При постању
Кад сам некад пошô у свет овај бели
На раскршћу стадох, где се судба дели.
Као вечност сêда, безбрижно и немо,
Ту је Усуд силни на троношцу дремô.
„У живот се крећем", ја му тихо реко',
„Упути ме, старче, на поприште неко."
Старац диже веђе, што му очи крију:
„Два се пута, сине, испред тебе вију.
Да ли волиш поћи заблуди и лажи,
Ил' сазнања мету твоја душа тражи?"
Склопио сам руке па му рекох тада:
„Упути ме, старче, где сазнање влада."
„Ти сазнање тражиш? То су тешки пути"
И Усудов поглед поче да се мути.
Затим јекну горко, затим главом ману
И показа руком, на коју ћу страну.
И ја одох даље, а старац је плакô:
„Многи је се смртник преварио тако."