Пређи на садржај

Dubrovnik ponovljen/Pjevanje XVIII

Извор: Викизворник
Dubrovnik ponovljen
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
Pjevanje XVIII


Sadržaj:— 1- Žalost paše bosanskoga. — 15. Odlučuje smaknut poklisara, nu ga Muhla ustegnu. — 63. Gospoda zbore kako da se obrane. — 78. Smetaju ih zli glasi s carskih vrata. — 87. Svjetliju se s pustinjakom Pavlom, koji im spovijeda kako ih obrani sv. "Vlasi, i nuka ih da povrate koludrice iz Jakina. — 185. Javne molitve. Pošilju poklisare k Rimu i k ostalijem vladama. — 154. Obavješću ju mletačkog gjeuerala — 175. Plač Jelinde za Jakimirom.


* * *


Pjevanje XVIII

Razbien paša u Novomu
     Ko se od straha veće osviesti,
     U čemernom srcu svomu
     Iznagjese pun bolesti.
Cjeć sramotne zgode toli
     Zla srdžba ga tako truje
     Da u način prem oholi
     Zemlju pleše, nebo psuje;
I nemiran s ljute štete,
     Er izgubi vojsku svoju,
     Strahovite prieti osvete
     Za vas strti sviet u boju.
Puknut hoće, er ga ovako
     Istjeraše dubrovčani,
     Suproć kojiem sasma opako
     Smrtne u srcu misli hrani.
Ter u gnjevu ljute zmije
     Izvia se i uzdiše,
     Svegj misleći da ih prije
     Nemilosno satariše.
Paček smrtne trpi trude
     I mre hudoj u poklepi,
     Dokli izvrši sve požude
     I svieh zaedno iskoriepi.
Cieni i drži veće očito 7
     Da su krivi caru ostali,
     Kako da su vuhvovito
     Španjskom kralju grad pridali ;
I da zato on poslo je 8
     U onakoj vrloj sili
     Vitezove bojne svoje
     Koji ga su tač razbili.
Ova mis6 nemilosna 9
     Ognjeno ga tako prži.
     Mira u sebi da ne pozna
     Dokli odluke^ne izvrši.
Tiem najbrw, na sve strane 10
     Šije ulake i glasnike
     Neka zovu sve vojštane
     Vitezove i konjike ;
Neka teku bez obzira 11
     Da se silna vojska stvori,
     Da Konavli prie satira
     A Dubrovnik da razori;
Da se bude osvetiti 12
Prem s velikom nemilosti
Kad ga bude osvojiti
Takom silom i jakosti.
Još i caru otmanskomu 13
Piše od boja sve uzroke,
I na listu krvavomu
Novske smrti sve žestoke.
Er načinom teziem cieni 14
Razdražiti silna cara,
Da kroz gnjevni plam ognjeni
Vas Dubrovnik sprži i shara.
U toliko s gnjeva svoga 15
Da se manje smete i muči,
Poklisara sred Novoga
Pogubiti smrtno odluči.
Ter najbrže dovede ga 16
Iz tamnice tu po sili
Da nemilo posječe ga
Hudi krvnik i nemili.
Hteći svojieh da krivine 17
Smrti svojom on zaplati
Kad s nemile tu vrline
Život mu uzme i prikrati.
Nu prie neg' li hudo tako 18
Učini ga umoriti,
Da i riečima bude opako
Srcu čemer odložiti;
Zapovidje na sve oči 19
Da ga s prva tu dovedu,
Neka gnjevnoj u žestoči
U otrovnom ga peca jedu. _-
d GIbivši ga upazio ™ 20je gospocki on igjaše,
I gdje ni'e se pristrašio
Zasve smrti da ga straše ;
Sred čemera htje puknuti, 21
I uzdisuč s gnjeva prika
Kako jedan zmaj priljuti
Planu i strašno tu zavika:
Ne misliš li, nevjernice, 22
Da ti življet veće nije,
Ter te oholast još potiče
Da tva miso vele smjje?
