Писма од Стипана Немањића
Види чудо! и нагледај се га,
Гди се клања мисецу даница,
Жарку сунцу звизда приходница,
У Трибињу граду биелому.
Није оно мисец, ни даница
Нит је сунце, нит је приходница:
Већ је оно Словинска краљица,
По имену Јелина госпоја.
Липа кћерца краља Французскога,
А љубовца Неманић Стипана.
Прид Стипана често долазаше,
Тере њему тихо говораше:
Свитла круно, Немањић Стипане!
Ето видин да си остарио,
Изброио данке и године,
Краљујући и бојак бијући.
Мудер узми књиге, и
Моли Бога, плачи твоје грихе,
И окруни сина стариега,
По имену млада Милутина.
Кад је Стипе ричи разумио,
Јелину је љубу послушао:
Пак дозивље млада Милутина,
Тер је њему тихо бесидио:
Милутине драго дите моје!
Ево сам ти синко остарио,
Не могу ти више војевати,
Ни Словинским краљеством владати.
Када дојде светац Јурјев данак,
Сакупит' ћу Словинску господу,
И зазват ћу моје свеченике,
Исусове вирне наслиднике.
За краља ћу тебе окрунити,
И на главу круну поставити.
Брани синко Словинско краљество,
Свитлом ћордом, и десницом руком.
Мало вриме постојало бише;
Али идје момче од Моштара.
Сузе рони, на земљицу пада,
Тер говори Немањић Стипану:
Рад би теби бољи глас донити;
Ал' не могу, већ како је право.
Ето на те једна силна војска,
Прид њоме је дите Драгутине.
Биле ће ти дворе упалити,
А тебе ће старче погубити,
И твојега синка Милутина,
Кога мислиш берзо окрунити.
Кад је Стипе ричи разумио,
Јелини је љуби говорио:
Камо твоји пости и завити?
У за' час га синка породила!
Камо ли ти били манастири?
Које но си трудно саградила?
Камо ли ти твоје задужбине,
Које но си по свиту чинила?
Камо ли ти сузе и молења,
Које' но си Богу приказала,
Да ти даде синка Драгутина?
У за' час га бабо одгојио!
Милутина синка дозиваше,
Тер овако њему говораше:
„Бижи синко у земљу Мађарску,
Братац ишче расу главу твоју."
То изусти, душицу изпусти,
На криоцу своје заручнице,
Заручнице Јелине краљице.
Немањићу! покојна ти душа.
|
|
Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога
