Пултавско звоно
| Пултавско звоно Писац: Леополд фон Захер-Мазох, преводилац: Милан Т. Бањанин |
Априла 1709. утаборио се Шведски краљ Карло XII. са својом непобедивом војском и нешто побуњнеих Козака крај реке Мазепе близу града Пултаве. Карло XII. наумио био, да заузме тај град. Једно одељење руске војске дође потиштеноме граду у помоћ и утабори се Шведима са противне стране. Настаде чешће пушкарање. Карло XII. је покадкад бесомучно нападао на придошле Русе и Козаке, а у једноме омањему крешеву би шведски краљ у ногу рањен. У то пуче глас, да долази сам Петар Велики, цар руски, са још једним одељењем своје војске Пултави у помоћ.
Одасвуда из оближњих места (села) остављаше народ своје колибе и хиташе на главни друм, да види свога омиљенога господара, који се Пултави приближавао. Све се више скупљала светина, а међу њом је био и неки млади ратар по имену Апостол са својом заручницом Василисом.
Наједном се зачуше узвици и могло се опазити, како се издалека у прашини проближавају коњаници у зеленим кафтанима, официри у сјајој својој униформи и многи још други војници. То је била свита Петра Великога. За овима долажаше сам цар на простој сељачкој тројки, праћен кнезом Менчиковом и многим ђенералима. Стигавши цар до сакупљене светине, заустави тројку и погледа око себе сакупљени народ, који се већ био догурао до цареве тројке. — Цар их пријатно поздрави и баци свој поглед на непрегледну равницу, која се пружила све до Пултаве. Ливаде пуне шаренога пољскога цвећа, а то цвеће њише благи летњи поветарац; шеве летају тамо амо весело по ваздуху, а на оближњему потоку, који сав бејаше шашом обрасао, пливају дивље гуске и лабудови. Ваздух пун угодна мириса.
Цар зажели, да му се донесе са бујне цветне ливаде мало цвећа. Неколике девојке отрчаше на ливаду, да часом наберу цару цвећа; међутим он скочи са тројке, отресе са свога свиленога кафтана прашину, запали своју лулу и поче се шалити са женскињама, које се около налажаху. У то већ дотрчало к њему неколико девојака и свака носи по куну кецељу лепога цвећа. Василиса брзо свезала једну лепу китицу цвећа и пружи је цару. Цар је прими, омирише и захвали јој се смешећи.
После тога оде цар да разгледа околицу и поглед му се заустави на некој стародревној кули, која се једва могаше опазити.
„Је ли оно Пултава?” упита цар.
Апостол му рекне, да јесте.
„А она кула?”
„Оно је стародревна црква св. Ђурђа, коју је још св. Олга саградила и коју су незнабошци већ одавно разорили.”
„Чини ми се, да има нека скаска о тој кули?”
„Јест, силни царе,” одговори Апостол, „у њој виси једно старо огромно звоно, којим, откако је црква разорена, ничија рука није зазвонила, и прича се, да ће, ако ово Пултавско звоно зазвони, осванути сјајан дан Русији и дићи ће се за увек у свој слави својој.”
„Лепо знамење!” рече цар машући главом.
У то дотрчи царев ађутант и јави, да је Пултава у опасности и да су неки побуњени Козаци и Руси прешли на страну Карла XII.
Чувши то цар, нехотице се угризе за усне и викне љутито:
„Ко би то још и помислити могао, да ће се између мојих верних Руса наћи такових издајица!”
На страни близу цара стајаше једна сељанка, држећи свога синчића за руку. Овај, како је близу цара стајао, ухвати својима ручицама царев мач и загледаше га; а кад оно повуче за балачк, да га извуче, цар га ухвати, диже га у вис и пољуби рекавши:
„Овај ме теши! Русија ће сада због издајица страдати, али твоји потомци ће нас осветити.”
„Зашто, силни царе, да толико чекаш?” рече Апостол. „Ми смо увек спремни тебе слушати! Зови твој верни народ, па ћеш имати довољно војске!”
Цар се изненади овим речима, погледи младића и упита та:
„Како се ти зовеш, момче?”
„Апостол Велковко.”
„И ти би смео ратовати са Шведима?”
„у име божје и са твојом дозволом, силни царе, бих, само кад бих могао добити пушку!”
„То ћеш добити!”
Не потраја дуго, а неколике већ пуковније, које су скупа с царем дошле, кренуше према Пултави. Петар Велики са неколико ђенерала и војника оста још неко време на томе месту, да новацима и добровољцима подели оружје, међу којима је био и Апостол Велковко.
