Шишање царева сина

Извор: Викизворник

* * *


 

Шишање царева сина

Свадиле се до дви свитле звизде,
Приходница и Даница звизда.
Даници је Прихо бесидила:
„Ој Данице, лежакиње једна!
Гди излазиш, туте и освићеш. 5
Ја излазим иза Цариграда,
А освићем нада Шибеником;
Јутрос јесам иза Цариграда.
Ево носим листак књиге биле
Бијелому граду Шибенику, 10
А на руке Земјића Стипана,
Од онога цара честитога.
Да му додје ошишати сина!"
Кад је Стипи књига долазила,
Књигу штије Земјићу Стипане, 15
Књигу штије, а уздише теско.
Гледала га сека Анђелија,
Па је свому брату бесидила:
„Што је, брате, мило добро моје?
Отклем теби била књига дође? 20
Врло ти је јадовита, брате!" —
Али брате секи одговара:
„Прођи ме се, драга секо моја!
Ево мени листак књиге дође
Од онога цара честитога, 25
Да му дођем ошишати сина.
А, бора ти, драга секо моја!
Кад сам скоро Цариграду иша',
Ја се јесам јунак завадио,
А с јунаком Бандуровић Јанком. 30
Па се мени заклињао Јанко,
Да кад дођем к билу Цариграду,
Да ће мене Јанко погубити."
Ал сестрица брату одговара:
„Ај, Стипане брате, добро моје! 35
Дај ти мени добра коња твога,
I дај мени сву одору твоју!
Ја сам твога хода и говора,
А мушкога смиха и погледа." —
Ал је брате секи бесидио: 40
„Анђелијо, драга секо моја!
Ако хоцеш поћи к Цариграду,
Стежи дојке билом антеријом!
Ево теби сва одора моја,
I ево ти вранац добар коњиц!" 45
Кад дивојка ричи разумила,
Липо она вранца оседлала;
Седла њега седлом татаријом,
А узда му зуба змијинога,
Притеже му четири колана, 50
Покрива га свилом до колина,
А колина китом до копита.
Зоб му даје билице пшенице,
Поји њега вином и ракијом,
Копита му ракијом натапа. 55
Кад је липо коња накитила,
Још је липше себе направила.
Пак је брате секи бесидио:
„Анђелијо, драга секо моја!
Када дођес к билу Цариграду, 60
Прида те ће ишетати царе,
I за десну ухватити руку;
Ал му не дај, драга секо моја,
Јер је мека у дивојке рука,
Страх је мене, да познаде тебе. 65
Већ му реци, драга секо моја,
Да је тебе заболила рука!"
Кад сестрица брата разумила.
Па се баца вранцу на рамена.
Па полети к билу Цариграду. 70
Кад је била иза Цариграда,
Прида њу је царе ишетао,
I с њим побро Бандуровић Јанко.
Божју им је помоћ називала,
А они јој здравље одвраћали. 75
Цар је хвата за бијелу руку,
Ал дивојка цару одговара:
„Немој, куме[1], мило добро моје,
Моја ме је заболила рука."
У биле је дворе уводио, 80
I за пуне столе поставио.
Кад то види Бандуровић Јанко,
Скровито је цару бесидио:
„Чини ми се, мој честити царе!
Да 'во није Земјићу Стипане, 85
Већ његова сека Анђелија.
Мушкога је хода и говора,
А женскога смиха и погледа."
Када га је царе разумио,
Па излази под двор на ливаде, 90
Па је свому куму бесидио:
„А, мој куме, Земјићу Стипане!
Чуо јесам, а видио нисам,
Да ти јеси јунак на крајини.
Да ти не ће одбацити нитко, 95
Ни одскочит скоком јуначкијем.
Ево теби триста јањичара,
I пред њима Бандуровић Јанко.
Изађите на ливаду равну,
Прокушајте ту срићу јуначку!" 100
Ал дивојка цару одговара:
„А, мој куме, Отмановић царе!
Нисам доса' к билу Цариграду,
Умећат се с рамена каменом,
Ни одскакат скоком јунаћкијем, 105
Него теби ошишати сина.
Ал ти бора, куме, добро моје!
Нек не речес, да сам плашивица;
Изаћ хоћу на ливаду равну.
Нек ме боли у рамену рука." 110
Ходе млада на ливаду с Турцим';
Бацају се с рамена каменом.
Свим је млада Анђе одбацила.
Кад то види Бандуровић Јанко,
Другу игру Јанко заметнуо, 115
Да се скачу скоком јуначкијем.
Анђе им је свима одскочила.
То је гледа' са дивана царе,
А царица кроз киту бисера,
Пак царица цару бесидила: 120
„Нут јунака Земјића Стипана!
Благо мајци, која га родила,
А дивојци, којој суђен буде!"
На ливаду царе пошетао,
Па бесиди Бандурићу Јанку: 125
„Бора теби, Бандурића Јанко!
Ти говориш, да је Анђелија;
Не би могла Анђе одолити,
Одметнути с рамена каменом,
I одскочит скоком јуначкијем." 130
Води кума у бијеле дворе,
Па му даде ошишати сина.
С њиме сташе недиљицу дана.
Па с' упути к двору бијелому.
За њиме је кума излазила, 135
Износила златне тепсијице,
На којој је змија шровита,
Учињена од драгог камења.
Кад то види млађахна дивојка.
Па се маши у џеп од доламе, 140
Па извади сто жутих дуката,
Пак је своју куму даровала.
За њом бише ишетао царе,
I даде јој ћорду позлаћену,
На којој је алем-камен драги, 145
При кому би мога' вечерати
У поноћи, кано и у подне.
Па бесиди младој Анђелији:
„А, мој куме, Земјићу Стипане!
Ево теби бритка сабља моја, 150
По чем ћес ме, куме, спомињати."
Липо њему кума захваљива,
Пак му даје стотину дуката,
Па полети двору бијелому.
Надалеко брат је угледао, 155
Па прида њу бише ишетао.
Коња прима, за здравље је пита;
Сека брата липо целивала,
I липе му даре приказала.
То је Стипи пуно драго било; 160
Своју секу грли и целива.
Па је води двору бијелому,
Веселећ се, весела им мајка!

Миховио Павлиновић, I бр. 18.
Из Дусине


Референце

  1. Називљу се кумовима „по шишању", остатак прастарог народног схваћања

Извор

Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 38-42.