Пређи на садржај

Ускок/III

Извор: Викизворник

◄   II X IV   ►


III

Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према одсјеву снијегом покривеног Ловћена, биваше све видније. Браственици с бјегунцем, скренувши налијево, брзо стигоше за један хумак, гдје је било драгово браство, осам кућа, прилично размакнутијех. Све осим његове, бјеху ниске, без прозорâ; његова, при крају, бјеше виша и дужа, а при источном забату издигла се кула на два боја с прозорчићима. Сви допратише кнеза и госта му до дворишта, па се опростише. Њих двојица уђоше, дочекани лавежом двају крупних торних паса, привезаних десно, гдје је била дугачка, ниска стаја. Пред кутњим вратима стојаху: кнежевица Крстиња, снаха јој Јоке Милунова с дјететом у наручју, Милица, пристав и њеки Шуто Мирков, младићак из браства. Домаћица бјеше висока и суха, а снаха јој омања, једра. Уз кутњи зид у дворишту бјеху прислоњени бадњак и бадњарице, а на ражњевима четири пецива. Кнез назва бога и пружи жени џевердар, струку и јатаган из појаса. Она прими то и пољуби га у руку, па хтједе и госта, али он не даде. Удовица и Шуто такође приђоше му руци. Кнез рече Крстињи:
— Ево ни, бабо, једнога госта из свијета!
Она прихвати:
— Добар ни дошао и с анђелом дошао!
— Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо! Хљеба и соли биће, а највише добре воље и љубави, која се подијелити не може!
На сред простране сухоте пламаше велика ватра. Под бијаше застрт сламом.
— Опрости, господине, што те одмах не нудим да сједнеш — рече кнез. — Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах!
Својима викну:
— Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном!
Он, пристав и дјечак, сви гологлави изидоше.
Јанко скиде фес и капут, остаде у бијелу мундиру, плавим хлачама и чизмама.
Милица запали зубљу и диже је високо. Крстиња са здјелом пуном пшенице ста према вратима, Јоке с дјететом стаде са стране уласка. Према двогубој свјетлости све три живо скренуше очи на извањца, који, стасит, спретан, бјелолик, њежног, али и мушког израза бјеше упро поглед у пламен. Смеђи брчићи дијељаху мала округласта уста од права носа; образи му бјеху такође округласти, а чело пространо и равно; очи плаве, велике; на десној страни тјемена видио се раздјељак, те му мека, али бусата коса бјеше повијена на лијеву страну.
И гостов поглед одједном пође по кући и чељади, те се устави на лијепој зубљоноши.
Домаћин унесе бадњак и назва:
— Добар вече и честит ви Бадњи вече!
Крстиња засу житом њега и бадњак, говорећи:
— Дај боже и с тобом заједно, Бадњи вече и сваки благи божји дан!
Кнез положи бадњак на огњиште.
Кићун и Шуто унесоше двије бадњарице, називљући као и кнез, а прихваћани истим обредом. Они хитро унијеше још пет бадњарица. Тада Крстиња пружи домаћину чашу вина, а он се прекрсти и наздрави огњишту:
— Здрав, бадњаче весељаче! Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира!
— Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се.
Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту. Овај се сјети шта треба учинити, окуси, поклони се и предаде чашу приставу.
Све је то брзо било готово, све се свршило журно.
Кнез донесе одњекуд из угла старјешински троножни столовач, примаче к ватри и рече:
— Е, сад, господине и мили госте, сједи!
Сâм сједе на сламу и подви ноге. Пошто се гост нећкаше, он га повуче, и настави:
— Сједи молим те! Није обичај да ми Црногорци на ови вече сједамо друкче но ’вако, али ти си путник и извањац, па је тебе просто. Ово су ти наши обичаји навече Божића. Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што су под туђинима, ради гријехова нашијех старијех царева и краљевâ!... А бог зна разумијеш ли све што зборим?
— Разумијем — одговори гост, звонким гласом. — Мој матерински језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године откад сам с вашим људима, Граничарима. Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи!
Кнез га гледаше и слушаше. Питомо лице, углађеност, умност и топла благост бјегунчева привлачаху старца, који настави:
— Фала богу, синко, кад ме разумијеш! Тијем си ми, занаго, ближи срцу!... дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо... знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен!
Кнез хукну и обори главу.
Запуцаше пушке негдје далеко по селу, по другим браствима, а с друге стране великог пламена, гдје бјеху све три женске, наста плач и тужаљка. Прва залелека кнежевица:
                   — Леле, ђецо, мој очињи виде!
За њом цикну Милица:
                   — Куку, браћо, добро моје!
За њом Јоке:
                   — Јао, бане, мој ђевере!
Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено. И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе. Све три женске нарицаху једногрлице, па двије ућуташе, а чу се Миличина запијевка:
                   Куку, браћо,
                   Добро моје!