Ne možeš mi veće rieti 23
Da grad carev nieste izdali,
Pokli ste se bez pameti
Španjskom kralju vi pridali;
Cjeća česa on poslo je 24
Da vam pomoć dati budu
Vitezove bojne svoje
Kl smetoše mu požudu.
I zato ste smjeli ovako 25
Silno opriet se mojoj sili
Ere ste se bili opako
S njih oružjem sadružili.
Ali neće ovo proći 26
Ko nesviesno vi cienite,
Er ću skupit sve mž moći
I sve vlasti strahovite;
Ter vas imam istjerati 27
Iz nevierna tako grada
I svieh satrt i splesati
Sred smrtnoga ljuta jada ;
Đa ću činit ime vaše 28
Da se smaknut bude s svita,
I za čudo da se kaže
Vaša tuga vjekovita.
U toliko s tvojom krvi 29
I pogubom iste glave
Ti ćeš ovdi platit prvi
Vaše izdaje sve neprave;
Neka budu na tvoj smrti 80
I ostali svi naučiti,
Kako ih ću ljuto strti
I nemilo potlačiti. —
Na ove rieči nemilosne, 31
K6 u silnoj rogobori
Ljut i srdit paša od Bosne
Strahovito izgovori;
Poklisar se s gnjeva plaha 32
Živiem ognjem vas razgara,
Ter hrabreno i bez straha
Ovako mu odgovara :
Ko neishodi svietla od roda 33
Ni zna pleme glasovito,
Ti ne pozna što 'e sloboda
I gospoctvo pričestito.
Nu slobodan rogjen ko je 34
Prie će stokrat htjet umrieti,
Neg' slobodno biće svoje
Izgubiti za življeti.
Mi ni kralju, ni nikomu 35
Grad ne damo naš u vike,
A ni caru otmanskomu
Da ugrabi naše dike.
Haračem smo mi pogodni, 36
Nećemo mu ino dati,
Neg' li ćemo grad slobodni
Kako i dosle, svegj vladati.
Gospoctvo ovo s neba znamo ; 37
Nebu ćemu harni biti,
Er po nebu zaisto ufamo
I naprieda gospoditi.
Od svakoga mirujemo, 38
Bivši u miru naše sreće ;
Nu sa svaciem vojujemo
Ko s nami cpet mira neće.
Tiem niesmo ti ništa krivi 39
Ako smo se tvojoj sili
Sviem hrabreni ne strašivi
U junaštvu opriećili.
Na obranu narav uči ; 40
A i mrav od svieh manji ki je
Za svoj život trudi i muči
I od smrti se branit smije.
Što mi prietiš da noć' mene 41
Ovdi umorit^bez razloga;
Nećeš želje mž hrabrene
Tiem pripasti s gnjeva tvoga.
Slavan ja ću poginuti 42
Er pravedna smrt me hara,
A sramotu ti ćeš čuti
Er si ubio poklisara ;
Ki da 'e poslan još u pako, 48
Kralj paljeni sa svom vlasti
Činio bi mu dobro svako,
Ko je zakon, s mnogom časti.
Viknu paša: bieži otole, 44
Bezočniče sviem nemili, •
Za besjede tvoje ohole
Grieh platit ćeš smrtnoj sili.
Nećeš taštom rieči tvojom 41
Privariti mž odluke,
Da s veliciem nepokojom
Sad ne primiš smrtne muke.
Na tebi ću istjerati 46
Svekolike mž čemere,
Neka uzbude svak poznati
Dokle sila ma se stere ;
I da nije smrti prike 47
Koja može zadovoljno
Take umorit nevjernike
Ki vuhvuju ta6 svevoljno.
Vodite ga brzo veće, 48
0 čauši vierni moji,
Tere smrti sred mrseće
Ubijte ga, ko dostoji.
Neka očito vidi i pozna 49
1 nauči na sve zgode
Ko je srdžba nemilosna
U KOotmoavnoskreečes,venagroisppiošdee.— 50
Zli čauši ljutu u jedu,
Ter ga silno uhitiše
Da ga na smrt veće odvedu.
Ali Muhla tada skoči, 51
Ter pristupi hrlo k paši,
Da čemerne od žestoči
Nesviesni mu jad utaži.
