Пређи на садржај

Покондирена тиква/14

Извор: Викизворник

◄   Позорје 4. Позорје 5. Позорје 6.   ►

Позорје пето


ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ


РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу):

Шта је живот без љубови
Него неми стубови?
Него очи без вида,
Ил' девојка без стида.
Или дан без сунца,
Ил' ноћ без месеца.

(Евици) Благозрачна Хелено.

ЕВИЦА: Моје је име Евица.

РУЖИЧИЋ: Ти си Евица, но зато опет Хелена; девојка, но зато опет богиња.

ЕВИЦА: Опростите, ја нисам богињава.

РУЖИЧИЋ: Јунонин сопутниче, прекрасни пауне, имаш ли поњатија о поезији?

ЕВИЦА: Шта је то поезија?

РУЖИЧИЋ: Ниже неба и превише људи, превише прегрдних планина лежи пачеземни престол, на којему пјеснословије тихо торжествује. Тамо се ми стихотворци на воздушни крили пењемо и дух пачеземно услаждавамо.

ЕВИЦА: Није вам зима тамо?

РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет.

ЕВИЦА: А кад огладните?

РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти још не знаш с ким говориш!

ЕВИЦА: Молим, ко сте ви?

РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романима људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце па метне правим. Ја сам онај који много реди казујем да жене за тајне не маре, да много не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним словом, ја сам поета или стихотворец, и на моју заповест таки ће тигри и саламандри, најстрашније звериње света, лафи и скорпије, крокодили и аспиде произићи.

ЕВИЦА: (уплашено) Ах!

РУЖИЧИЋ: Јошт су и земнородни у мојим рукама. Од моје воље зависи средством басне претворити вас у скакавца, у слепа миша, у гуштера, или сасвим вам живот узети.

ЕВИЦА: Забога! (Хоће да побегне).

РУЖИЧИЋ (ухвати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје.

ЕВИЦА: (отима се): Ако бога знате, пустите ме.

РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца.

ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вештицама нећу ништа да имам (стресе се од њега и побегне).

РУЖИЧИЋ (сам, после кратког ћутања):

Шта је друго љупки брак,
Него рен и црни лук?
Сузе лијеш кад га једеш,
Ал' га зато опет једеш.
Са музама прави брак,
Јест блаженство, то зна свак;
Кад по кући жена псује,
Муза мене тад милује;
Кад је жена неочешљана,
Муза мени иде сјајна.
И кад шешир хоће жена,
Муза је с цвећем задовољна.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.