Прозерпина/ЧИЊЕНЈЕ ПРВО

Прозерпина
Писац: Иван Гундулић
ЧИЊЕНЈЕ ПРВО

ЧИЊЕНЈЕ ПРВО

СКАЗАЊЕ ПРВО

* * *

МЕРКУРИО:

    Из огњенијех страшнијех јама,
у кијех ноћ се вјечна каже,
гди се у смећах худи праже
горућега посред плама;
   гдје немилос пријеку слави 5
ријека од суза, кâ се љева,
гдје на вратијех свеђ завијева
стража охола, пас троглави
   на свјетлос се вратих сада,
бивши подô с вишње одлуке 10
покој, гдје су вјечне муке,
краљу, који тминам влада.
   Ови срџбом пакљеноме
срце охоло све разгори,
тер одлучи да отвори 15
бој вишњијем боговоме;
   а то, поднијет не могући,
да изван свијех се он находи,
сам неплодне дни ко'и води
у огњеној својој кући; 20
   сам кî не зна, што је вриме
трајат уз вил драгу своју,
тере стећи у покоју
оно од оца слатко име.
   Јур наказни страшне и худе, 25
тмаста пропас ке сакрива,
купљаху се пуне гњива,
да се вас свијет смести буде.
   Сестренице охоле се
сташе против небесима, 30
једовите змије кима
мјеште прама чело ресе.
   Једна од њих, Тизифоне
главњу од срџбе прешно ужеже,
на смећу се да потеже 35
силе тмина усионе;
   да се пропас страшна отвори,
развали се јаз пакљени,
тер изиду блиједе сјени
гасит сунчју свјетлос гори. 40
   Када оне, ке умрлим
дуг и кратак живот снују,
чим ту худу справу чују
с одлуками толи врлим
   с просутијема сташе власим 45
у приклонству понижене
прид владаоцом мркле сјене
велећи му плачнијем гласим:
   "Судче узмножни вјечне ноћи,
краљу од тмина примогући, 50
по ком схарат траг живући
и сатрти вијек н'је моћи,
   без узрока свијет не губи!
Чему 'е справа страшна ова?
Што се срчиш? Пита' у Јова, 55
и даће се теби љуби".
   Прид расрдном немилости
смерна молба једва одоли;
једва сломи срце охоли,
да сатрен'је свијету прости. 60
   Прешно по ме тад послаше,
кî сам гласник свијех богова,
да одлучен'ја сад његова
вишњијем рече напонасе.
   Кад ја дођох гди он сједи, 65
страшнијем гласом проговори,
а пакљени сви понори
замњеше му на бесједи.
   Стресоше се све државе,
гди разлицијех стан је мука, 70
и зарежа и захука
страшни вратар проз три главе.
   Рече: "О ти, кî би вику
опћен гласник земље и неби,
чуј ријеч моју ставну у себи 75
и одлуку привелику!
   Хрло узлети, Меркурио,
на висине, Јове гди је,
тер му реци, да ми није
с небом власти уграбио. 80
   Ако ми си теј свјетлости
узео дана прибијелога,
да изгубих, не цијен', с тога
вик с оружјем храбрености.
   Посред мога кују двора 85
по наредби мôј трескове,
а ти охоли њима Јове
огњевито стријелаш згора.
   Н'је ли доста твôј пожуди,
да ја у тминах вијек мој водим, 90
над мртвијеми да господим,
кијех стат са мном гријех осуди;
   ну ставио мене јеси
гди су поља плача пуна,
тебе од звијезда лијепа круна 95
да у веселијех странах реси?
   Негли злобан иштеш к тому,
што ми вијеку нî поднити,
још женидбу забранити
свуд божанству силну мому? 100
   Амфитриту вил сву милу
Нептун грли посред мора;
сред небеса без прикора
твôј Јунони ти си у крилу.
   Ал' што велим? Твâ разблуда 105
нека би она сама била,
да божицâ још и вилâ
ти миловô нијеси свуда.
   Тијем синова множ честита
тебе реси, јаох, а мене 110
страшни дуси, худе сјене
сред краљевства огњевита.
   Да ли ја сам, кî без плода
сам удове дни ме трајем,
ни за живот мога хајем 115
храбренога свијем порода?
   Ах, вијек прикор тај не слиједи,
чујте клетву, клети у тмини,
коју Плутон, бог ваш, чини,
кад не стече, што одреди: 120
   'Хридне горе развалићу
свјетлос тминам сву покривши,
свијет у пакô обративши,
крви полив сунчју свићу'".
   Ове ријечи кад изусти 125
силна пакла влас највећа,
учинише, да обећа
све му Јове и допусти.
   Дат му 'е рекô Прозерпину
дјевојчицу, кâ находи 130
у овом се мјесту оди,
Черерину кћер једину,
   ке замерна липос бјеше
чâс рајскога славна кола,
дочим Марта и Апола 135
ње драг урес не ужеже.
   Ер то узрочи, да с небесâ
мати 'е у стране ове стави,
да скровена њих љубави
буде свјетлос ње уреса. 140
   Ах, ко луда мисô ова је,
ер се вара тај савише,
тко, чијем с очи љепос диже,
сцијени дигнут и с срца је.
   По себи се љепос каже, 145
и у пустој још планини
свјетље од неба небо чини,
коли скровн'је, толи драже.
   Плутон смирен находи се
(ако у смећи мир бит море) 150
стећ уфајућ љепос згоре,
кâ видјела пр'је вик нî се.
   Ну кâ свјетлос против мени
подигла се? Што је ново?
Божице су њеке ово 155
сишле уживат сеј зелени.
   Паладе је и Дијана;
ну Венере напонасе
кога води оно уза се?
Прозерпина 'е изабрана, 160
   Н'је ми веће говорити,
да не буду ријечи моје
бит чувене од њих које,
тер с тим смећа кâ приспити.
   Поћ ћу скрит се сред дубрава 165
под пастијерску слику и чине,
нека гледам згоде ине,
ке ће из овијех изит справа.