I bivši mu izcelivo 52
Svione skute snižno dosti,
I veoma ga ljubežljivo
Izgrlio u milosti ;
Kazati mu sviesno uze 53
Da zakona ni 'e na Sviti
Kl dopušta da mogu se
Poklisari pogubiti;
I da zato stvar nepravu 54
Caušim je naredio
Poklisaru uzet glavu
Ki ni 'e ništa sakrivio.
Reče, Caru čestitomu 55
Da to bit će neugodno
Kl ne brani k carstvu svomu
Da dohodi svak slobodno;
I da niedne bez koristi 56
U ljutomu nepokoju
Lasno i paši može iziti
S tega izgubit glavu svoju.
382 DUBROVNIK PONOVLJEN
Reče, i reče množ joštera 57
Prid njim rieči i razloga
Da gnjevnoga od čemera
Sred srca ga smiri svoga.
Tiem on ko se svidje u sebi 58
I pozna se u toj sili,
Zapovidje da već ne bi
Poklisara pogubili ;
Neg' opeta da ga budu 59
U Dizdara hrlo odvesti,
U tamnici neka u trudu
Žive ljutoj u bolesti.
A u mjesto njega učini 60
Konavljani njekoliko
Da na kolac u vriini
Nabit budu ljuto i pviko.
Ter se utaži ljuto tako 61
Nemilostan prem od više,
Dokli skupi vojsku opako
Da Dubrovnik satariše;
Ne mogući počinuti 62
Od smrtnoga tu čemera
Dokle na njem gnjev priljuti
U osveti ne istjera.
Ali u gradu Dubrovniku 63
Ko se čuše ove zgode
U nemiru prem veliku
Svak se iznagje od gospode.
Ter svi uzeše razmišljati 64
Kako će se napried moći
U oružju tu vladati
Za na svrhu irećnu doći.
Zasve radost da kazahu 65
Er su s pašom u dobiti,
Opeta se svi strašahu
Da ne budu izgubiti.
Još najliše gdje se znaše 66
Kako srdit i nemio
On opeta vojsku zvaše
Koju bieše raspustio.
Tiem neka se za vremena 67
Suproć turcim sprava učini,
Da njih sila nesmiljena
Ustegne se u vrlini;
Hrlo u pomoć posilaju 68
U Konavle nove čete
Da se bolje sačuvaju
Od nesreće svake klete.
I plemićim hrabrenima 69
Liste u mnogoj piša hvali
Er su s svojiem junacima
Turcima se odrvali.
Još naredbe nad sve ine 70
Davaju im ta gospoda,
Da velike pomnje učine
Za znat pomoć ko im poda;
S kž li strane s njima dogje 71
Vojevoda plemeniti,
Gdje li opeta s vojskom pogje
I ne da se ni viditi.
Er stvar ovu drže i ciene 72
Da ni' e zaisto bez čudesa,
I da su u njoj pokrivene
Otajnosti od nebesa.
Ali ovako čim ih stara 73
Teška briga od zle zgode,
Eto od novieh poklisara
Knjigonoše dva dohode.
Jedan davno poslan bješe, 74
Nu, bivši se pobolio,
Ko na selieh bolan leže
S prviem listi bješe ucknio.
U putu ga drugi stiže 75
Ter zajedno tako oba
U Dubrovnik dohrliše
U istoj družbi isto u doba.
Prve liste tu u vieću 76
Ončas tada otvoraju,
U kojeme svietlu sreću
S dobriem zgodam ugledaju;
Car kako je u radosti 77
Blag primio poklisare
Čineći im sve milosti
Običaji vrhu stare;
I kako je u milini 78
Besjedio mnogoj s njima,
Što ne opći i ne učini
Poklisarim kraljevskima.
Druzi listi uzdržahu 79
Ko se opeta zlato iskaše.
I u gnjevu kako plahu
Dubrovniku car priećaše ;
Ter cieć tega bješe i nove 80
Poklisare zatvorio,
I nevolje i jadove
Velike im učinio.
