Пређи на садржај

Погибија Јуре Францетића

Извор: Викизворник

* * *


Погибија Јуре Францетића

Вино пије Анте Павелићу
И са њиме Јуре Францетићу.
До њих сједе редом силе војне:
Мошков Анте од тјелесне бојне,
Па Кватерник полиције глава 5
У јамама што му лежи слава;
Онда редом сједе емигранти,
Вјерни своме поглавнику Анти;
Витезови од покојног Фрање,
То је Анти главно поуздање. 10
Када су се вина понапили,
О свачему еглен отворили:
Сви се хвале о јунаштву своме,
Поглавнику у част чаше звоне
И Хитлеру, свијета господару, 15
Најсилнијем на свијету цару.
Што је више вина нестајало,
Побједа је све повише било;
Што се више чаша испразнило,
Све је мање партизана било. 20
Сви се куну у оружје своје
Партизана како се не боје.
Сви ће, кажу, главе положити,
Фирерову вољу испунити,
Јер су до сад испунили доста: 25
Партизана нешто мало оста.
Већ су скоро угушили буну
По Банији, Лици и Кордуну.
Планине су многе очишћене,
Поклали су и дјецу и жене. 30
Партизана што је преостало,
За доручак не би достајало.
Кад је Анте ријечи саслушао,
Овако је њима говорио:
„Послушајте, моји витезови, 35
Хитлерови јуначки синови!
Ја сам ноћас чудан сан уснио
И на сан ми Тито долазио,
Ногом ми је главу причепио,
Орао ми срце извадио. 40
Тада Хитлер авионом лети
Да ме спаси и да ме освети,
Да ми спаси моју русу главу,
Ал’ авион сурва се у Саву.
Ту нестаде крста кукастога 45
И Хитлера, заштитника мога.
Гром загрми и ја се пробуди.
Грдан санак, бог са нама буди!
Па сам јутрос рано поранио
И у свету цркву одлазио, 50
Нашем сам се богу помолио,
Од Степинца благослов добио,
Па сам мало душу повратио.“
Кад витези ову причу чуше,
У рукама чаше подигоше 55
И сви кажу причу од давнина:
„Сан је лажа, а бог је истина.“
Кад се Анте мало охрабрио,
Јунацима својим иаздравио,
Ордене им нове прикачио, 60
Које му је Хитлер оправио,
Па овако њима говорио:
„Послушајте сада ријечи моје,
У Босни нам слабо ствари стоје
Јер нас тамо изневјери раја, 65
Па нам Тито градове осваја.
Много крви тамо смо пролили,
Четнике смо за се придобили
Јер и они мрзе комунисте,
Па су с нама, ту су ствари чисте. 70
Ал’ и од тог слаба вајда бјеше,
Комунисти Босну нам отеше.
Муслимани бјеху моја нада,
Ал’ и они издају ме сада.
Са Србима чујем да се брате, 75
Па се бојим за наше Хрвате.
Партизани су се осилили,
Оружје нам силно покупили.
Него чујте, моје војсковође,
Ко ће тамо поћи добре воље 80
Да извиди што се тамо чини,
Свуд по Босни и Херцеговини,
Да шаљемо војске одабране,
Да згазимо тамо партизане.
Још ко буде иш’о прек’ Кордуна, 85
Нек провири како стоји туна
Јер тај Кордун на путу нам смета:
Њега треба збрисати са свијета."
Сви јунаци ником поникоше
И у пуне чаше погледаше, 90
Погледаше па их искапише,
Али ништа рећи не хтједоше
Јер им Кордун у гркљану стао,
Нема тога ко б’ га прогутао
Тад се диже Јуре Францетићу 95
Кој’ најближе бјеше Павелићу.
Командант је од Црне легије:
Што по земљи гмиже она бије.
Сав је Јуре огрез’о у крви,
Жене, дјецу он је клао први, 100
Чашу диже па збори овако:
„Поглавниче, мене знаде свако.
Увијек сам ти био вјеран слуга
Поред мога Кватерника друга.
Ја ћу поћи на босанску страну 105
Да уништим ту гамад неслану.
Они који к партизан’ма крећу,
Никог живог оставити нећу.
Ова земља мора бити чиста
И од Срба и од комуниста. 110
Муслимане што нам вјерни нису,
И Хрвате који су им близу —