Кад је цар свима разделио оружје и џебану, наложи некима официрима, да неко време веџбају новаке а отвореноме пољу, да знаду, како се имају у рату наћи, итд. Од свију новака најбоље је све схватио Апостол. Цар се чуђаше и дивљаше му се, како он вешто изводи разне ратне веџбе са оружјем и напослету са највећим задовољством рекне:
„Право је Менчиков рекао, — да је Рус створен за војника!”
Још неколико официра стигоше са новим четама добровољаца, које су из околних места прикупили. Ту се сви ставише у војне редове и кренуше за првима према Пултави.
„А мене, силни царе,” упита Василиса цара на поласку, „зар мене ни за што не можеш требати?”
Цар је погледи, насмеје се и упита је: „А ко си ти, девојко, и шта можеш ти?”
„Ја сам вереница Апостолова!”
„Па лепо, то би вас онда сутра на бојишту могао свештеник венчати; у осталом можеш ступити у војску, имаде их више женскиња у војсци!”
Василиса то једва дочека и брзо пожури напред обилазећи сваку пуковнију, док не стиже ону, у којој је њен Апостол био. Она се прикључи тој пуковнији, да буде заједно са својим вереником.
Када су све руске пуковније стигле под Пултаву и утабориле се, наложи Василиса ватру, закоље једнога великога петла, којег је понела од куће на пут, и скува добру чорбу, да је Апостолу и његовим неким друговима врло добро пријала и поткрепила их.
— — — — — — — — — —
Смркавало се. Звезде се већ мало по мало просуле по ведроме небу. Тежак и хладни ноћни ваздух се раширио по целој пољани, а из оближњих се мочвара дизаше густа магла.
У табору све спава, покрај њих тињају ватре. Ништа се не чује, сем покаткад глас којега стражара. Кроз ту се нему ноћну тишину на једном зачу коњски бахат.
Цар, кнез Менчиков и остали ђенерали, праћени неколицином храбрих Козака, пројашише кроз руску војску и попну се на оближњи брежуљак, с кога одоше посматрати положај шведске војске.
После тога, враћајући се цар натраг у табор, буде од својега стражара заустављен. Тај сражар био је још регрут, но он ипак одважно дохвати пушку и напери је на цара упитавши:
„Ко је?”
„Добар пријатељ!” одговори цар.
„Лозинка?”
„Русија!”
„Парола?”
„Нарва!”
Јест, на „Нарву” су те ноћи сви Руси мислили. Сви су се сећали оне несрећне битке код Нарве, у којој је Карло XII. сјајно Русе победио...
*
* *
Кад свану 8. јули 1709., оде цар са својима ђенералима у оближње село Несторово, где је у сеоској цркви био на св. литурђији и сам пред мноштвом сакупљеног народа читао апостол. После свете се литурђије упути у табор к својој војсци, која га сасвим мирно али поверљиво поздрави. Сваки војник је знао важност тога дана, па је сваки био спреман да себе жртвује за спас цара и свете Русије.
Мало по мало, па се руске пуковније спремаху за бој...
Но и у шведскоме табору настаде живо комешање. Пешаци ступаху напред, а коњаници узјахали своје коње.
Време је од часа до часа пролазило у малом пушкарању.
Карло XII. у својој нестрпљивости, не мога више чекати, већ узјаха свога коња и заповеди својој војсци, да јуриша рекавши: „Руси се не усуђују на нас нападати!” —
Отпоче битка... и за час прекрилише читаво бојно поље густи облаци дима од пушчанога праха. Обе се војске сударише, а од врло густога дима није се могло ништа разабрати.
Сирота Василиса села у неки ров, руке спустила на колена и укоченим погледом звера око себе.
Наједном скочи из рова и као помамна потрчи према рушевини цркве св. Ђурђа. Одатле ће, надала се, моћи цео бој посматрати и видети можда свога вереника у бојним редовима. Трчала је као без душе и стиже до старе маховином обрасле куле, и, пошто се мало одморила, поче се као веверица пењати на кулу. Овај њен покушај је био врло опасан, јер грађа куле била је сва трухла, камење се под њеним ногама ронило и са ужасном се ломљавом котрљало на земљу, али у ономе своме страху и хитњи није се на то ни освртала, нити и на какву опасност помишљала. За неколико тренутака успужа се срећно до звона и одатле кроз проваљени отвор погледа по бојном пољу.