Svrha bješe, da na vrata 81
Najberže se poslat budu
Trista vreča srebra i zlata
Za pogodit caru budu;
Er inako vojska vrla 82
Strahovitom oholasti
Doć imaše brza i hrla
Da grad uzme sa svom vlasti.
Ovi glasi ljuti od više 83
U nesreći take zgode
Gorkiem jadom uzmnožiše
Brige i smeće te gospode ;
Videć oni da od svudi 84
U velikoj nemilosti
Pripravlja im udes hudi
Mnoge vaje i žalosti;
I čestito milo ufanje 85
Ke su od cara izgledali
Da im došlo jest na manje
Privareni ter su ostali.
Tiem znajući, da ne mogu
Oprieti se takoj sili,
Još suproć njim vojsku mnogu
Gdje će učinit car nemili;
Neka odovle dobriem svjeti 87
Na nevolju tešku ovu
I smirese u pameti
Starca Pavla s Dakse zovu.
On u duhu bješe svomu 88
Molio se tezieh dana
Slavnom kralju velikomu
Od nebeskieh višnjeh strana,
S -Dubrovnika da odvrati 89
Bič od turske oholasti
I bude ga sačuvati
Primogućom svojom vlasti.
Jer neizmiernieh sred čudesa 90
Razvidio bješe veće
Otajnoga od udesa
Svekolike česti i sreće;
Vlasi sveti pomno i milo 91
Učini mu da razgleda
Sve što se je dogodilo
I bit ima unaprieda.
Tiem u vieće kako dogje 92
Da gospodu mudro osviesti,
Kazati im ončas pogje
Otajnosti višnje česti;
I bivši Be milo i drago 93
Sviem iz prva poklonio,
Usti otvori slatko i blago
Ter je ovako govorio:
Višnji s vami budi u vike, 94
0 gospodo plemenita,
1 kroz rajske slave i dike
Resio vas po sva lita ;
Vaša kruna da slobodna 95
Svegj na svietu bude sjati
I pokoja sred ugodna
Gospodeći kraljevati ;
Da ste sunce svieh kreposti, 96
Da ste zraka neumrloga,
Da ste slava svietla dosta
Od jezika slovinskoga.
A. ufati to možete 97
U nebeskoj pokli strani
U mogućstvu vlasti svete
Vlasi sveti svegj vas brani.
On se veomi mnogo brine 98
Er vas ljnbi drago od veće
Ter vam rajske iz visine
Pričestite dieli sreće.
I zasve vas udes hudi • 99
Gorko smeta i skončava,
On viteški za vas trudi
I dobro vam svako dava.
Što cieaite, ko je bio 100
Oni slavni vojevoda
S vojskom pašu kl 'e razbio
I vašiema pomoć poda?
Vlasi sveti bio je ono 101
S vojskom svetieh mučenika
S kiem vojeva tač smiono
Pod prilikom od konjika;
S kiem hotje vam haran biti 102
Er njihove slavne vlasti
Vi dvorite na sem sviti
S mnogom Cjenom s mnogom časti.
Nu ne samo da je onako 103
Obranio vojske vaše,
Neg' u djelo jošter svako
Hoće ljubav da vam kaže.
Tiem višnjega zgara umoli 104
Za sve vaše zle nesreće
Da vas napried car oholi
Ne uzbude smetat veće ;
I od Bosne paša hudi, 105
Koji spravlja mnoge sile,
Da vam ništa ne naudi
Kroz osvete sve nemile.
Ali ovake da milosti 106
Steć dostojni da budete,
Potrebno je snižno dosti
Da se k višnjem utečete;
I da prvo učinite 107
Iz Jakina doć' da budu
Vaše djeve plemenite
Neka onamo niesu u trudu.
One žele doći k vami 108
U rodjene mile mjesti
I tugjem se u stranami
Skončavaju u bolesti.
Višnjega su vjerenice, 109
Tiem ugodno nije njemu
Da suzami peru lice
I da uzdišu u zlu temu.
Molitve su njih čuvene, 110
S njih došašćem doć' imaju
K vami sreće sve blažene
Ke se s neba poragjaju.
Tiem ovaciem dragiem dili 111
Ispunite višnje volje
Ako ćete bit veseli
I naprieda bez nevolje.