СКАЗАЊЕ ДРУГО

ВЕНЕРЕ, ПРОЗЕРПИНА, ДИЈАНА, СКУП БОЖИЦА И СКУП ВИЛА ДУБРАВСКИЈЕХ

* * *

ВЕНЕРЕ:

   Љепша и свјетља у разблуди,
негли икада, дзоро, изљези, 170
тер прам, кî ти злато реси,
по истоку простри свуди;
проспи рајско цвитје из крила,
дзоро драга, дзоро мила!
   Да и ми по овој лијепој страни, 175
кô млађахне виле чине,
пр'је нег с ведре теј висине
укаже се зрак сунчани,
избирамо сред зелени
цвијетак бијели и румени; 180
   да под слатке складне гласе
нам вјеначце теј вијемо,
наресити чим будемо
поврх чела русе власе,
ке тих вјетриц блудно одвеће 185
низ био врат нам сад размеће.
   Појмо, појмо, миле моје,
у нов начин драг и сладак,
на јутрњи дочијем хладак
шушњет листје почело је, 190
велећи нам: "Пјесни миле
справ'те, од неба лијепе виле!"

ПРОЗЕРПИНА:

   Ке ће пјесни наше бити,
лијепа мајко од Љубави ,
једа појућ кî гиздави 195
цвијетак ћемо прославити,
лир прибијели и ружицу,
кâ у руменом цти нам лицу?

ВЕНЕРЕ:

   Черерина кћерце избрана,
нут, гдје онамо сред густине, 200
чим липости тве једине
сред овијех се кажу страна,
славиц поје у дубрави,
да тај ти си цвит гиздави.

ПРОЗЕРПИНА:

   Угодна је хвала свака, 205
од хваљенијех кâ изљезе:
што да лијепо не рече се,
кога липос хвали така?
Цвит сам гиздав ја речена,
бивши од тебе похваљена. 210

ДИЈАНА:

   О божице, што досада
пјесни наше слатке уставља?
Дочим свака себи справља
лијеп вјеначац сред ливада,
појмо драго прималитје, 215
које плоди траву и цвитје!

СКУП БОЖИЦА:

   Зеленим се поља ресе,
зелен цвитјем разлициме,
пролитја је славно бриме ,
у весел'ју све чује се , 220
ужива птица и звир
љувени слатки мир.

ВЕНЕРЕ:

   Лијепе виле од дубрава,
ким је развит храм уресни,
гди су ваше слатке пјесни, 225
од којијех је свуди слава?
На спјевања, кâ слишате,
одговор нам и ви да'те!

СКУП ВИЛА:

   Кâ ово свјетлос сад види се?
Земља у небо обрати се, 230
драг ти истече данак бијели:
весели се свак весели!

