Што тужих, тој доста! одколи живот мој
на славни свит поста, не прија добро тој;
јер сунцем ку зовем од моје младости
чини ме да пловем по рајској сладости.
Сад ино ја, Боже, не желим нер здравје, 5
покли ми бит може на личцу узглавје;
макар ми ова влас може бит на свиту
да сходим ње образ јак пчела по цвиту.
Вазми свак за свој труд туј плату од злата,
мени је за мој блуд у крилу сва плата. 10
Нека ти свак жуди иман'ја веће стећ,
и мој му дил буди, слободно могу рећ:
дости се зову благ по срићи љувени,
оному кад сам драг тконо је драг мени.
Он ки знат све жели, што ме сад не куша 15
што се тач весели живот мој и душа?
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