A u toliko spravni stoj te 112
S vašiem bojniem junacima
I rvat se s njim nastojte
Nepriateljim suproć svima.
Er bez truda umrloga 113
Niedno dobro izit neće
Zasve iz raja čestitoga
Zgar da višnji dieli sreće.
Starac Pavo blag i mio 114
Bješe veće u radosti
Ti razgovor dovršio
Od nebeske otajnosti;
Ter gospodu svukoliku 115
Samirio bješe u sviesti
Da ufaju milu diku
U čestitoj takoj česti.
Još najliše gdje čujahu 116
Nečuvena vik čudesa,
Da s turcima vojevahu
Rad njih sveti zgar s nebesa.
Stvar ka im se uprav ne da 117
Da se mogu ižčuditi
Neg' koliko to spovieda
Vriedni starac i čestiti ;
Vriedni starac, koga mila 118
Znaju višnjem nebesima
Čim s pokurnieh svojieh dila
Svaku milost odzgar prima.
Tiem neka mu puni ufanja 119
Na te slatke razgovore
I na srećna obećanja
S pravom hari odgovore;
Sve što mogu veće časti 120
Svi mu drago učiuiše
I na trudu sa svom vlasti
Srčano mu zahvališe;
Moleći ga u spomeni 121
I naprieda da ih drži
Neka udes nesmiljeni
U zlobi se svojoj skrši.
Te da vječnieh do vremena 122
TJzderži ih u radosti
Čes vesela i blažena
Sa svom pravom čestitosti;
Rekoše mu : znamo tebi 123
Raj blaženi da se otvora
I da višnji zgara s nebi
Ne krati ti razgovora;
Znamo da si tvom dobrotom 124
Milom Bogu drag i mio
I pošteniem da životom
Veoma mu si ugodio.
Tiem ufamo da će čuti 125
Tve uzdahe ljubežljive,
I da će se htjet ganuti
Na tve želje milostive;
Ter u svakoj da prigodi 126
Pomoć nam će dati svoju
Da gospockoj u slobodi
Svegj živemo u pokoju.
Bog je velik i od čudesa 127
Njegova je jaka slava,
Ter ni'e dobra vrh nebesa
Svetiem svojiem kž ne dava.
Na ove rieči milo i blago 128
Dobri Pavo odgovori,
Da će srcem veomi drago
Višnjemu se molit zgara,
Da im bude dopustiti 129
Obilnosti svekolike
Da su srećni na sem sviti
I svegj mile puni dike.
Nu da i oni umiljeno 130
Djelim budu nastojati
Da im bude dopušteno
Što požude s neba imati;
I da u mnogoj drže cieni 131
Branitelja Vlasi sveta,
Er je on vites njih hrabreni
Suproć sili svega svieta;
A i ostale svete moći 132
Kiem ih višnji srećno uresi
Neka im su od pomoći
U Ssvioevhiezmgordieačhi zngaadrvosr niedbeesi. — 133
S mnogom dvorbom i ljubavi,
Ter na Daksu veće otide
A u vieću njih ostavi;
Razvidjeti neka budu 134
Sve potrebe teške svoje,
Da samire svu: požudu
Kroz čestite sviem pokoje.
Gdje oni sami kako ostaše 135
Ončas svojiem mudrim svieti
Razbirati pomno staše
Što im reče starac sveti.
Ter znajući da u Bogu 136
Sve se sreće iznahode
I da u njemu samom mogu
Vazda iznać se dobre zgode;
390 DUBROVNIK PONOVLJEN
Sa sviem srcem i životom 137
K nebesim' se utekoše
Da ih višnji svom dobrotom
U nevoljah sviem pomože.
Tiem najprvo odrediše 138
U dan prve svetkovine
Sa sviem pukom snižne od više
Da se višnjem molbe čine;
I da brašno božanstveno 139
Otvori se vrhu otara,
Da svak može umiljeno
Rajsku milost prosit zgara.
Za tiem neka djeve mile 140
Budu u želje sve privesti
Da ne uzdišu i ne cvile
U tugjemu veće mjesti ;
Odredi še Rafovića 141
Da uzbude u Rim poći,
Mudra i vriedna sviem plemića.
