Смрт Смаил-аге Ченгића/4
Гацка поље, лијепо ти си,
Кад у теби глада неима,
Љута глада и невоље љуте!
Ал те јадно данас притиснули
Крвни момци и оружје свијетло,
Бојни коњи, бијели чадорови,
Тешка гвожђа и фалаке грозне.
Што ће момци? што оружје свијетло?
Што ли коњи? што ли чадорови?
Тешка гвожђа и фалаке грозне?
Смаил-ага крвав харач купи
По Гацкоме и около њега.
Посред поља попео чадорје,
Пак растури харачлије љуте,
Харачлије, изјели их вуци,
Тер од главе по жут цекин иште,
А од огња по дебела овна
И за ноћцу обредом дјевојку.
Од истока харачлије јашу,
Воде голу на реповијех рају;
Од запада харачлије јашу,
Воде голу на реповијех рају;
Јашу змаји с сјевера и с југа,
Голу рају на реповијех воде.
Јадна раја, рукух наопако,
Слиједи коњске на конопцу траге.
Мили Боже, што је раја крива?
Ил је крива гад што Турке мори?
Ил је крива што их хрђа бије?
Што је крива? - Крива 'е што је жива,
А неима што Турчину треба:
Жута злата и бијела хљеба.
Уто ага коња добра
Пред чадорјем амо-тамо игра,
Тер џилитом око бистро
И десницу вјежба храбру.
Сад надлијеће ине Турке скоком
Брза коња, сад надмеће харбом,
Добар јунак, да је човјек таки!
Пак гдје видје, какав плијен
Харачлије љуте вуку,
Залетје се стреловито
На кулашу добру коњу,
Тер у лету, кушње ради,
Сподби руком џилит љути
И к првој га влашкој глави упути.
Ал и добра у јунака
Дријемне каткад рука храбра.
Тако и тада пријека згода хтједе:
Спотаче се кулаш брзи,
Звизну зраком џилит вити,
Тер лакокрил неједнацијем летом
Мјеште јањца мрка косну вука,
И Саферу, што водијаше влаха,
Луч из главе један изби.
Прсну око на зелену траву,
А Турчина мрка крвца поли.
Писну Туре кано гуја љута;
Плану ага кано пламен живи:
Срамота је такоме јунаку
Купит харач, не скупит харача,
Џилитнут се, не погодит циља,
Камо л' слијепит мјеште раје Турке,
Камо л' да му злорад крст се смије.
Плану ага кано пламен живи;
Авај, Боже, што ће одсад бити,
Кад већ досад власи бјеху криви!
„Мујо, Хасо, Омере, Јашаре,
Деде, кучке, коње добре
Заиграјте пољем равнијем,
Да видимо како крсти трче!”
Рукну ага ко бик љути.
Брзе слуге брже послушаше.
Заиграше добре коње пољем.
Стоји клика слуга на коњијех,
Стоји трка коња под слугами,
Стоји писка раје за коњима.
Први часак престигнут ће, мнијеш,
Коње виле раја ластавица;
Други часак разабрати не мо'ш,
Ил су коњи, ил је раја бржа;
Трећи часак коњи одмицати,
Јадна раја заостајат стаде;
А четврти да погледаш часак,
Јадна раја к земљи попадала,
Тер је вуку коњи крилонози
И по праху и по калу:
Екторове испод града Троје,
Кад већ Троју оставише бози.
Ага стоји, ини Турци стоје,
Тер призором жалоснијем
Гњевно своје пасу око,
И сву грозну крви жеђу
Влашком крви, влашком муком гасе.
Пак како им срце разигра се,
Грохотом се засмијаше
На лијеп поглед, када раја,
Када псета к црној земљи паше.
Смијехом истијем клети Ад се ори,
Кад се грешник с вјечнијем мукам' бори.
Не малакшу Турци љути;
Малаксали коњи добри,
Грозном браном пути живе
Завлачећи равно поље,
Малаксали тер су постајали.
Тадер ага: „Море, слуге,
Црче раја, црче харач, слуге;
Већ ви хајте ускрисите рају,
Не би ли ми избавили харач.”
Лоше слуге горег господара
Спопадоше троструке канџије
Пак од брзијех одскочише коња,
На сумртву јуриш чинит рају,
Не би ли се повратила раја.
Немилога трак од бича,
У поводу вјеште руке,
По бешћутну звижди зраку
И троструцијем зубом глуху
Мученичку пут прогриза,
Тер крвава ствара врела;
Ил спотакне л' десница се викла,
По тијелу црномодријех
Слике змија грозан пише,
Док под њиме јадна жртва издише.
„Ајде, рајо, на ноге се,
На ноге се, крсти, псета!”
С уста турскијех поље разлијега се.
Тко је јачи, изнемогле
Под ударци скупља духе
И на ломне упире се ноге;
А тко слабји, ко проз вјечни
Сан и клете слиша ријечи,
И немили остан ћутећ
Полуизбјеглу враћа душу,
Тер се миче и четвероношке
По зелену гмиже пољу,
Плачан доказ, да не само стражња
Трубља мртве на суд будит море,
Кад троструци исто бичи творе.
Гдје домиље крви облита
До чадорја раја тужна,
Бијесан ага, неман ружна,
„Харач, рајо, харач!” риче,
„Харач, харач, ил још горе биче!”
Створац вишњи птицам небо даде,
Тиха дупља и жуђена гнијезда;
Рибам воде и пучине морске,
Стан од стакла, нек се по њем шире;
А звјерињу ливаде и горе,
Хладне шпиље и зелене луге;
Јадној раји? - не даде ни коре
Суха хљеба, да је сузам кваси.
Ал што вељу? даде небо добро,
Но је несит све већ Турчин побро.
„Харач, харач!” Откуд раји харач?
Откуд злато, који крова неима,
Мирна крова да уклони главу?
Откуд злато, који њиве неима,
Него турску својијем знојем топи?
Откуд злато, који стоке неима,
Но за туђом по брдијех се бије?
Откуд злато, који руха неима?
Откуд злато, који круха неима?
- „Глад, голота, господару!
Ах, причекај пет-шест дана,
Док ти жуђен харач испросимо!” -
„Харач, харач, рајо, треба!”
- „Хљеба, хљеба, господару!
Не видјесмо давно хљеба!” -
„Чекај, крсту, докле с неба
Ноћ вечерас пане тиха,
Печења ћу мјеште хљеба! -
Дотле, момци, јер су крсти боси,
Поткујте их, пас им нану греба'!”
Ага дода тер под чадор хода.
Вичне слуге рају кваче,
А највеће Сафер једнооки
Изнад инијех готов скаче,
Тер на радост свијех још већу
Пламти осветит угашену свијећу.
Ту фалака шкрипа стоји,
Ту Сафера рика дивја:
„Харач, харач, рајо, треба!”
Ту кукавне јаук раје:
„Хљеба, хљеба, господару;
Не видјесмо давно хљеба!”
- „Чекај, крсту, докле с неба
Ноћ вечерас пане тиха,
Печења ћу мјеште хљеба!”
Клете ријечи клетник враћа. -
Али тко ће вјерно описат
Препаћене тешке ваје?
Тко ли срцем мирнијем слушат
Горку жалост колика је?...
Данак мину, за њим сумрак стаде,
А за њиме тиха ноћца паде.
Небеса се осуше звијездам,
Већ што запад мрки прамен ови;
А крн мјесец о по неба трепти,
Тужна свијећа позоришта тужна.
Усред поља мирна, пуста,
Стародавна расте липа.
Покрај ње су чадорови,
А мед њими понајљепши,
Понајљепши, понајвећи
Агин чадор ине наткрилио,
Кано лабуд птица бијела
Бијеле птице голубове.
Бијели се чадорје бијело
На тихотној мјесечини
Ко големи гробови под снијегом,
Око којијех доба у глухо
Зли се дуси врзу и страшнијем
Сликам плаше пролазника ноћна,
Ил му ухо причињеном
Риком лава и лавежом паса
И лелеком страдајућијех глуше.
Гробови су, мниш, отаца
Словинскијех, на далече
Кијех словијаше име славно,
Око којијех Турад дивја
У по дана кано доба у глухо
Погана се врзе и мозак
Хитри обрће, чијем, како
Да расплаши дјецу плачну,
Над отражјем среће боље
Да не цвиле своје јаде пријеке.
Тлапи ти се, сад да лавом рика,
Тлапи ти се, сад да псетом лаје;
А сад чујеш лелек мученика,
Јаук, писку, тешке уздисаје;
Чујеш звеку гвожђа оковнога
И уза њу помагању горку.
Слушај, побре, је л' и јаук тлапња?
Слушај звеку, је л' и звека тлапња?
Слушај... слушај ... ах, то тлапња није,
Јер те видим гдје те боли јако...
Што?... ти плачеш?... ах, то тлапња није,
Ти бо с тлапње, мним, да не би плако!
Пред чадорјем огањ гори;
Око њега промећу се Турци.
Тко налаже нову ватри меку;
Тко напухнув мјешину од уста,
Потпухује, тијем да љепше пламти;
Тко подвитијех ногу чучи
Покрај њега и голему
На проколу товна врти овна.
Цврчи пусти ован при жеравци,
А жив пламен око њега лиже,
Тер расвијетља росу знојну,
Испод чалме што се Турком рони.
Кад се Туре навртило овна,
Скинуше га с осовине тешке,
Навалише на синију пуста
И вељијем сасјекоше ножем.
За готову софру посједаше
Гладни Турци кано гладни вуци,
Тер плијен нокти разглабати сташе.
Најпрви се Смаил-ага маша,
За њим Баук, за њим Турци ини
Лијепијем редом вука у планини.
Намакнуше симита бијела
И свакоме по ракије плоску,
Тер се кријепе симитом и месом,
А жеженијем залијевају бијесом.
Кадли ага одолио гладу
И бијес друзијем удвојио бијесом,
Плану опет кано пламен живи:
Срамота је такоме јунаку
Купит харач, не скупит харача,
Џилитнут се, не погодит циља,
Камо л' слијепит мјеште раје Турке,
Камо л' да му злорад крст се смије.
Плану ага кано пламен живи,
А пак слугам: „Ето меса дости;
Бац'те раји оглодане кости.
Бац'те кости, спремајте печење,
Док ве викнем, да готово буде.”
Рикну ага, шетну под чадора.
По'ше слуге вечер' вечерати,
Вечерати, припремат весеље,
Сухе сламе и конопца тврда,
Чијем ће кадит непослушну рају,
Ногам увис, главом стрмоглавце,
Објешену о липову грану;
Чијем ће кадит, чијем ли злато вадит
Голе из раје, у које круха неима.
А што раја? - Што ће раја тужна?
Земља 'е тврда, небо је високо;
Плачнијем срцем грозне справе гледа,
Плачнијем срцем, ал је сухо око.
Када ли се приправиле слуге,
Не море им срце дочекати,
А највеће Ћор-Сафере гамзи,
Да завикне ага Ченгијићу:
„Хазур, момци, с крстом липовијем,
Пењите га на липову грану!”
Дотле ага под чадором сједи,
И с њим шарен Баук војевода,
И Мустапа, поуздан му ћато,
И остало главнијех Турака.
По чадору окол уоколо
Разастрти лијепи сази
И душеци врх њих меци
Раскошно се шире и крепко
Позивају на разблуде тијело,
На разблуде и на санак тихи.
У закутку на малену огњу
Праска скоро усјечено грање,
Ил се цмари и пјесанцу драгу
Плачућ пјева, пјевајући плаче.
А на сриједи о дрвену стабру,
Око ког се уоколо
Био чадор охол стере,
Виси оружје свијетло и љуто:
Смртне цијеви и жељезо круто.
Демескиње ту се сабље криве,
Стопут влашком напојене крви;
Ту јатаган у осмеро виси;
Мале ноже пребројит је тешко;
Диљку пушку позлаћену лијепо
Веле пута ту замјерит мореш;
Самокресом ни броја се не зна.
Ал што оно уз топуз се слони,
Дивно чудо досле невиђено,
Кротко јагње покрај мрка вука.
Танка вила поред змаја љута?
Гусле видиш, ал се не бој, побре,
Не би ли их разлупао топуз,
Прометнуо жице веригами,
Невин лучац тетивом и луком,
А коњица коњем од мејдана.
Не боје се Словинкиње виле
Уз шестопер да ће погинути;
Паче знади, да гдје њега није,
Ту ни пјесан словинска не зрије.
А на двору небо дивно
Црнијем тминам лице закри,
И да 'е видјет проз облаке,
Влашићи би, звијезде ситне,
Над чадором трептили бијелијем,
А мјесец би виторог те гледо
Са запада испред звијезда сјајнијех
Ко преводник испред стада ован.
Ноћ је вани слијепа, глуха.
Нигдје гласа, већ што сипи
Роса ситна, ко да небо плаче.
Мрак се густи, помрчина густа
Заподједе равницом и гором,
Да не видиш пред очима прста,
А камоли стазу пред собоме.
Тешко ономе кога саде
Стиже у путу ноћца црна,
А ноћишта јадан не имаде!
Погнаше се небом вјетри,
А оданде плахе муње,
Небескијем огњем сјецајући,
Сад ти смртне блијеште очи,
Сад још гушћу, нег' бје прије,
Навлаче ти на вид тмину.
Пак за њими чуј сад грмљавину,
Гдјено најприје издалека тутњи,
Пак све ближе, крупње, страшње
Урнебес се громки горам ори.
Стоји тутањ неба и равнине;
Стоји јека драге и планине:
Сва је згода, бит ће града тешка.
Тешко ономе кога саде
Стиже у путу ноћца црна,
А ноћишта јадан не имаде!
Ал да вјетру дадеш плећи,
Пак кад сјекне огањ из облака,
Да зјеницу упреш бистру,
Тер да гледнеш низ вјетар равнином,
Видио би гдје скуп људи ступа:
Ноћ их лучи, ал су зато скупа.
Сад им пламен указује стазу;
Сад је отме ноћца мркла;
Али они ступај лаки
Мрачнијем пољем напријед стеру
И даљину измед себе
И чадорја хитро беру:
Ноћ је црна, ради би ноћишту,
Тер се јадни тмином провућ ишту.
Опет сјекну пламен вишњи.
Дружба ноћна све се ближе кучи,
Тер разабрат мореш веће
Тко је води и тко ш њиме ходи.
Ваља да је једно дружби глава,
А проводич вјеран друго,
Тере вичан пољу и гори
Путну мраком дружбу прати.
Зирни, побре, како лако иде,
Ко да зраком мутнијем плива.
Мниш да напријед све га нешто вуче,
Докле његов дружба ина
С двјести ногу ступај гази.
Ваља да се боји црне ноћи,
Пак би рад већ на ноћиште доћи.
Ал свјетлица што сад прва кресну,
Дружбу тајну за чадорјем видје,
Гдје се у ред поредила редом
Са три стране, да је више буде,
Тер ту стоји чета ноћна
Кано тријесак изненада,
Ил горућа кано лава,
С огњенијех што се гора
На долину прлећ саспе,
Баш без бриге када смртни заспе.
Стоји чета, ослушкује гласе,
За разазнат гдје господар спава;
Али ина гласа чути није,
Већ што Сафер с дружином се вриједном
Мукам раји већ унапријед смије.
Под чадором ага сједи,
Тер измијења тутум кафом,
Мрку кафу духом пакленијем.
Испод чалме чело ведро
Намрштио мрскам тамнијем,
А јуначко под њим око
Ко праменом од облака
Намрчио, тере муком мучи.
