Чуда су скровена, чудне ти је нарави
ова моћ љувена, тер кара и здрави.
Коју ствар не тају цић оне ку служим,
за ку сам у рају, ње љепос кад здружим,
и за ку мнократ ја оћутим горки вај, 5
зашто ме не прија на милих обичај.
Нигда се сва налип на мене учини,
тер стоју они хип у морској пучини.
Затој се све тужах оному скровено
ки знаше јер служах ње липос љувено; 10
тер ки се дан рече ова рич праве њој,
чудно се затече намíрит мене тој.
Чини ме час они да придем у ње двор,
тер ми цвит поклони за љувен разговор,
а грло приславје отвори медено, 15
тер мене за здравје упроси љувено.
Једнага пусти глас и руци прибиле,
видих се тади час на скуту од виле,
тер како на даров зачех јо' хвалу дат.
Али ме ње целов учини муком стâт, 20
тер ја мњах да мед густ али ка слас ина
по сриди мојих уст топит се зачина:
толику јур љубов оћутих с пријазни
за мили ње целов, јер дери нî сказни.
Пак личца горушта украси суначцем, 25
тере глас испушта зват мене срдачцем,
прислатко ње име заче ми правит још:
"Трибује да вриме споминат ово мож."
Том ово изрече анђелска ње младос,
свега ме обтече весел'је и радос, 30
свега ме обузе разговор, дим управ,
и чини да сузе очи ме за љубав;
толико весело обрати на мене
свој образ и чело тер очи љувене.
Ну стави добро вар који чтиш ово сад, 35
је ли ка на свит ствар коју бих волил тад!
Ер бих туј парјал ја, да ми се дат рече
што сунце обасја и море обтјече;
најлише гди мени дарова за милос
усти своји румени и у њих сву смилос. 40
Да када на моје грло доћ још видих
руци бил' госпоје, сам себи завидих
тер вазех љубезни разлике уживат
које би у пјесни достојно припиват.
Сва стâше у жељах већма ме удворит: 45
сад се ће, ја вељах, сва медом сатворит;
тер заупих: "Ружице, прави ми за липос,
зач мнократ тужице мени да тва крипос?
Овако зач вазда не счекаш јур мене,
одкле ти Бог сазда све даре љувене, 50
одкле те надили да мореш поблазит
и жељно тко цвили весел'јем украсит."
Кад ово доупих, рец'те ми, младости,
како ја отрпих толике сладости,
како ли одолих моћ држат разум мој 55
за милос ку волих неголи живот свој.
Када се затече ње љепос и слава
тер ову рич рече: "О хвало гиздава,
како ми тој велиш? Ер, жими липота,
одкли се драг желиш од мога живота, 60
све срдце дах теби, једнако ким љубљу,
живот мој зач не би стал, да те изгубљу;
и вазда имам ја једнако срдачце,
једнако како сја над облак суначце.
Од тебе рич дражу не имам кон себе, 65
тер не мни да мражу овој се на тебе,
негли се узбојим нашојзи љубави,
туј љубав да мојим ткогоди не јави.
Тер кад се што смућу, оно т' ми приложе
зле сумње ке слућу да с' ино не може." 70
Кад тој чух од ње рîт, рих разум од ове
чловика може прит који се прав зове;
могла би још ова за кривца дат одвит
и златом сва слова уписат гди да свит.
Теј ствари смишљаје остах ја забјен вас 75
како струц у јаје, зрчећи ње образ.
Још мучах, кад рече: "Што мучиш? говори!
одкли ме тер стече, живот вас отвори."
Заче ми правити: "Нека знаш, свилице,
приђе нер славити ти вазе ме лице, 80
приђе још нер позна ме грло и коси,
не могах имат сна, да познам ти тко си;
толику у теби вељаху доброту,
којој рих у себи дат моју љепоту.
Згоди се један дан, мисал ми отиде 85
на прозор позрит ван, кад прем ти изиде.
Најпрво утекох, пак ми да срце свит
да си ти, тер рекох: ово је они цвит
кому се весељах јак исток суначцу
и само што жељах у мојем срдачцу! 90
Тер опет на прозор ончас се обратих,
ме личце и позор од тебе не кратих;
моју т' дах сву липос, како сам добро виш.