Mnoge sviesti, mnoge moći:
Kl plemenom svietle krvi, 142
Častan djelim, slavan rodom,
U vladanju bješe prvi
Medju ostalom svom gospodom.
U Španjskoga za tiem kralja 143
I u gospode sve čestite
Koji svojieh od zemalja
Vlasti imaju osobite,
Još izbiru da šiju ureda 144
Veće izvrsnieh redovnika,
Kieh se ime pripovieda
Vriedno i puno svakieh dika.
Narediše pomno njima 145
Da u svieh kiigod milost prose
Suproć turcim nemilima
Ki svom silom sviet zanose.
A ufaju svi veselo 146
Da to branit oni neće,
Bivši im se srce smelo
Cieć njihove zle nesreće.
Još od prije davno bjehu 147
Pisali im ta gospoda,
Ištuć pomoć i utjehu
Na vaj plačni svojieh zgoda;
I bjehu im otpisali 148
Za ljubav im ukazati,
Svaki veoma da ih žali
I da im će pomoć dati.
Tiem da taka obećanja 149
Budu u stvoru sad vidjeti,
Šiju dragoga puni ulanja
Redovnike te po svieti.
Ali bivši veće u vieću 150
Naredbe se dovršile.
S kieh čekahu dobru sreću
I čestite zgode mile i
Ta gospoda izabrana 151
U sebi se samiriše,
Ter do malo opet dana
Sve što rješe izvršiše.
Prvo u molbah s višnj-em zgara 152
Ispuniše sve zaviete,
Pak poslaše poklisara
Da dovede djeve svete.
I ostalieh na sve strane 153
Otpraviše, neka budu
Doniet sreće uzdisane
Da se smire u svom trudu.
U Gruž jošte gjeneralu 154
Šiju najbrže da mu kažu
Ko stekoše diku i hvalu
I razbiše Ali pašu;
I on opet kako kupi 155
Mnoge čete i jakosti
Na Dubrovnik da nastupi
I udari bez milosti.
Moljahu ga cieća tega . 156
Da im družbu svoju udili
Kako su se vrhu svega
Megju sobom zgovorili.
I od njega rieč primaju 157
Da u svake njih potrebe,
Kad mu pomoć zapitaju
Neće štegjet sama sebe.
8 oveziem se načinima 158
U hitrini utvrgjaju
Suproć' turcim nemilima
Kojieh silu mnogu čuju.
A i saviše još dovode 159
Vitezova vojaku mnogu
Da na svake zle prigode
Odrvat se s njima mogu;
Još najliše ako doći 160
Bude gora k njim nevolja
S drugom vojskom jače moći
Iz silnoga Drenopolja.
Cjeć česa se veomi brinu 161
Ljutiem trudim i mislima
Znajuć carsku veličinu
Ka svim silom sviet uzima.
I za sveim Pavo sveti 162
Bješe podo drago nfanje
Da će skoro tu vidjeti
Gdje e' zla došla čes na manje;
Svakako se još strašahu 163
S mnogom smećom i gorkosti
1 u srcu svom predahu
Da ne sliede ke žalosti;
Nu videći da ne mogu 164
Ništa drugo da učine
Moljahu se višnjem Bogu
Da ih smiri on s visine;
I od zle česti da ukloni 165
Poklisare mile svoje,
Ki poslužni i prikloni
U tamnici za grad stoje,
Da hud, opak. i nemio 166
Otmanović jedoviti
Tu nebi ih učinio
Nemilosno pogubiti;
Vele veće što ih boli 167
I u srcu svomu ranja
Neg' što turci sviem oholi
Dovode ih do skončanja.
Plemići ovi bjehu ugodni 168
Svemu puku i gospodi,
Bivši sviesni i slobodni
Svakoj mučnoj u prigodi.
Gledaše ih svak milosno 169
Veoma dragoj u ljubavi
Er življahu svegj kreposno
U poštenoj dici i slavi.
