побро их је Гавран дочекао:
Све сватове под чадоре биеле,
А Ивана уз ћемерли кулу.
Пак почеше пити лозовину.
Туд јих тавна ноћца уфатила,
А изашла господска вечера.
Кад сватови лиепо вечерали,
I рујна се вина понапили,
Кад свануло а грануло сунце,
Пок викнуше огњени чауши,
Развише сц керсташи барјаци:
„Хазурала кита и сватови!
Дуго нам је, а далеко нам је,
Кратки данци, а дуги конаци,
Туђа земља калауза неима,
Туђи људи, незнамо јим ћуди;
Знадете ли моја братјо мила!
Од Сиња бо, од града нашега,
До Будима града широкога,
Има дваест и четири дана;
Јур знате ли, моја братјо мила!
Пред нам има Голиа планина,
А преко ње, моја братјо мила,
Има триест и четири сата.
Немило је кроз њу проходити:
Вуци вију, гавранови герчу.“
Одтолен се свати подигоше,
Мишајући берда и долине,
А чинећи млоге ми конаке.
Здраво дошли под Голиу пусту,
Под Голиом конак учинише,
I у јутру рано уранише,
Уз Голиу високу планину,
На Голии конак учинише.
Кад су дошли на поље будимско,
Попуцају лахки џевехрдани,
Ал јих гледа румена Ружица,
Из тавнице са демир-пенџера.
Док познаде свате Гавранове:
Цура цвили како љута гуја.
Док ето ти ките и сватовах.
Краљица је пред њих изходила,
А са својим слугам и виећницим;
Све сватове она разредила,
Гди двојицу, а гди четверицу,
А первенце у високу кулу.
Када ли је под вечером било,
Говорила будимска краљица:
„Стари свате, попе Риђанине!
Ну причекај до два до три дана,
Док се добри коњи неодморе,
I јунаци, мати те родила!
Доклем сбијем у сепете рухо.
Док опремим гиздаву диевојку?“ —
Каил био попе Риђанине.
Ја да видиш румене Ружице?
Она цвили у тавници тавној,
Доклем цури очи утекоше,
Док подпази оштра Мађарина.
Па му вели румена Ружица:
„Богом брате, оштар Мађарине!
Примакни се демир и пенџеру,
Да ти рекнем до двие до три риећи;“
Мађар бише, за Бога хајаше:
Примаче се демир и пенџеру.
Ружица је њему бесиедила:
„Богом брате, оштар Мађарине,
Хоћеш ли ме брате послушати,
Да однесеш листак књиге биеле,
На Кладушу, огњем изгориела!
Мом драгому буљугбаши Муји,
Ево теби хиљаду дукатах;“
„Пиши књигу румена Ружица.“
Ружица је њеину бесиедила:
„Богом брате, оштар Мађарине,
Донеси ми листак књиге биеле,
I донеси перо од кокоши,
Да накитим књигу на колиену.“
„О госпојо, румена Ружицо!
Царшиа је наша затворена,
Немогу ти књиге доносити,
Нит ја могу перо од кокоши?“
Све мислила на једну смислила;
Од кошуље рукав одадерла,
Из образа керви уфатила,
А од шаше перо начинила;
По рукаву ситно накитила,
У књизи је ’вако бесиедила:
„Мој драгане, буљугбаша Мујо!
Оли сада, оли већ никада;
Твоја цура оде за другога,
Да ј’ за кога неби ни жалила,
Већ за церног Сињанин Гаврана?
Има у њег три хиљаде сватах;
Ти сакупи три хиљаде Турак,
Ама више колико ти драго.
Па их води у Огорелицу,
Па дочекај свале Гавранове,
Разбиј свате, а отми ти мене,
Ето Мујо, ћара и шићара.“
Када лиепо рукав накитила,
Па га даје оштру Мађарину ;
Она терга огру око врала,
Па му даде хиљаду дуката' ,
Богом брате, оштар Мађарине,
Неће л' богда и сриећа дониети,
За два дана и двие ноћи тавне,
Нећеш л’ доћи на Кладушу равну,
280 Други данак оштар Мађарине,
Докле сване и огрије сунце,
Кладуши ће врата отворит се,
Из Кладуше аге излазит ће,
Пред Кладушоин лонџу затурит ће.
Аге пит ће вино и ракиу,
А сермали чибук припалити,.
А мерку ће каву изпијати;
А кад дођеш оштар Мађарине,
Ти агама божју помоћ вичи,
Аге ће ти здравјем прифатити:
(Еј Мађаре, одклен те имамо?)
Па ти питај агах Кладушанах,
Које јим је све Кладуше глава.
Аге ће ти право казивати.
Носи рукав Кладушанин Муји.
Пред њиме се ти поклони смирно,
Остави му рукав на колиену,
Па се ’змакни, подвив своје руке,
Док проучи књигу шаровиту.
Ако Бог да и сриећа од Бога,
Те ме отме Кладушанин Мујо,
Дат ћу теби златна бошчалука.“ —
Кад се Мађар књиге добавио,
Ето њега широким сокаком,
Када дође граду и капии,
Ал капиа пуста затворена!
Мислио се оштар Мађарине,
Мислио се, што ће и како ће?
Све мислио на једну смислио:
Па он скочи граду на бедене,
А с бедена на церну земљицу.
Момак оде земљом по ћенару.
Други данак док огрија сунце,
Он ти дође на Кладушу равну,
Кладуши се врата отворише,
Из Кладуше аге излазише,
Триест агах један за другиме,
Пред Кладушом лонџу затурише;
Аге пију вино и ракиу,
А сермали чибук припалили,
А мерку су каву изпијали.
У то доба оштар Мађарине,
Тер агама „добро јутро“ виче.
Аге су му здравијем прифатили.
Еј Мађару, одклен те имамо?
Онда вели оштар Мађарине:
„Које вам је све Кладуше глава?“
Узањ сташе од Орашца Тале,
Плешће Мују рукам по раменим:
„Ово нам је све Кладуше глава,
Све Крајине буљугбаша Мујо.“
До њега је Мађар доходио,
Пред њиме се смирно поклонио,
Пољуби га у скут и у руку,
На колиену рукав оставио,
Па се ’змаче, подвив своје руке.
А кад Мујо рукав угледао,
Хар га било триест агах младих,
На Мађара очи изколачи,
Па са земље на ноге скочио,
Па под чизму бацио рукава,
Хоти Мујо чизмом погазити.
Оте рукав од Орашца Тале,
Па га даје од Ковачах Рами.
Кад је Рамо рукав проучио,
Оде рукав од руке до руке,
Додје рукав Кладушанин Муји.
А кад Мујо рукав проучио,
Он низ образ сузе оборио,
Пак дозивље од Ковачах Раму:
„Мој даиџа, од Ковачах Рамо!
Лети Рамо на своје Коваче,
Па опали гвоздену прангиу,
Па ти купи хиљаду Тураках,
Све по избор коњах и јунаках,
До два сата да си на Кладуши,
Да иђемо на Огорелицу,
Дочекати свате Гавранове,
Разбит свате, а отет диевојку,
Ето дајо, ћара и шићара.“
Још дозивље личког Мустај-бега:
„Пријатељу, лички Мустај-беже!
I ти лети ка Лици бијелој,
I ти купи хиљаду Тураках,
Све по избор коњах и јунаках,
До три сата да си на Кладушу,
Да иђемо у Огорелицу,
Дочекати свате Гавранове. —
I ти Тале, мој по Богу брате!
Да си берже на Орашац биели,
I ти купи хиљаду бешлиах,
Све по избор коњах и јунаках.
До пет сатах да си на Кладушу.“
А кад они риечи разумили,
Сви се Турци на ноге скочили,
Сваки лети двору бијелому,
Сваки пали гвоздену прангиу,
Сваки купи хиљаду Тураках,
Па ето их кули Мујагиној:
Најперви је од Ковачах Рамо,
А за њиме хиљаду Тураках,
А за њиме лички Мустај-беже,
А за њиме хиљаду Тураках;
А за њиме од Орашца Тале,
А за њирне хиљаду Тураках.
Ја какав је од Орашца Тале:
На њему су чохане чакшире,
А кроз њиха пропала колиена;
А на њему ћурак од медвиеда,
А кроз њега изпанули лакти,
А на њему капа од јазавца,
Око капе триста прапорацах;
Заверго се чавленом батином,
У њојзи је пет стотин чавалах,
(Одниело га пет стотин ђаволах!)
На кулашу коњу багавому. —
Пет слотинах Мујо сакупио;
Па одоше у Огорелицу,
По планини заломише Турци,
А табор им на пољани равној,
Три бусие у Огорелици,
У свакој је по тридесет другах. —
Затим мало за дуго небило,
Када третје јутро освануло,
Уранила будимска краљица,
Перво зоре и бијела данка,
Од тавнице капак отворила,
Па извади румену Ружицу,
Па је води у бијелу кулу,
Па је води у каваз ходају,
Тер је свуче па је преобуче;
Краљица је лиепо опремила:
Да ј’ двие очи да се нагледају!
Нањ обуче свилену кошуљу,
Више злата него биела платна,
Подкитјена сићерним бисером,
Под њу метје гаће ћифтиане,
До колиена вуци и бауци,
Од колиена орли и гаврани,
На учкуру до два кујунџие,
Подкројене куном и лисицом,
Куда стеже, да се непритеже,
Да јој учкур пупа ненажуља;
А сверх тога бејаз антериа,
Више злата него биела платна;
Па ј’ опаса пасом мукадемом,
Два јој краја до земљице пала,
А на сваком петдесет дукатах,
А на ноге свилене чорапе,
По чорапам местве позлатјене;
А обуче ћурка великога,
Сам јој ћурак стотину дукатах:
На глави јој феса фино-феса,
А за фес је цвиетак ударила,
Сам је цвиетак стотиуу дукатах.
На верх цвиета алем камен драги,
Куд се годер цура окреташе,
На све стране свиетлост удараше;
А низ ледја седам плетеницах,
На свакој је петдесет дукатах,
Па се прикри стамболском чатиом,
Подкитјена сићаним бисером,
Накитјена мађариом жутом.
Двие су руке, ћетвере нарукве,
Све у серми и у суху злату;
Једна глава, три су истифана;
Једно герло, а четир ђердана:
Један бише од керчми мерџана,
А други је цернога финџана,
А третји је сићана бисера,
А четверти жуте мађарие.
Кои бише од керчми мерџана,
Они цури изпод врата сташе
Кано кервца по сниегу биеломе,
Тере цури лиепо ујисаше;
А кои је цернога финџана,
Они цури по персима сташе,
Ко мурећеф по књизи биелој,
I то цури лиепо ујисаше.
А кои је сићана бисера,
Они цури изпод дојак сташе,
I то цури лиепо ујисаше;
А кои је од жутих дукатах,
По низоко ђердан је спустила,
По низоко цури куцукаше,
Тер јој каже, куда гаће веже. —
Сграби цуру за бијелу руку,
Па је сведе низ ћемерли кулу,
До диевера Иван Сењанина;
Па Ивану бесиеди краљица:
„О диевере Иван Сењанине!
Ето теби румена Ружица,
Чувај Руже како своје главе.“
Па отлем се подиже краљица,
Па ето је у другу авлиу,
Опреми му од злата кочиу,
Под кочиом осам бедевиах,
На праципу танано содашце,
Штоно прави осам бедевиах,
А за њима четвере кочие,
У свакима четир бедевие,
Све чеиза руха диевојачког,
А за њима до девет сексанах.
Све чеиза диевојачког руха.
Па изтиера од злата кочие,
Те дозивље Иван Сењанина :
,,Ој диевере, Иван Сењанине!
Метни Ружу у златне кочие.“
Па да видиш будимске краљице,
Све дарива киту и сватове,
Кому јаглук, а кому бошчалук,
Све у серми и у суху злату;
Чаушима од злата наџаке,
Барјактарим од злата барјаке;
Старом свату попу Риђанину,
Њему даде све крило од злата;
А диеверу Иван Сењанину,
Њему даде сабљу демешкињу,
Која ваља сто жутих дукатах. —
Кад краљица свате даровала,
Док викнуше огњени чауши,
Развише се керсташи барјаци,
Ударише зиле и борие,
Разви барјак Церногорац Иво,
Пред сватовим пође назорице,
А за њиме попе ођ Риђана,
А за њиме од Сиња Гавране,
За Гавраном од Сења Иване,
А за њиме од злата кочие,
А за њима рухо диевојачко,
А за њима кита и сватови.
Пратила их будимска краљица,
А са својим слугам и виећницим;
У по поља свате изпратила,
Краљица се натраг повратила,
На Будиму шенлук учинила.
Докле сдерма до триста топовах,
А изпрати киту и сватове. —
Отолем се свати подигоше.
Кудгод ишла кита и сватови,
Здраво дошли под Огорелицу,
Под њом тавну ноћцу преноћили,
А у јутру рано уранили,
Перво зоре и бијела дана,
Уз планину, уз Огорелицу,
А остаде попе Риђанине,
Уређујућ киту и сватове.
Када били берду уз планину,
Док ето ти Влаха гологлава,
Гологлава, на голој кобили,
Како терче, изза гласа виче:
„Зло ти јутро од Сиња Гавране,
Некрећ свате уз Огорелицу,
Планину су Турци заломили,
Табор им је на планини равној,
На планини, на Огорелици,
Три бусие на Огорелици,
А у свакој по триест Тураках.
Да имадеш крила соколова,
I бијела крила лабудова,
Неби перје изнијело меса,
Камо ли би провео диевојку,
I провео киту и сватове!“ —
Зато свати чују и нехају,
Него иду берзо уз планину,
Докле друго момче долетило,
Како терче, изза гласа виче:
„Зло ти јутро Сињанин Гавране!
Некрећ свате уз Огорелицу,
Планину су заломили Турци,
Три бусие у Огорелици,
У свакој по тридесет Тураках,
Да имадеш крила соколова,
I бијела крила лабудова,
Неби перје изнијело меса,
Камо ли би провео диевојку,
I превео киту и сватове!“
Зато свати чују ал нехају,
Него иду берду уз планину.
Ал то ћути попе Риђанине,
Како виче Влаше гологлаво,
Пак потиера свог добра ђогина,
А потеже од бедрице ћорду,
А застави киту и сватове:
Па дозивље лван Сењаниуа:
,,Ој диевере Иван Сењанине!
Ну застави киту и сватове,
Добре ваше коње одморите,
Добрим коњма зобце натакните,
А ви пијте вино и ракиу,
Ја ћу узет до четири друга,
А четири добра оклопника,
Ја ћу отић берду уз планину,
Ја ћу видит, драги побратиме,
Је л' имадц вука ил хајдуках,
Је ли брате, Турак Кладушанах!“ —
Иван одмах коње заустави;
Добрим коњма зобце натакнуше.
Они пију вино и ракиу.
Попе узе до четири друга,
Па он оде берду уз планину.
Док на перву удрио бусиу,
На њег пуче тридесет пушаках,
Бог му даде, ране недопаде;
Халакнуше Бога споменуше,
А за бритке ћорде прифатише,
Посиекоше тридесет Тураках.
Кад на другу удрио бусиу,
Опет пуче тридцсет пушаках,
Ал ни једна никог непогоди,
Тер и ову изсиекли бусиу.
Па на третју удрили бусиу,
I туд пуче тридесет пушаках;
Бог му даде, ране недопаде.
Изсиекоше Кладушане Турке,
Сам утече од Орашца Тале,
I одвуче клинчаву батину,
Нехтиеде га попе ни гонити.
Поп изађе берду на планину,
Па он види табора турскога,
Па се попо натраг повратио.
У то доба од Орашца Тале,
Долазио к Мујину чадору,
Пред њим Мујо на ноге скочио:
Гела, гела, од Орашца Тале!
Сиеди Тале, да пијемо вино.
Јеси л’ Тале проучио фале,
Болан Тале, што ти фале кажу?
Штоно герчу церни гавранови?
Што свијају орли мерцињаши?
А што кличу жути јастребови?
Ал му вели од Орашца Тале:
Ја саин скоро фале проучио,
Мени Мујо, јадно фале кажу:
Три бусие наше изгибоше,
А у свакој по триест Тураках ;
С тога герчу церни гавранови,
А свијају орли мерцињаши,
А покликћу жути јастребови.
У то доба попе од Риђанах,
Долазио кити и сватовим,
Пред њим Иван на ноге скочио,
Руке шире у лишце се љубе,
Па говори попу Риђанину:
„Јеси л’ побро стазе уходио,
Уходио стазе и богазе?
Јеси л’ добра ђогу изводио
На планину, на Огорелицу?
Јес’ видио табора турскога,
Смидемо ли на њег ударити?“
Ал му вели попе од Риђана:
Добро сам ти стазе уходио,
Уходио стазе и богазе,
Богазе сам лиепо изкерчио,
А стазе сам лиепше намиестио,
Мореш гонит од злата кочие;
Доброга сам ђогу изгонио
На планину, на Огорелицу,
Видио сам табора турскога,
Ми смидемо на њег ударити."
Одмах зовну Церногорца Иву:
„Побратиме Церногорац Иво!
Ну избери хиљаду дружине,
Ма хиљаду својих Церногорац,
Одмах ајде на пољане равне,
Па обколи сву војску Мујину.
Ја ћу узет, мати те родила!
Петнајст стотин љутих оклопниках.
Ђувегиу Сињанин Гаврана
Изтиерат ћу берду на планину.
Ја ћу удрит, мати те родила!
На вас табор Кладушанин Мује.
Слушај добро, Церногорац Иво!
Тко побиегне у јелове гране,
Оли од нас, оли од Тураках,
Све ти сиеци, Церногорац Иво.
Ником недај у гране јелове.“
Још дозивље Сењанин Ивана:
„Еј диевере, Иван Сењанине!
Ето теби од злата кочие,
I пет стотин љута оклопника,
А и чеиз рухо диевојачко.“
То рекоше, туд се разстадоше.