Мисли ага свакојаке мисли:
Од балчака и од дјевојака,
И од лова и од соколова,
И од злата и од љута рата,
Од колаца и Црногораца,
Од џилита и од копја вита,
А пак плану кано пламен живи:
Срамота је такоме јунаку
Купит харач, не скупит харача,
Џилитнут се, не погодит циља,
Камо л' слијепит мјеште раје Турке,
Камо л' да му злорад крст се смије.
Плану ага кано огањ живи,
Ал гдје гласне о стожеру гусле
Мед оружјем јунак спази,
Стукну мало бијес крвни,
А услади крв се горка
Ко небескијем складом струна.
И што крви жеђ бје прије,
Тад постаде пјесме жеђа:
Толика се сласт из пјесни лије!
Пак Бауку говорио ага:
„Ој Бауче, вриједна војеводо,
Тебе хвале да си јунак добар;
Ал да удре миши из планина,
Каж', Бауче, колико би миша
Ти јединац јунак посјекао?”
- „Дај шестину, добри господару.” -
„Хрђо, кучко, војводо Бауче,
Мислио сам да си јунак бољи;
Да удари двадесет Брђана,
Вјера турска тако ми помогла,
Једин' бих им поодсјецо главе. -
Али сам се малне забринуо,
Лулу пијућ и преврћућ мисли,
Гдје нам ноћца не допушта мрка
Да се с крстом кадећ забавимо.
Вјера моја, ти си пјевач добар,
А ја жељан гусал' и пјевача:
Де запјевај, да ме жеља мине.”
Уста Баук, гусле скиде,
А пак смјеран, подвитијех ногу
На пријашње сједе мјесто;
Тер наслонив пред собоме
На мек душек жице гласне,
Гудну лучцем звекетнијем
Амо-тамо по коњскоме репу;
Пак гдје клинац неколико пута
Кренут шкрину, у громовит
Уз удесне струне веће
Глас овако, лукав пјевац, заче:
„Мили Боже, чуда великога,
Какав бјеше Ризван-ага силни
И на сабљи и на копју виту,
И на пушки и на ножу љуту,
И на шаци и на добру коњу!
Сиђе ага у поље Косово
Пак закупи царева харача,
Све од главе по жут цекин иште,
А од огња по дебела овна
И за ноћцу на обред дјевојку.
Купи ага царева харача,
Тврда раја даје и не даје.
Гдје од главе по жут цекин иште,
Отуд често ни бакрена неима;
Гдје од огња по дебела овна,
Дају му га, ребра му се виде;
А гдје за ноћ млађану дјевојку,
Отуда му кужне бабе неима.
Апси ага тврдоглаву рају,
Тер је пољем наразанце реди,
Пак је коњем прескакиват стаде.
Првијех десет прескочио ага;
Друзијех десет прескочио ага;
А кад наста треће десетеро,
Бијесан ђого бијесно подиграва,
Пак гдје скокну, пусти колан пуче,
Силан ага на трави се нађе.
Мало томе вријеме постајало,
Оде шапат од уста до уста
По убаву пољу Косовоме.
Што је даље, све то јаче расте,
Даље смијех, даље спрдња раји,
Док проникну пјесма из гусала,
Тер сад пјева по Косову слијепац:
'Хрђа бјеше Ризван-ага силни.'”
Још док кобна пјесма из уста
Бауку се грмећ разлијегаше,
Тко 'е у агу, а не у пјевача
Поглед упро, тај могаше
По лицу му познат јаде,
Боли, срџбе, гњеве, бијесе,
И стотину инијех срда,
Поноситу штоно у срцу
На ћух сваки бруке и руга
Крвавијем нокти гнијездо рију.
Крвав пламен најприје му букну
Гњевну у срцу супроћ раји црној,
Супроћ влахом, псетом, крсту
Липовоме, штоно вриједан није
Уз Турчина да га сунце грије.
