О гиздави господине,
ки под собом гледаш звизде,
толико се твоје гизде
дижу гори у висине,
врху неба голотнога5
(воденијем га зову друзи)
скачеш више нег сви прузи
цијећ Лехсандра Великога.
Јер Лехсандро сина имил је
(што Берозо стари пише)10
Миросава ки Ђурише
дједа твога прадјед бил је.
Од овога Миросава
ријећу штогод и од тебе,
нека гори свак и зебе,15
кога мрзи твоја слава.
Ну дај гусли, дијете, овамо,
јер ћу спјеват ствари липе:
у толико, цвијетја скипе
ти посипљи сјемо и тамо.20
Миросав је био јунак
с мачем, с батом, с копјем, с луком,
и вазда му за клобуком
сташе босил и каћунак.
Он могаше лава пести,25
а с крпушом убит вола,
и могаше хљеба кола
напрћена ручку изјести.
Двије греде за сулице
њему бијеху, с кијем трчаше;30
кућу сваку прискакаше
на самбече и скочице.
Већекрат се стаја с царом,
и вазда му сам у пече
страховите војске исијече,35
што замахну дваш мањаром.
Од мужа тач племенита,
свијетли кнеже, ти излазиш;
тер с разлогом језик плазиш
на сва ина племства од свита.40
Бани ти су и херцези
били од Босне братучеди,
а краљеви стрици и дједи,
кијем ти сада дика јеси.
При теби су људи штурци,45
фурде, тамни свиколици,
како бабе при младици
и при сењском војну Турци.
Одкле сунце свеђ по неби
на улачку коње тече, 50
и заходи, тер истјече,
не наде се сличан теби.
Ови у њечем, у њечему
они добар би и вриједан,
али не би зато ниједан 55
свршен како ти у свему.
Ти си витез, ти спијевалац
од Омера бољи сто крат;
у лијецијех си сам Ипократ,
у бесједах сповиједалац.60
Снагом ку ти нарав пода,
злим од страха чиниш блидит:
Вук си Деспот с мачем видит;
с копјем Јанко Војевода.
Кад припијеват узмеш пјесни, 65
у два игра станац ками,
ријеке стоје, а вилами
цијећ љубави свијес узбјесни.
Отмановић Мурат сиони,
од задухе што га оздрави, 70
Бобане ти кмете остави
с четвртином и с поклони.
Из уста ти мед извире
кад с мудраци што узбесидиш,
тер свих гладит браде видиш 75
слишећ ријећи тве без мире.
Лијеп си, здрав си, племенит си,
богат, јаки, мудар, славан,
бискупије чинит справан,
у свем блажен и честит си.80
Грло мени већ измукну;
ка се згоди биједа ово
да не можем кркнут слово,
нег трјебује да умукну?
А ми ћемо што остаје 85
тамо доспјет од недјеље,
жупе, села и повеље,
које имаш припијеваје.
У толико смерно веле
мене теби припоручам 85
и узгори лијенком кучам,
да ти тегнем у штопеле.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 200-202.
Напомена
"Гиздави пријатељ" је дубровачки лекар Томо Наталић Будиславић, коме се у овој сатиричној песми Златарић подсмева.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