                   Моје очи
                   Извађене,
                   Моје добро
                   Изгубљено,
                   Моје сунце
                   Огријано,
                   Које ми је потамњело!...
— Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро. А тада удовица настави:
                   Куку, бане, мој ђевере,
                   Братска дико!
                   Је си л’ браћу окупио,
                   Бане Јоко!
                   Кâ што си се научио,
                   Перјаницо!
                   Да душманске с’јечеш главе,
                   Мегданџио!...
— Нека, Јоке! — рече он још блаже. А онда стара прихвати:
                   Куху, Миле, мој соколе,
                        куку мајци!
                   Ђе остави удовицу,
                        жалосницу!
                   Да подиже лудо д’јете,
                        само сама!
                   Ал’ ће Јоке дић’ Милуна,
                        ако бог дâ!
                   Да оружја и мејдана,
                        ја се надам!
                   Те ће бити кâ и тата,
                        ја се надам!
                   И осветит’ тајка свога,
                        како треба!...
— Крстиња, аферим ти га на те ријечи — рече кнез — али доста, е проглушисмо кукањем овога чојка, који не зна наше обичаје, па ће помислити е смо меки кâ лацмани! А он, богами, није лацманин, но јунак, кад му баста ускочити у наше кршеве!
Па се окрете госту, који сјеђаше погнут:
— Фала ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!
Удовица донесе и стави преда њих ониску округлу трпезицу; Кићун донесе скленицу ракије и чашу.
— А сад да ти истумачим све — настави кнез. — Кад се налаже бадњак у срећним кућама пуцају пушке, пјева се и чини веље весеље, а у ојађелијем, као што је моја, тадај се најгоре повриједе незалијечене ране! Јер, ти знаш, за свакијем својијем ране су поред срца, а за ђецом посред срца! И то бјеше милосни помен ђеци, али, тврда ти вјера, посад ако и нећеш чути пјесме, нећеш ни тужбалице!
Затим домаћин наточи чашицу и наздрави госту:
Е, дакле, здрав си ми, ускоче Јанко! Добро ни дошао! Нека ти је срећно! Бог дâ да одмах омилиш владици господару. Ти си велики кућић и човјек учеван, те можеш господару и требати, али, ево одмах ти кажем, ако хоћеш, остани одмах са мном, или, ако ти се не буде стојало на Цетиње, врати се: мој дом биће и твој, и што имам, дијелићемо довијека! Не питам те, ни шта ти би тамо у твојој земљи, ни какви су ти јади дојадили, ни шта си радио, нити ће те ко нагонити да ишта о томе поменеш, ако сâм нећеш! Знам само е те је витешка невоља пригнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве! Ласно ти неће бити, синко, али, божја ти вјера, бојати се нећеш никога, осим бога, нити ће ти ко заповиједати! Бићеш слободан, као што смо ми, а за то се крвимо и отимамо стотинама година! Здрав си ми!
Ускок одговори:
— Хвала ти од свег срца, кнеже. Ја сам много дирнут твојим дочеком и твојим ријечима. Иако сам млад, са мном је било свакојаких чуда, али сумњам да сам кадгод био овако изненађен, овако узрујан од милине! Да ти знаш шта сам је очекивао ноћас, на што сам био спреман! Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу! Вјеруј да ја у својој земљи нијесам учинио ништа срамотно, са чега би љага остала на мени, са чега не бих био достојан живјети са слободнијем јунацима! Огријешио се јесам о закон, али не намјерно; томе је била крива колико моја зла судбина, толико и бујна младост, а казна је била нечовјечна. Да је била само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине. Ја сам сад добјеглица и ништа више, а стараћу се да у новом животу стечем права која има сваки Црногорац. Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца! И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем својим јуначким браством!
Домаћи бјеху се примакли и збили иза домаћина. Милица држаше братанића. Кнез, раздраган, обазрије се и гракну:
— А-ну! А-ну! Види их само! А вечера! Ђаво ви вечеру позобао! Мислите ли да се ријечима и здравицама може глад утолити! А, бабо! Не чудим се, најзад, никоме као теби! Не помишљаш ли да је човјек огладнио, верући се уз наше главице!
Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече:
— Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку! Види само како се срди на тебе и окреће главу!
Стара јуначина чисто занијеми, стидећи се од тога њежнога пријекора. Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку.
На крилу јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице. Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава! Материне црне, свијетле очи, а очеве племените црте, њежније, разумије се, огледаху се на младу лицу. И њен нос бјеше малчице кукаст над малијем устима, из којих бљештаху зуби. Љепоту главе зачињаше бусата црна коса, сплетена у вијенац. У потпуној сразмјери удова и нежној љепоти обликâ избијаше једрина и снага. Надасве Јанко се чуђаше њеним малим рукама и стопалима, чим се махом Црногорци одликују.