ВЕНЕРЕ:

   Весели се свак, весели,
лис на дубу, дуб у гори,
ткогод љубав драгу двори, 235
ткогод покој слатки жели:
у весел'ју, поља и лузи,
будите нам мили друзи!

СКУП БОЖИЦА:

   Весел'је се свуди кажи,
све се радуј прималитјем, 240
трава цапти љепшијем цвитјем,
цвитје носи мирис дражи!
Свак с драгом љувезни
на танце, на пјесни!

СКУП ВИЛА:

   Тијек свој ријеке устављају, 245
на пјевања, кâ слишају,
дух сваки се замамљује,
чим небески скуп се чује.

ВЕНЕРЕ:

   Љубко свака сад принеси
бијели цвијетак и румени, 250
да наш свијетли прам злаћени
лијеп вјеначац већма уреси,
с кијем на игре горскијех вила
поћ будемо, дружбо мила.

СКУП ВИЛА:

   Цвитјем тај се не поноси, 255
ко цвијет рајски собом носи:
божицами лијепијем с неби
гизда од свијета није тријеби .

ВЕНЕРЕ:

   Рајска липос, кад узима
чин вилињи и прилику, 260
кô вил свака за сву дику
по ливадах ресит се има,
нека и њу по дубрави
пастијер слиједи пригиздави;
   тер затрављен и устриљен 265
с прислаткога ње погледа
и пожуднијех склад бесједа,
под свирôку пјет је усиљен,
и плам, кî му срце гори,
у дивјачној дјељат кори. 270

СКУП ВИЛА:

   Звизда јаснос потамнива
сунчаноме прид свјетлости;
гди су рајске теј љепости,
дика умрла ташта бива:
губи се земље урес 275
при гиздах од небес.

ВЕНЕРЕ:

   Цвитје зене и опада,
ноћ на био дан тмаста дође,
свита краснос часом прође,
стирају се љета млада; 280
само блажен тî се прави
у љубави тко борави;
   ере младос спрва ужива
пак је миран споменује
и они покој мислî чује, 285
у којему млад прибива.
Ах, кô буду те љувене
пак угодне успомене!
   Тим, младице, бер'те сласти
драга цвитја љувенога; 290
без уреса ер свакога
неубран ће к земљи опасти,
а ви, кајне, пак залуду
проклињати срећу худу.
   Нут божице, друге моје, 295
колико су видјет миле,
чијем су љубко накитиле
свитле и чисте праме своје;
нутли пака сред ливада,
гди неубрано цвитје опада. 300

СКУП ВИЛА:

   Тко ријет неће, блажен да је,
ко с љубави дни све траје,
ако они, који љуби,
младос драгу вијек не губи?

СКУП БОЖИЦА:

   Ту љепота има крипос, 305
да је уресна без направе;
ну ако с вијенцим поврх главе
сад је овака рајска липос:
љепша је свијех жена
љепота решена. 310

ВЕНЕРЕ:

   Лијепа 'е љепос лијепијех вила,
чим се с помњом нарав слави;
ну и непомнос већкрат била
понуда је од љубави;
гиздав урес без уреса 315
љепота је од небеса.

ДИЈАНА:

   Ну што, јаох, чује се, која је сила ово,
ка свијетом свијем тресе, што ли ће бит ново?
   Кâ ће ова бит сјена, кâ сунце прикрива,
тер муња огњена кроза њу свеђ сива? 320
   Већ нам стат нî оди ; горућијех врх кола
из земље изходи њека сјен охола.
   Бјежимо! Јаох, што би? Од пакла краља влас
Прозерпину уграби између свијех нас.

СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

ПРОЗЕРПИНА И ПЛУТОН С ФУРИЈАМИ

* * *

ПРОЗЕРПИНА:

   Тко ме уграби, јаох, што ово је? 325
Наказни су страховите,
устав'те се, не бјежите,
не дајте ме, друге моје!