Оде Иван уз Огорелицу,
Па обколи сву војску Мујину.
Одталем се попе подигнуо,
Кад изађе берду на планину,
Близу војске Кладушанин Мује,
Своје дружтво лиепо свиетовао:
„Кад се близу војске састанемо,
А ви ваше пушке изпалите,
Кубурлиам о тле ударите,
А за оштро гвозђе прифатите,
А споменте име Исусово.“
То рекоше, тако учинише.
Кад се близу војске састадоше,
Они на њих пушке изпалише,
Кубурлиам о тле ударише.
А за оштро гвозђе прифатише;
Споменуше име Исусово:
Герми, сиева, кервца се пролиева;
Ни брат брата познати неможе,
Камо ли ће Турчин каурина!
Нечује се пиесме ни попиевке,
Нит се чује гусал ни тамбурах,
Него јаук и плач од јунаках,
Гермљавина шибах и пушаках,
Звекетање мачах и кадарах,
Неби реко, небеса се оре?
А планине у дубине мора!
А из боја коњи излићају,
А на њему бињаџие нејма.
А тко биежи у јелово грање,
Све дочика Церногорац Иво,
Ником неда у грање јелово.
Џењак био три цијела сата.
У то доба од Сења Иване,
С пцт стотинах љута оклопника,
I са својим од злата кочиам,
I с Ружицом гиздавом диевојком.
Кад изашли берду на планину,
Ја да видиш гиздаве диевојкц:
Од кочие пцнџер отворила,
А на пенџер главу измолила;
Пала тама од неба до талах.
Бога моли гиздава диевојка :
Дај ми Боже од Дрине ведрине!
Југовине од Херцеговине,
Да изтиера таму из пољане,
Да ја видим, жалостна ми мајка!
Чији свати гину, чиј’ л’ остају;
Сиева ли ми сабља Мујагина,
Игра ли ми дебела ђогина ?
Код Бога јој хаер дова била;
Попухну јој вихар са планине,
Истиера јој таму са пољане.
Кад погледа гиздава диевојка,
Ал се бјеле биеле саручине,
А виде се капе каукчине.
Ал угледа Кладушанин Мују:
Мујо игра дебела ђогина,
Ал што игра, јер му је невоља,
Јер га гоња попе Риђанине;
Берз је ђого, изјели га вуци!
Па неморе попе достигнути.
А кад види попе Риђанине,
Да неморе Мују достигнути;
Добро своје копје ужидао
Свом ђогину између ушиух,
Гледа Мују по свилену пасу.
А ну попа, сриеће лоше ти је!
Неудри га по свилену пасу,
Већ га сгоди међу лопатице.
Он утече низ Огорелицу,
I однесе копје у леђима.
А кад Мујо на Удбињу садђе,
Туд се с добрим ђогом разставио,
Низ Мују се кервца одтиснула.
А кад ђого на Кладушу дође,
Ка бијелу двору Мујагину:
Од авлие врата отворена,
У авлиу ђого уходио,
На авлии шадарван водица,
На водици Ајкуна диевојка,
Она биело умивала тиело.
Кад углцда братова ђогина,
Па се ђоги фата око врата:
„Гди си ђого, иноје добро старо!
Гди си мога брата оставио?“
Она цикну како гуја љута,
Па дозивље остариелу мајку:
„Ја старице, моја мила мајко!
Ево ђого мог брата Мујаге,
А на њеину неима Мујаге,
А баш нам је Мујо погинуо?
На ђоги су три ружна нишана:
Вас у керви ђого огрезнуо,
Изпражњене пушке Мујагине,
Изпражњцне, нису напуњене.
Закукаше до двие кукавице,
Пред бијелим двором Мујагиним,
Кукале су до акшама церног.
У то доба Кладушанин Мујо.
Мајка с’ сину фата око врата:
„Гди си Мујо, моје добро драго!
Јеси л' здраво, јеси л' задобио?
А гди ти је остала дружина?“
Синак мајци тихо бесиедио:
„Прођи ме се остариела мајко!
Остала је остала дружина
На планини на Огорелици,
А ја сам ти добро задобио:
Донио сам копје у леђима;
Вади мњко, обадва ти свиета! —-
Одтолем се свати подигнули,
Здраво дошли Сињу каменоме,
I код Сиња пирбу учинили,
Пироваше три недиеље данах;
Бог му ш њоме лиепи пород дао:
До двие кћери и сина четири,
Перве кћери послиедње синове,
Да невиесте незатичу завах,
Да им није на огњишту кавга.
Давно било, сад се спомињало.
А ми да смо здраво и весело!
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