Шта је кукавно девојче могло разабрати и видети од толике силне војске, силе пешака, коњаника, тобџија и других. Видела је само неко шаренило пред собом, видела је мноштво различитих војника, који су јурили кроз густе димове од барута тамо амо, викали, падали, бежали, итд. Но после дужег оваковог посматрања разабере она, да шведска војска напредује.
Где је Апостолова пуковнија? Дуго га је дуго назирала, али бадава; но напослетку га опази, како су га шведски драгонери у густоме диму опколели. Још је на несрећу опазила, да Руси полагано узмичу...
Изгледало је, да ће Руси изгубити битку...
Василиса, видевши то опасно стање руске војске а и свога вереника, паде на колена и горко се заплака; но се брзо разабере и охрабри, устане и грчевито зграби натрухло већ уже прастарога звона, повуче... и као помамна стаде звонити...
*
„Битка је већ изгубљена,” рече један ђенерал цару, но овај не даде никакова одговора него укоченим погледом посматраше бојно поље, са кога су се већ поједине руске пуковније повлачиле натраг.
У томе часу проби једно шведско тане царев калпак, а свита његова, кад је то опазила, силом га узе наговарати, да се уклони с тога места. Но он им рече хладнокрвно: „Никада цар неће први дати знака својој војсци да бега.”
Тек цар то рече, зачу се неки необичан звук, које се свечано растолегну по долини.
„Шта је то?” упиташе више гласова.
„То је Пултавско звоно!” рече цар, па скочи с коња, скиде калпак, прекрсти се и спусти на колена.
Тај глас „Пултавско звоно” разнесе се као муња кроз целу руску војску. Сваки је разумео, шта значи тај поздрав, сви падоше на колена и приклонише главе к земљи.
Цар брзо узјаха свога коња, извуче мач и повика оној пуковнији, која је близу њега у приправности стајала: „Јунаци, у име божје на дело!”
Необично одушевљење обузе целу руску војску, која изновице уз бубњање добошева и са залепршаним заставама свом силом навали на непријатеља..
Ма да је међутим већ и друго шведско тане пробило цару калпак и мада је неколико хиљада његових верних војника на бојишту погинуло, ипак за два сахата Руси задобише сајну победу. Преко девет хиљада погинулих Шведа покрило бојно поље, а шеснаест хиљада би похватано, међу којима је било много шведских ђенерала и официра.
*
* *
Наступила је ноћ. Опет су гореле ватре у рускоме табору, али сирота Василица још никако не може да нађе свога заручника. Тумара по бојишту, загледа у лице свакога рањеника, преврће мртве, оута за њ живе, — али све узалуд.
На отвореној пољани крај ватре сео цар и диктује нешто своме ађутанту, а овај пише на добошу. Диктујући тако, наједном смотри цар тамну неку женску прилику, како стоји у приличној даљини непомично, а разрогачила своје очи управо у цара.
„Ко си ти? Шта тражиш овде?”
„Силни царе, ја сам несрећна заручница твојега регрута!” рече Василиса, ступивши ближе к цару.
„А где је твој заручник?”
„То и ја тебе питам, силни царе!”
Цар зовну свога једнога ђенерала, који одмах к њему приступи, па, кад му цар нешто пришапну, брзо узјаха коња и оде.
Доста је дуго потрајало, док се онај ђенерал натраг повратио, али се није вратио сам. Уз њега корача Апостол завијене главе, а у руци држи заставу, коју је Шведима у бици отео.
„Ко је отео ту заставу?” упита цар.
„Ја, са твојом дозволом, силни царе,” одговори Апостол.
„А ко те је то по глави ранио?”
„Шведски драгонер!”
Цар се само насмеши и настави даље своје диктовање. Кад је свршио, узме од ађутанта онај написани лист хартије и преда га Апостолу.
„Шта је то, премилостиви царе? Ја не знам читати,” рече Апостол.
„Ово вам је обојима дар од мене и државе, за ваша јуначка дела, којима сте за увек спасли Русију, своју отаџбину!”
Апостол и Василиса падну цару пред колена; а Василиса сва сретна упита још цара: „А, хоће ли Апостол још бити војник?”
„Не,” одговори цар смешећи се. „Он је своју дужност свечано извршио. Него идите сада и нека вас први свештеник, на кога наиђете, још данас венча, — а ако вам устреба кум, ја ћу вам бити!”
Извор[уреди]
- 1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 11, стр. 335–340.