Пређи на садржај

Светислав и Милева/32

Извор: Викизворник

◄   8 9. Насловна   ►

9.

ТАМЕРЛАН, С ОРУЖАНИМ ВОЈНИЦИМА, КОЈИ ОКОВАНА БАЈАЗИТА ПРАТЕ, ПРЕЂАШЊИ


ТАМЕРЛАН: На страну, робови: Тимур Тамерлан долази! Где је султанка?
МИЛИЦА: Милост, милост просим од великога Тамерлана!
ТАМЕРЛАН: Ко сте ви?
МИЛИЦА: Њена несрећна мати, која ти са сином колена грли.
ТАМЕРЛАН: (Стефану). Јеси ти поглавар Србаља, сојузник Бајазитов?
СТЕФАН: Велики хане! Уговор је такав између нас учињен и човека је поштенога дужност точно га испуњавати.
ТАМЕРЛАН: Млади човече, ти си мени много зла учинио с твојом храброшћу, особито кад си сина Бајазитовог од смрти испоручио. Али јунак треба јунака да цени. Педесет хиљада оклопника, као што су твоји Србљи, па ћу мојих по милиона распустити! Иди, и ако земљу узбраниш као свога душманина, никад те неће нико покорити! — Па опет сте били покорени!
СТЕФАН: Покорени, светли хане, не слабошћу јунаштва, но неслогом и раздором великаша.
ТАМЕРЛАН: Раздор је ваш. Тамерлан само храброст гледа. Иди, и сестру узми: она је слободна.
МИЛИЦА: О велики Тимуре!
СТЕФАН: О велики Тимуре!
ДАНИЦА: О велики Тимуре!
БАЈАЗИТ: Зар и ово поруганије? (Осману). Скупа ће ти јарост моја бити!
ТАМЕРЛАН: Бајазите, ови окови нека те увере да си роб. Оно те очекује што ниједног роба очекивало није. Никад ти ланце нећу скидати, јер си, слободан, границе прелазио. За стол ћу те држати везана, јер си горд и грабљив на престолу седео. Мрве ћу ти за ручак давати, јер си меру прелазио, туђе земље робећи.
БАЈАЗИТ: Бајазит роб!? Ха, Татарине, ти си полудео, кад држиш да ћу подносити гордост твоју. Јуначки сам војевао, јуначки цар био, јуначки и умрети умем. Остају после мене наследници, да оно удејствују, што сам ја почео. Није Турчин рођен да ланце носи, и цар — цар!? Ха, Бајазите! (Удари се оковима у главу и мртав падне).
ТАМЕРЛАН: (Стефану). Ваш је мучитељ мртав. Полазите с миром.

(Завеса падне).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.