ПЛУТОН:

   Не бој се, у власти бога си ти сада,
пакљеној у тмасти могуће кî влада. 330

ПРОЗЕРПИНА:

   Гдје си, ћаћко, тве трескове
оставио свијем немиле,
јаох, да сада тужне ове
срце јадно не простриле?
   Зашто нејмаш милос коју 335
подат, вајмех, сад овако
свијем несрећну младос моју
врлијем сјенам у зли пакô?
   Да ли од оца не умоли
љубав ми се при твом суду, 340
да свијет драги брзо толи
оставити, јаох, не буду ?
   У чему сам теби вику
ја млађахна сагријешила,
пробудити да толику 345
достојна сам срџбу била?
   За чију ћу злобу поћи
дјевојчица осуђена,
гдје сред вјечне тмасте ноћи
стан је само худијех сјена? 350
   Ах, честите при мом вају,
ке су од инијех уграбљене,
ер дај те све уживају
свјетлости ове драге опћене:
   мени свјетлос и слобода 355
једнако се тужној брани,
осуђенијех сред народа
да у пакљеној цичим страни.
   Граби ми се с даном бијелим
све поштен'је, сва чâс моја, 360
несрећнија тер се велим
од свијех, ке су без покоја.
   Јаох, у битју невољному
дочим лијепо небо оходим,
силнику се пакљеному 365
робињица плачна водим.
   О цвјетице поврх главе
мени мило за зло моје,
остај пусто! Јаох, направе
несрећним се не пристоје. 370
   О мајчини свјети , свиме
погрђени с ме лудости;
о познате у небриме
Венерине зле хитрости!
   Драга мајко, мајко моја, 375
мајко плода жалоснога,
једихна је кћерца твоја
оставјена од свакога.
   Јаох, једа и ти за чес худу,
мајко, име слатко мени, 380
оставићеш тву разблуду
и вас покој твој љубљени?
   Мôј погуби помоћ справи,
уграби ме, јаох, силнику;
узде устегни, коње устави 385
злом гусару, црну и прику!
   Уграби ме, мајко мила,
страшивому из области ,
кî у понор својијех спила,
у вјечне ме носи тмасти. 390

ПЛУТОН:

   Морит се разлог нî толико, лијепа мâ,
таштоме бојазни и мислим јаднима.
   Устави тужни глас, устави сузе и цвил;
неће се худ пораз да ћути така вил:
   већијем ћеш господит краљевством вас твој вик, 395
достојан тер ћеш рит да ти сам љубовник.
   Да бијели дан мени у мрклој тамности
не свијети, не сцијени, рад твоје љепости.
   Сатурнов син сам ја, кога влас без мире
у земљи могућа над свијем се простире. 400
             Небеса су мени друга
          и свијет други, сред веселе
          гдје свјетлости већа веле
          уживаћеш поља и луга.
             Туј нараштај вас честити, 405
          кî дâ на свит вијек злаћени,
          живот драги и љувени
          одлучио је свеђ живјети.
   Туј трава у цвитју сред ливад равнијех јес,
кâ у вјечном пролитју кажу драг свој урес. 410
   Сред овијех ливада скуп је онијех свијех вила,
кијех липос икада на свијету 'е словила.
   Пастијери туј су сви са дразијем госпођам,
који су љубави ћутили слатки плам.
             Сред инијех туј љепости 415
          један дуб се још находи,
          кî се зове од свјетлости,
          плодом златим тере плоди
          свеђ угибље са све стране
          сво'е зелене јасне гране. 420
             Који, нека твоја слава
          буде већа свак час бити,
          о разблудо мâ гиздава,
          теби ће се посветити:
          увијеке ће твој се звати 425
          тај дух лијепи и богати.
             Ну што велим? Све ишторе
          повјетарце лако обходи,
          на земљи се што находи,
          више чеса лежи море, 430
          све ће стамњет свијета овога
          прид раскошам царства твога.
   У крунах краљеви снижени одасвуд
и пуци јоште сви доћи ће на твој суд.
   Смрт свака једначи : прид тобом поред стат 435
нејак ће и јачи, убог ће и богат.
   Криве ћеш судити по вољи по твојој,
добри ће имати по теби драг покој.
   Смрт с милим животом под влас ћеш држати,
тере ћеш ријечи твом срећу и чес владати. 440

ПРОЗЕРПИНА:

   Да ли на мој глас тужбени
и на ове грозне сузе,
јаох, млађахној нитко мени
нејма милос ни гану се?
   Покли је уфат, јаох, кроз цвиле 445
заман помоћ на ме труде,
покли није, тко би од силе
отео ме ове худе:
   остај збогом зрак сунчани,
збогом дружбо рајскијех вила, 450
и ти збогом, јаох, остани,
гдјегодијер си, мајко мила!

ПЛУТОН:

   Веће, врани коњи моји,
хрли ступај обратите,
гдје пристоље моје стоји, 455
да ме опета поставите.

Референце

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Гундулић, умро 1638, пре 386 година.