Пошто Кићун кришом донесе и даде кнезу јабуку, он започе, утањивши гласину:
— Ходи мали грдове, ходи к ђеду да се помиримо! На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш!
Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете.
Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер.
Тада заграјаше што које:
— Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку! А-ну, ђедо, дај мени, ја ћу те целити!
— На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође!
Та пријетња сломи упорство Драгићево, те пољуби дједа и сједе му на кољено. За њеколико се стиђаше непозната човјека, те га кришом погледаше; како сваки пут среташе крупне, плаве очи, сваки час обараше своје. Ваљда је случај био да се тијех тренутака то исто дешавало и тети.
— А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени? — запита дјед.
— Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење.
— Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко.
— Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си?
Баба, која чучаше поред лонаца, исправи се и запита:
— Оли се женит’, Драгићу? Кажи томе човјеку!
Драгић их гледаше редом, па тек на бабине ријечи уприје слободно своје очице на извањца и повјери му:
— Оцу се зенит!
Захори се смијех.
— А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба.
— Узећу Милу Ђулову!
— Чујеш грдова! — рече ђед. — Узеће Милу Ђурову, ону ружељаву!
Настаде тобож распра:
— Није ружна, но баш згодна! Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!...
Јанко је мамио дијете, а оно час гледаше њега неповјерљиво, час се погледом обраћаше тетки, па ваљда на њен миг, отиде к ускоку.
Удовица и дјевојка почеше доносити јело, најприје тек испретану погачу, па здјелу пиринча и здјелу купуса с кромпирима, па кромпира печенијех, па на кружићу скадарске икре, а на већем печенијех укљева. Момак донесе покољенак, велику боцу кантуначу вина и столовату чашу.
Кнез устаде и за њим сви. Он се прекрсти и изговори:
— Да се са страхом помолимо и поклонимо господу богу и богородици, благоме Христу, часноме крсту и сутрашњем Христову рожанству! Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима! Сви свети угодници божји, будите нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића и свијем живијем подајте здравље, а мртвијема покој! Амин.
Сви домаћи шапћући понављаху његове ријечи, а сви гласно рекоше „амин“, па посједаше на под, мушки обашка, женске с дјететом обашка. Јанко отклони столицу, па подви ноге. Пристав и Шуто збише се један уз другога, подаље и од трпезе и од главара. Па прионуше сви својски, без ријечи.
Тада се Јанку одгонетну једна загонетка. Дотле се чудио како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен отвор, који се све наниже шири, и да је тај отвор ограђен олијепљеним плетером, те личи на изврнут левак. Због тога је пламен високо струјао, а озго је пиркао чист ваздух. У томе димњаку сушило се доста бравијех и говеђих бутина и ребара (чувена његушка „кастрадина“), доста резова сланине. Тек тада видје покућанство и распоред, три дрвена кревета при стијени, двије богате оружнице, полицу за стôне судове, два велика шарена ковчега, у једном углу разбој, у другом враташца, кроз која се доиста ишло на кулу.
Мирећи глад, Јанко би радо намирио и своју испитљивост. Питао се откуда тим простим брђанима, поред патријархалнијех обичаја и нашљеђене храбрости, њека финоћа у понашању, њека прирођена учтивост, па оно осјећање свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у осталијех јевропских сељака, а због чега му се сви које је те ноћи видио приказиваху као њеки шпањски гранди! Највише га занимаше Милица. Та она не бјеше сељачка љепота, толика грациозност, толика умност која сијаше из ватрених очију, припадаше вишем створу. И младић се занесе. Шта би му недостајало кад би довијека живио припростијем животом, међу слободнијем и поноситијем народом, уза жену каква би била Милица, а, разумије се, примивши и њихове навике и поглед на свијет. Шта губи лишив се извјештаченијех потреба и навика и предрасуда свога сталежа?... Колико је година Милици? По свој прилици седамнаест-осамнаест! Шта стари управо мисли кад га нуди да остане с њим? Ваљда не помишља да га узме за „пристава“?
— Има ли, Јанко, у вас кртоле? — запита кнез, стављајући преда њ понајвиши печени кромпир.
Млади човјек трже се из мисли, зачуди се најприје томе питању, па, насмијав се, одговори:
— Како не би било кртоле!?
— Е, видиш, у нас је одскоро! Нема њеколико година откад је наш владика набавио из свијета сјеме и растурио га по народу. да је благословен и због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње. Сад, може се рећи, нема више глади у Црној Гори, јер добро роди, а, богами, узме народ и лијепу пару за њу у Приморје.
