Ље памет и ум мој к мени се поврати
тер тужни непокој меније се прикрати,
тер справих свијес моју [тер] справих себе сам
наћ ону госпоју, ка влада вишњи крам,
и копно и море, без ке се на свијет сај
схранити не море чловјечји нарав тај.
Тијем да ми рече сад: слуга ћеш бити мој,
забил бих плачни јад и горки непокој;
забил бих сву тужбу, ка ме прије посвоји,
давши се на службу тој славној госпоји.
I да ме ње поглед погледа и дика,
забил бих прједњу злед и рану без лијека,
и ови јадан стрил од горке љубави,
којим ми у сто дил срдачце растави,
ки ми друм запријечи наслиједит туј лијепос,
којом се свијет дичи за љубав и милос,
јак једном од звијезда најсвјетљом на неби,
гдје рајска ње гизда слави се по себи.
Зач веће није друге славније прилике,
госпоје ни слуге, лијепости ни дике;
и она је само тај, ка може сву жалос
и сваки плачни вај сврнути у радос.
I ње је смиљен'је кријепосно врху свијех
тер грозно цвилен'је обраћа све у смијех.
Купидо кад згледа још славни ње образ,
вас трепти и преда и стине како мраз,
и тркач и лук свој још крије стријелами,
тер неће бити бој планином с вилами.
Вај ну се пригоди мојојзи младости,
у тужни незгоди од плачне жалости,
будући дан њеки у подне под гором
стиже ме трудни сан у сјенци под бором;
у сјенци зелени (прољетје ну бјеше)
бистри вир водени под борком гди вријеше
из бијела мрамора, како цкло ки сјаше,
којим се сва гора с дубравом слављаше,
ки својом сладости минује слатки мед,
и љетњом хладности [н]адтјече зимњи лед.
А камо сладос тај, ку чујах по гори,
јак да се вишњи рај врх мене отвори!
Гдје птице разлике свијех страна жубере,
од сласти толике да се дух подере,
и срце у кругу за љубав и радос,
слишаје по лугу од птица туј сладос.
А камо разлик цвијет гдје мирис исходи,
да срце на [он] свијет од сласти заходи!
Меју све сладости и добро остало
оћутих с радости весел'је не мало,
даница и зора гди бил дан вођаше,
а славиц врх бора нада мном појаше,
и у пјесни мњах, вели: остави непокој,
што срце тве жели скоро ћеш имат тој.
Близу је тебе, знај, приславна госпоја,
да т' скрати сваки вај и остала зла твоја.
I у санак мој спећи при води студени,
што жељах желећи, згоди се тој мени.
Згоди се мени тој с великом љубави,
госпоја свијех госпој да ми се објави,
с толиком свјетлости, ку нигдар на свијети
мојојзи слабости ни дано изријети.
Кад сину ње свитлос, мњах, да ће у час тај
огњена усилос поразит вас свијет сај,
тај свјетлос толик страх тер мени вај зада,
јак да ћу вас у прах спражит се од јада.
Ну ком се поврати у мене свијес моја,
вас мој труд прикрати приславна госпоја,
и рекох: госпоје молим те небог ја
за лице тој твоје, из кога сунце сја,
реци ми бога рад, ако се може ријет,
јес' ли ти пришла сад с небеса на сај свијет,
приславна госпоје, да мој плач прикратиш
и тужбе све моје да у радос обратиш?
да моје дресел'је и мој плач приљути
у рајско весел'је буде се сврнути?
да се тач избавим и плача и тужбе,
кад чемер пробавим од љувене службе?
и да се слободим од узе љувене,
с ком тужбу проводим и труде пакљене?
Госпоја ако с' тај, молим те рад бога,
објав се а не тај од мене небога.
Јеси ли иста ти, тко ти се придаје,
да му мож скратити све труде и ваје?
Зач ти ћу придати и тијело и душу,
да се мој плач скрати, да веће не тужу.
Тој ли си ка друга од дружбе љувене
саблазан од луга, од горе зелене,
молим те бога рад, уресу гиздави,
парја' ме вајмех сад, врни се к дубрави,
љувеном пријазни ни сада ни по том
веће ме не блазни том рајском љепотом.
Зач мојој младости од љувене ране
вјекуште жалости знај да су задане;
тер тужбе минуте и муке остале
од стријеле приљуте јур ме су скончале.
За тај труд љувени, тијем се сад ријет море,
тужан дух у мени да једва копоре. -
А она: синко мој, парјај плач и тужбу,
ако ћеш живот свој дат мени на службу.
Ја ћу сад пријати под мој стијег тву младос,
да се твој плач скрати и тужба и жалос.
Ја ти ћу казат пут и од вишњијех друм прави,
по ком ћеш прит у скут од вишње љубави.
Најти ћеш по мени небески двор и крам,
гди стоје блажени, гди желиш прити сам;
гди је вишња полача с горуштом свјетлости,
[гди није] тужбе и плача, гдје није мрклости.
Од свијета сва заман љубав се породи,
јакино кратак сан ки у мао час проходи:
[ја] нисам вила тај од љувене дружбе,
да дијелим плачни вај младости за службе.
Тијем мисал остави од химбе љувене
тер памет сву справи, да слиједиш ти мене. -
Госпоја рекши тој с великом љубави,
туђер се санак мој са мноме растави;
и кад се пробудих и санком разабрах,
весел'је оћутих, очито зач познах,
да није ствар химбена од горске нарави,
нер дијева блажена ка може да схрани
оногај чловјека, кога труд скончава
од ране без лијека, тер се њој придава.
Тијем рекох: није заман, вај мени вај мени,
стигнул ме ови сан у овој зелени.
Пришла је ријех сада госпоја свијех госпој,
слободит од јада чемеран живот мој,
да мој вез растави, ки ми дух скончава,
од тужне љубави коју свијет саздава.
А за тој, а за тој, учиних одлуке
и тијело и дух мој придат јој у руке,
нека ме до гроба, како се пристоји,
за сужња и роба на вољу посвоји,
покли се пригоди да трудна вај мене
од плача слободи и од тужбе пакљене.
Зач ком се придах њој, бит јој роб и слуга,
тутако живот мој слободих свијех туга;
тер што бјех (прије дресел) пун сваке жалости
најдох се вас весел, надијељен радости.
А за тој љувени, младости гиздава,
вјерујте ви мени, да друга није трава
ни бил'је на свијети, при ком је крипос тај,
кад стријела злаћена зада ми толик вај,
кад мојој младости трудан дух расцвијели,
с великом радости коју ми надијели;
кад вољах умријети, него ли бити жив,
не могућ поднијети и трпјет толик гњев.
А сада а сада, мени се пригоди,
да мене свијех јада тај дијева слободи.
Вазда ћу тијем звати туј славну госпоју,
кад будем у рати с љубави и у боју,
да славна своја моћ и узмножна своја влас
буде ми на помоћ сваки хип и свак час,
да мртва и жива буде ме схранити
и ода свијех протива до гроба бранити.
Да ју хвалим и славим и сада и по том,
докле се раставим ја с трудним животом;
подобна зашто је свој хвали и слави,
нада све госпоје у вишњој држави
и овди на свијети, од којијех толик број
не може изријети у глави језик мој;
зач ју бог уреси над свијеми звијездами,
да влада небеси и свијетом и нами.