Ну своју хти крипос указат ненавис,
тер својом злом злобом, ком дразих расцвиља, 95
стави се јур с тобом да мене раздиља.
Чини знат злим људем, оному навлашто
кога се ја бљудем; али би све ташто:
с тобом ме растави, разгласив радости
и вел'је љубави од наше младости. 100
Помисли ти сам сад, бî ли ми с тужицом;
јер ја мњах да се тад раставих с душицом;
паче ја дери мрах за жељном љубезни,
а пак ми јоште страх приложи с бољезни.
Затој се уклоних за вријеме велико; 105
ну не мни да поних тебе се толико,
колико моју чâс да схраним, дим право,
а сваки жељах час знат јес' ли ти здраво.
I свака твоја ствар драга ми бîше чут,
ли стављах тврдо вар обити први пут, 110
ер јоште врх мене стојаше они глас
од кога спомене стрну ми моћ и влас.
Ну много умије и види твој разум,
ер ја мњу, од змије познаје пут и друм,
гди вријеме пропусти а счека час потом 115
који ти допусти бит с мојом липотом.
Пак ова тва слуга којој си толи драг, -
на свиту нî луга од горе ни мач наг
ки би се јур протећ штедила тебе рад,
тер толи уми т' рећ, не вим ја казат сад. 120
Пут бијеше вазела, када ме виђаше
да сам сва весела; кад к мени приђаше,
за те се молити гредијеше с разблудом,
ка твојим болити чини ме, знај, трудом.
Напокон посрну, цвилећи прид мој скут; 125
тадај ме обрну да ње рич будем чут.
Тогај дил отворит стах срце моје њој,
а с тобом говорит приклоних образ мој.
Одтоле с радости живот сам провела
и сврх све младости тебе сам вазела; 130
јер да тко сунцем сја и рајском липотом,
све сцијењу тамнос ја прид твојом добротом."
Још да ме покрипи, заче свим забављат
онимим ки липи хоће се постављат;
у шалу, мних, пође тер рих, тој гди прави: 135
"Што сам ја, госпође, кад тимим забави?"
Зави рич тер рече из личца сончана
која ме далече учини скончана:
"Кад чловик што жели, тој му је све благо,
а липо свак вели кому је што драго. 140
Тер веће не питај од тогај ни проси;
ако виш, уживај, што видит мне мнози."
Тада ја стах муком. Али кад на грло
згледах трак злат с руком, завапих њој хрло:
"Присвитло суначце, бирек ти нî свезат 145
дости ме срдачце, још грло хоћ стезат!
Не знаш ли јер урес од твоје липости
тврђи је него вез највеће крипости?"
Тој гди ја њој вељах, чини се не чути,
а што је већ жељах, срдце се све смути; 150
јер они чух билиг који нам каже дан,
и видих очит стиг који је зори дан.
Туј рекох од муке: "Вриме је мени поћ,
зора је у руке ка дијели дан и ноћ.
За мене не помњу, ну за твој глас весел; 155
јер овди да домњу паче бих још вазел."
Вире ми туј не да, ну сама к прозором
пође тер погледа је ли ве прид зором.
Они час дотече, јер нађе што рекох;
још ову рич рече: "Знај да се затекох 160
да твој труд и вел'је тужице намиру
и да ти дресел'је тужбено растиру.
Затој ти говору, ако је ствар која
за тебе да створу, тако ми покоја,
за тебе да вршу и да тај створим створ; 165
јер ино све мржу разми твој разговор,
разми тве хотин'је да ти све испуњу
и да ти желин'је свршен'јем окруњу."
Овакој избране све ричи узвели,
а с друге ли стране ста да ме весели, 170
ста да ме све мили, тер видих ње младос
гди памет све сили да мени да радос.
Од које радости истом се забих вас,
а над све задости зрчећи ње образ
и личце румено, које ме ста толи 175
позират љувено да се свис охоли,
да се свис уздвигне тер да ме жив чловик
весел'јем не стигне, да живе вик увик.
Тер они растанак не могу забит ја
који ми још санак честократ разбија.180
