Пређи на садржај

Родољупци/31

Извор: Викизворник

◄   1. Позорје 2. 3.   ►

Позорје друго


ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ


СМРДИЋ: А кад сте ви дошли?

ГАВРИЛОВИЋ: Кад и сви; него сам се задржао у Гроцкој.

СМРДИЋ: Ви сте могли остати код куће, не би вам Маџари ништа урадили

ГАВРИЛОВИЋ. Та — да се није толико пљачкало

ШЕРБУЛИЋ: Вама је све пљачка у глави. Ваљда вам је жао Маџара и Шваба.

ГАВРИЛОВИЋ: Жао ми је свакога који страда невино.

СМРДИЋ: Невино! Дакле Маџари и Швабе су невини?

ГАВРИЛОВИЋ: Како који.

СМРДИЋ: Они зар нису пљачкали и зла чинили?

ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат.

ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска Војводина!

ГАВРИЛОВИЋ: Ако смо зато устали тражити Војводину да се пљачка и отима, боље да је нисмо ни тражили.

ШЕРБУЛИЋ: Вама је боље, јер ове године нисте могли трговати ни профитирати по вашем обичају Народ тако не говори.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти по обалама и пропада. Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине.

ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени

СМРДИЋ: Од толиког времена седим овде на трошку; на банкнотама морам да губим, па откуда ћу?

ГАВРИЛОВИЋ: Није ли гриота да наша браћа умиру од глади?

ШЕРБУЛИЋ: Ее, што им драго, ја им помоћи не могу.

ГАВРИЛОВИЋ: Људи остали без кућа, без марве, без свега.

СМРДИЋ: Нек чекају док се продаду маџарска добра, па ће примити накнаду.

ГАВРИЛОВИЋ: А донде да скапају од глади?

СМРДИЋ: Што им драго! Ено код патријарха народне касе; нек ишту од њега.

ГАВРИЛОВИЋ: А гди је наша општинска каса?

СМРДИЋ: Шта знам ја гди је. Треба и нама живити; зато смо били чиновници Војводине

ГАВРИЛОВИЋ: Али ви живите у излишију, а тамо сиротиња нема ни што је најнужније. Колера ударила, људи из нужде једу незрело воће и краставце, па ће сви поумирати.

СМРДИЋ: Па гди су ти доктори? Зашто не казују људима да је то нездраво?

ГАВРИЛОВИЋ: Јест, али треба имати што друго. 'Ајде да накупимо између нас једно сто форинти, па да поделимо међ' сиротињом.

СМРДИЋ: Сто форинти! Шта ви говорите?

ШЕРБУЛИЋ: Ни сто крајцара не могу дати.

ГАВРИЛОВИЋ: Ви, који се толико родољубијем поносите!

ШЕРБУЛИЋ: Видим како се родољубије уважава. Ви сте били член одбора, а ја ништа.

ГАВРИЛОВИЋ: Нисмо вукли никакву плаћу.

ШЕРБУЛИЋ: Већ ја знам. Сваки је луд који се за српство заузима.

ГАВРИЛОВИЋ: Зато што не може да глоби.

СМРДИЋ: Вама је све то у глави. Док су Маџари глобили, било је добро.

ГАВРИЛОВИЋ: Па ми смо зато и устали да се тога опростимо.

СМРДИЋ: Којешта. Ми смо устали за народност, а нигди није стајало да ће чиновници Војводине служити бадава, него ће јошт већу плаћу имати.

ГАВРИЛОВИЋ: Оставимо сад то; него дајте што на сиротињу.

СМРДИЋ: Идите ви с богом, ја не могу дати ништа.

ШЕРБУЛИЋ: Зашто нису сви устали на оружје, па не би ни морали бежати.

СМРДИЋ: Тако је; негде 'оће људи Војводину, а неће да се бију.

ГАВРИЛОВИЋ: Они мисле да би могли и ви оружје носити.

СМРДИЋ: А на кога би оставили одбор?

ГАВРИЛОВИЋ: О, за одбор би се нашло људи и сувише, него за логор требало би да сте се бринули.

СМРДИЋ: За нас би гриота била погинути, који народ љубимо, јер ће опет да тог стања доћи да му послужити можемо; а мађарони да изгину сви, па никакве штете.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.