Гвожђа, отров, коноп, ноже,
Палу, огањ, колац грозни,
Уље врело и сто мука
У час један јунак смишља,
За изгладит горкој бруци траге
И сачуват успомену чисту,
Чисто име уз глас струне благе.
На обрве црн му облак сједа;
Пламте очи попут огња жива;
Црљен пламен уз образ му лиже;
Страшнијем бијесом ноздрве се шире;
А на усти, испод пјене бијеле,
Грозан, паклен израз стаде,
Ко да вели: раја нек пропаде,
Само пјесни чуват се ваљаде!
Ал гдје Баук задњу ријечцу изусти,
Једнијем махом ко да муња
Проз мозак му сјекну плаха:
Раја сама бруци свједок није,
Раја сама неима очи и уста;
Туци рају, туци Турке к једну,
Само чувај успомену вриједну!
Али уто мисо страшну
У дубине срцу ага топи;
Црте лицу кроти, тјеши, блажи,
А по лицу све то јаче маша
Срџбе пламен; хоће да се миран
Свијету укаже, а вас дршће и трепти.
Пак најпослије, гдје голема иједа
Пред свједоци сакрит не узмогну,
Уста и викну буктећ: „Хазур, момци,
Хазур с крстом, хазур с љутијем ножи,
С палом, с огњем, с колцем, с уљем врелијем;
Раскивајте све паклене власти!
Ја сам јунак, то ће пјесма ријети;
К том ће циљу сви ко жртва пасти!...”
Ага добро не дорече,
А на двору пушка грмну
И Саферу, који први
На глас агин готов скочи,
У ноћ друго просу око;
Тер што данас чинит љути
Џилит поче, смртно зрно доче.
„Власи, власи!” свудар вика јекну.
Уто један чете дио
У чадорје набој сасу.
„Власи, власи!” Турци вичу,
„Коња, коња!” грми ага.
Дио други тада груну.
„Власи одасвуд, пушке, ноже!”
„Коња, коња, Хасо, коња!”
Диљке испразни дио трећи;
И већ Хасан, вижла бржи,
Изведе му добра коња.
Посјест ага гдје га хтједе,
Из облака муња кресну,
И врућ пурак са земљом га сведе:
Ноћ је мрачна; не знаш тко га свали,
Ал ту близу Мирко пушке пали...
Проз ноћ црну прхну без тијела
Храбра душа, гола, невесела!...
Паде ага, ал се Турци боре,
Већ што тмина чудит ти се не да
Колика се ту јунаштва творе.
Од мрака се не разбире ништа;
Пак кад сијевне огањ са небеса,
Ил из пушке поуздану другу,
Често пут се крст и Турчин нађу
На дохвату ножа љута,
Гдје мнијаху пушкомет је пута,
Тер се грле рукам гвозденијем,
Тер се љубе кљуном гвозденијем
Крст и пророк, док једнога тече:
Толика им мржња срца пече!
У одјећи ноћи црне
Пријека у крвцу смрт по пољу грезне;
Плахом муњом очи јој се свијетле,
А проз кости хладан вјетар дује;
Гласом грома грозна подвикује
Сада „куку!”, сада „медет, медет!”,
Сад „помози, о Исусе благи!”
И уздише, пишти, цичи, хрипи,
А пак граби сад крсте, сад Турке,
Тер им својијем рухом очи веже.
Ту погибе уздан агин ћато,
Мујо, Хасо, Омер, Јашар љути
И тридесет инијех Турака.
А Баука спаси ноћца мркла,
И остало што се још измакну.
Ал тко оно покрај аге лежи?
Тер на мртва мртав гњевно режи?
Новица је; љут га Хасан смакну,
Баш гдје јунак к мртву скочи лаву,
Измед Турак' да му скине главу.
Град из цијеви смртни преста,
А навали град с небеса:
Чета ноћна под чадорје уђе.
Ноћ је страшна, крви облита,
Тамна, црна; благо чети саде,
Гдје већ трудна на ноћиште паде.
|