Ter kroz razum i dobrotu 170
Svietliem glasom tako sjahu
Da svaciem u životu
I u srcu pribivahu.
Tiem s njihove ljute česti, 171
Ka ih snagje toli opako,
Vas grad bješe u bolesti
I ucviljen veomi jako;
Da ne bješe duha živa 172
Ni toliko ljuta i huda
Ki s njihovieh suprotiva
Ne uzdisaše s gorka truda:
Neg' u vaju i žalosti 173
Svak bješe se porušio
I tolike cjeć gorkosti
Mramorom se satvorio;
Bivši zli jad sve zameo 174
Kroz nesviesno zlo skončanje
I svačiju svies sapleo
Da ne čeka niedno ufanje.
Ali nad sviem gragjanima 175
Ki tuguju s česti opake
I ki žale s uzdasima
Poklisarke tuge take,
Plačna u trudu i u smeći 176
Jelinda se nahogjaše
Koja taki glas mrzeći
Za pogubu svu sugjaše.
394 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ter s nesreće tako prifce 177
Nemogaše naći mira
Neg' lievaše grozne rike
Cjeć dragoga Jakimira.
Ona mlada ljuto u sebi 178
Bi ranjena s te nevolje
Ne ufajući vik po nebi
Ugazite cesti bolje.
Znaše caru sviem nemilu 179
Da gospoda neće dati
Blago i zlato ke pod silu
Od njih hoće on iskati.
Znaše turke nepravedne, 180
Nemilosti i vrline
Bez krivine koji niedne
Pravedniema krivo čine ;
Znaše, hude da je u ruke 181
Svoj vjerenik upo mili,
I da trpi svake muke
U opakoj turskoj sili.
Tiem žalosna ne mogaše
Neg' veliku bolest čuti 182
Gdje na svak čas izgledaše
Kojigodi glas priljuti.
Žalost, tuga, jad i smeća 183
Stisli su je od svud tako
Da u nje srcu zla nesreća
Stvorila je živi pako.
Cvili, uzdiše, trne od straha, 184
Nezna kako stupa i hodi,
Ko košuta srne plaha
Oštra striela kad ju zgodi.
Rieč je i sviest izgubila, 185
Ne umie s nikiem govoriti
Neg' koliko s gorka cvila
Jauče u način jadoviti.
Ni'e nikoga da je utješi 186
I razlogom razgovori,
Od svakoga plačna bježi,
Kameni se i mramori.
Tor toliko nemilosno 187
Satrla se u životu
Da ni'e ko bi veće pozno
Uvehnutu nje ljepotu.
Ali jednom, ko se osami 188
čim joj žalost život krati,
Sta gorciema u tugami
Sve nesreće naricati;
I prolila u nesviesti 189
Bivši riekom grozne suze,
Kliče ljutoj u bolesti
I govorit ovo uze:
Ah! nesrećo smrtna moja, 190
Može li se ovo čuti
Da s ovoga nepokoja
Tužna ja ću poginuti?
Može li ovo bit ovako 191
Zgar da zviezde osudiše
Nemilosno i opako
Da me zla čes satariše?
I da sama satvorena 192
Nahodim se ja na sviti
Koja vječnieh do vremena
Imam plakat i cviliti?
Eto život moj ljubljeni 193
Silni udes meni hara,
I mrak crni noćne sjeni
Moje sunce mrklo stvara.
Moj vjerenik eto gine 194
S turske opake nemilosti
U tamnici sred mrkline
U najljepši cviet mladosti;
I u temu nepokoju
Ni'e mi dano tužnoj moći 195
Da životom dušu moju
Joh uzbudem ja pomoći.
Er da mi je dopustila 196
Draga sreća to da mogu,
Ah! ne bih se sad kratila
U veselju umriet mnogu.
Na mrve bih izrezala i9T
Svukoliku samu sebe
Samo od tezieh gorkieh zala
Da slobodim, dušo, tebe.
Moj ljubljeni Jakimiru, 198
Uzdisana ma ljubavi,
S koga u željah slatko umiru
Od kad ljubav tva me stravi.
U životu ah! jesi li, 199
Moj ljubljeni gospodaru,
Ali su te smrtno ubili
Za pogodit kletom caru?
