Жељно ме повенут учини љувен стрил,
кад годи споменут ону ја станем вил
ка једном дотече како џиљ на прозор,
тер жељни далече не би ми туј умор.
Зач просу низ бил врат своје влас' и коси,
тер ја мњах преден злат на грлу да носи;
ну кад се разблудно уокол обазри,
жељами причудно срдачце ме вадри.
Већма се смамих ја, ње руци прибијели
гди власе развија по бијелом том чели,
тер образ уресан онојзи госпоји
мњах бисер повезан у злату да стоји.
I такој у славу, којом је свиту чâс,
свој образ и главу подржа за мал час,
колико разговор ње љепос да ћути
гди се вас окол двор младостју замути.
Тер остах поражен, ах, жељо горушта,
да се зват свак блажен у жељах допушта,
гди она за дику сва сјаше у гиздах,
којојзи прилику не веле у звиздах.
Још њеко позрјен'је сатвори туј ново,
које ми да смјен'је да речем: "рај ово!"
Затој ми погледат би како суначце,
тер тко би њој не дат могал туј срдачце?
Тер тко би бранил њој сужном се дароват,
тко ли би живот свој могал туј вароват?
тко ли би могал рит "ово сам слободан",
могући ње назрит љепости они дан?
Кад мене заносе и моју сву памет
гиздаве ње косе, за ке сам велми спет;
ке заче расправљат, да живот ја куну,
зашто их постављат справљаше у круну.
Тач билим руками хитраше ње липос
да би туј тврд ками љувену чул крипос;
тер када поскупи косице ње младос,
мњах окол свак упи: "Овдје је сва радос!"
Зашто их ста збират ње липос у венчац,
а свуда позират, како плах јељенчац.
Затој ми занесе сву памет и мисал
и чини да везе од жељних у чисал.
Тер у тој љубави од жељне грозице
и не знах кад зави теј лијепе косице;
истом их ја видих круницом на главу,
отоле тер слидих ње липос гиздаву;
отоле тер вену без росе како цвит,
кад годи спомену они дан јадовит
који ме измучи, који ме размаче,
који ме научи како се плач плаче.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