Јанко исприча кнезу историју кртоле, како је пренесена из Америке у Јевропу и све чудне догађаје, који су због тога храњивог гомоља потекли. Кнез се чудио и смијао. Наливши чашу, рече:
— Благо теби, синко, кад си тако учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао ми како је у свијету, а особито како је бивало у стара времена. Вјеруј ми да би то за мене највише уживање било, јер знање и памет је поврху свега. Бјех млад за времена владике Саве, али сам њеколика пута бивао уз њега и на Цетиње и на Стањевиће, и слушао и њега и друге ђе из књигах талијанских и руских и наших тумаче свакојаке ствари, и за Лесандра Вељег, и за Римљане шта су радили и какви паметни јунаци били, па и за српске цареве и краљеве, за Душана и Дечанскога и друге!... Е, здрав си, Јанко! И опет добро ни дошâ! Нека те јаки бог сачува здрава и весела међу нама и нека учини да се обикнеш међу нама, и да будеш стиман и празан међу својом новом браћом, као што је прилика, те да што мање јадаш за својима. А у здравље и твојијех на дому и свијех којима си у срцу!
Јанко захвали здравећи домаћину и његовима, величајући њега и сав му род.
Крстиња шапну снаси и кћери:
— Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ! Умије и наздрављат’ и причати и шалити се, ма сасвијем као да је од наших! А, богами, на очи је виђет’ да не би узмакао ни ђе треба јуначки смрти у очи погледати! Тако ми се чини! Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви! Јадна његова мајка, ако је жива!
— Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем.
— Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише.
— Шта би било то чудно? — запита је мати.
— А, да-ти, нијесте разабрале што Јанко рече тајку у здравици? Рече да је затворио врата завазда за собом и да не мари, јер му образ не подноси!
— Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама!
— Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.
Милица се наже, пољуби братанића и рече:
— А, ваистину, и да учи књизи нашега Драгића, да буде знавен, као Саво Марков или као гувернадур!
Још су мушкарци мало јели, па млађи однесоше судове и трпезу. Кнез пружи чибук Кићу, а Јанку рече:
— Ја мним да и ти пушиш? Оли да ти донесу један чибук?
— Хвала, имам — рече Јанко, па извади из шпага своју лулицу и напуни је својим дуваном. Пошто припали, извади златан часовник и гледну на њ. О златној верижици, осим часовника, вишаше још њека округла кутица, што привуче пажњу и дивљење женскадије и момака.
— Још три уре до поноћи — рече он.
— Бого мој — шапну Кићун — има сâт као Саво Марков, сав од сухога злата.
— А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто.
Њих двојица задуго пушаху ћутке, па кнез започе:
— Шта мислиш, Јанко, има ли ђегођ на свијету земље и народа као што је ова наша?
— Ја то не знам, кнеже, јер не познајем вашу земљу.
— Ваистину, ово што си прегазио од Котора довдје, доста ти је, па да замислиш и остало! А ово што си видио нас, доста ти је да судиш и за остале.
— Онда је добро! — рече Јанко.
— Далеко је од добра, синко! Нâко, ти си чујâ за Црну Гору, а то бих желио знат’ што си чујао о нама.
— Да сте јунаци, да се толико стотина година борите за своју слободу, да сте готово непрекидно ратовали с Турцима и одбијали њихове силне војске, да сте заједно с Русима ратовали против Француза. Ето!
— И још што?
— Да сте дочекљиви, а о томе се ево одмах увјерих; да сте побожни; да држите задану ријеч; да сте поносити.
— А о владици нашем шта си чујао?
— Да је паметна глава и добар војсковођа. Једва чекам да га видим.
— А о другијем главарима племенским јеси ли шта чуо?
— Ништа.
— А колика мислиш да је Црна Гора?
И то не знам.
Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба. Права Црна Гора има седам племена: Цетиње, Његуше, Ћеклиће, Бјелице, Чевљане, Цуце и Пјешивце. То је све Катунска нахија. Па онда имају нахије: Ријечка и Црмничка. То је све наблизу. Та се племена дијеле на братства. Ми Његуши, у старо вријеме, када Турци освојише Херцеговину, доселисмо се одонуд, а старина нам је била под планином Његошем. Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и Рајича. Данас има: Петровићâ, Поповићâ, Кустудијâ, Радоњићâ, Жутковићâ. Владика је од Петровића. У сваком племену има војвода, кнез, сердар и барјактар. Ми обашка имамо и гувернадура. Ето ти!
— Ма је ли владика као краљ њеки, као принцип?
— Јест у вријеме рата, а овако, главари суде у племенима и без њега.
— А шта је онда гувернадур?
— Кâ највећи главар. У њега је једна пола печата државнога, а друга је половина код владике, па кад се састану и саставе...
Силан лавеж и тутњава корака у дворишту прекидоше причање кнежево. Момци потекоше к вратима.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.