Nu ako si u životu 200
Ti dokle će život biti,
Koji mori tvu dobrotu
I čini ti svak čas mriti?
Ni'e si naučan take trude 20L
Podnositi, brace izbrani ;
Ćaćko i majka sred razblude
Na pokoje tebe othrani.
U gospoctvu i slobodi 202
Gospodičić drag uzraste
I na sviet se ne porodi
Za tamnice toli tmaste;
Gdje nevolje u toj noći 203
Na svak čas te satiraju
Odoljeti da neć' moći
Žestokomu takom vaju.
Ah! ovo sam svekoliko 204
Tužna i plačna gonetala
I zlo ovako ljuto i priko
Očito ti zaricala;
Nu nehtje me poslušati 205
Neg svakako tamo otide
Za grad rodni sačuvati
I poslušna da te vide.
Odvede te u radosti 206
Svietle slave želja mila
Neka ukažeš tvž kreposti
I hrabrena tvoja dila;
Da uzbude trudu tvomu 207
Sviem dostojna dana plata,
Slavnu u glasu čestitomu
Ki je draži srebra i zlata.
A sad vigji sreća koja 208
Dočeka te u toj strani
Da s gorkoga nepokoja
Poginut ćeš, braće izbrani.
Smrt biće ti mješte slave 209
Ku žugjaše tamo steći,
I poguba tvoje glave
Johi i poraz sviem mrzeći.
Nu da i dobra svakolika 210
Ti si u cara isprosio
Glas čestiti tvojieh dika
Za malo bi slavan bio ;
Ter gragjani tvoji mili 211
Hitra djela tvoje sviesti
Na uzroke bi obratili
Od udesne sliepe česti.
Tako 'e sloba nemilosna 212
I neharna i zla u sebi
Slavnu krepost da ne pozna
Nego samo u potrebi.
Ali tužna što govorim 213
Ove rieči vjetar nosi,
Ter se ovdi ne umorim
Da mi srce jad ne kosi.
Da daj neka poginuti 214
Budem smrtnoj u žalosti
Prie neg' budem glas začuti
Johi od veće nemilosti.
Bože ! u oviem nesrećami 215
Ko će odoljet na ove trude ?
Srce mi je tvrdi kami
AkSo pouvikenmuttsuaždbanmenbaudtel.e p—ade 216
S maljem duhom zemlji nica,
A dotrča u to tade
Ljubežljiva k njoj sestrica;
Ka videćf u vrlini 217
Gdje je Jjuta žalost krati,
Mnogo istrudi i učini
Ter je jedva tu povrati.
Povrati je na bolesti 218
Na uzdahe i nemire
Da opet tužna u neviesti
Sto krat na čas gorko umire.
Ter bi izdahla od skončanja 219
Da joj ona tu ne poda
U hitrini bolja ufanja
Od veselieh dragieh zgoda.
Povjede joj srećne glase 220
Ke gospodi Pavo kaza
Neka veće ne smeta se
I ukloni se od poraza;
I tako je s te nevolje 221
K nebu obrati svom hitrosti,
Da se vladat bude bolje
U nesviesnoj toj žalosti.
Višnja milost u nju uljeze 222
I duh rajske iz visine
Da površe sve urese
I svjetovne sve taštine;
Ter se pravoj u pokori 223
Sva poruši umiljeno
Jeda joj se nebo otvori
Na skušenje poniženo.
Svete crkve svegj pohodi 224
Puna suza i nemira
Jeda molbam oslobodi
Svoga draga Jakimira ;
Zove u pomoć redovnike 225
Neka čine Višjem Bogu
Svetilišta puna dike
Ka sve isprosit s neba mogu.
I tako se takiem djeli 226
Sama sobom razgovara
1 u srcu se svom veseli
Ufajući milost zgara;
Jere tako draga svoga 227
Toj pomaga u potrebi,
U radosti radi koga
Kratila se umriet ne bi.
Blažen u vjek k nebesima 228
Ko se srcem bude uteći;
S nebesa se pokoj prima
Vazda u svakoj zloj nesreći.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.