Све ћу редом под нож ударити
И усташко име прославити,
А Хитлеру тако доказати 115
Да се у нас може поуздати.“
Кад то чуше делије остале,
Францетића почеше да хвале:
„Хајде, Јуре, са срећом ти било,
Кад успијеш биће нама мило. 120
Нека буде што више гробова,
Ал’ остави понешто робова
Који ће нас добро послужити,
Да можемо мирно царовати,
Са Хитлером рујно вино пити 125
И његова дика свагдје бити.“
Тада Јуре у авион сједе
Јер ни часа часити не хтједе.
Он је вичан брзо дјеловати
И усташку ријеч одржати. 130
Тај командант од Легије црне
Крв пролијева да се не осврне.
Авион се у небеса диже
И за часак до Кордуна стиже
Па пилоту он својему вели 135
Да изблиза Кордун видјет’ жели:
„Сиђи ниже да погледам мало,
Партизана је ли што остало,
Јере нас је Мошков изв’јестио
Партизане да је уништио." 140
Кад стигоше изнад Перјасице,
Ту се народ поплашио птице;
Све се скрило, нико се не види,
Францетићу то се јако свиди.
Ал’ наједном који ли је ђаво, 145
Неко пуца у авион право,
За крила га уједају змије:
„Диж’ се више, ово добро није!“
Ту Францетић нит види нит знаде
Да га гађа Доброшљевић Раде 150
И са њиме перјасички сине,
Љута гуја Карас Милутине.
Партизани баш у Перјасици,
Понајбољи Титови војници,
Славни борци у кордунском крају, 155
Што их људи у пјесми пјевају.
Авион је брзо прелетио,
Да је рањен није осјетио,
Ал’ кад стиже до Примишља села,
Мотор кашље, у срцу му стријела. 160
Јуре виче: „Подижи се више!“
Пилот плаче и пада све ниже.
Догураше једва до Мочила,
Ту на земљу привуче их сила.
Онда црне униформе двије 165
Изиђоше јер им друге није.
Жива створа нигдје не видјеше
Па се мало и узрадоваше.
Свуд зидине стрше опаљене,
Не виде се ни дјеца ни жене. 170
Усташко је ово дјело било
Па се Јури лице насмјешило.
Пилоту је казивао своме
О јунаштву овом усташкоме.
Сад ће мирно кроз ту пустош ићи 175
И куд желе могу мирно стићи.
Партизана нигдје близу нема
И не слути што ли му се спрема.
Истина је пали смо са неба,
Према Плашком сада ићи треба 180
Јер у Слуњу сад су партизани,
А у Плашком браћа Талијани,
Талијани и слуге четници,
Сад усташки то су савезници.
Ал’ да видиш, побратиме, сада 185
Грдна чуда, ко би му се нада’?
Истом они у ријечи били,
Џбунови су трња устрептали.
Кад кренуше униформе црне,
Све оживи, срце да претрне. 190
Ниче раја к’о из земље трава,
Тешка Јуру захватила страва:
„Откуд ниче, сам је бог убио,
Зар је трипут нијесам погубио?“
Из зидова, из сваког камена 195
Појави се ил’ старац ил’ жена,
Носи копље, коља заоштрена,
Оживјела кука и мотика,
Ту је Јуру ухватила мука.
Јуре, јунак фашистичког свијета, 200
Пилот плаче, па га и то смета,
Њему Јуре из свег гласа виче:
„Што се бојиш, јадни несретниче!
Ходи за мном, није ништа нова,
То с’ приказе, сјене из гробова, 205
Јер народа овдје нема више,
То усташе давно уништише."
Ту се оба богу помолише,
Кукастим се крстом прекрстише,
Светог папу оба поменуше 210
Да их мртви не прогоне више.
Тад обадва трком полетише,
Ал’ се чуда не курталисаше,
Јер то, браћо, сјене не бијаше,
Нису сјене него људи живи, 215
Испаћени ни дужни ни криви:
Омладина и жене и старци,
И гаришта овог осветници.
Са свих страна опколила раја,
Ту су псовке и велика граја. 220
И што Јуре даље измицаше,
Раја му се ближе примицаше.
Јуре пуца из машинке своје,
Па се чуди како се не боје
Него њему прилазе све ближе, 225
До ушију страшан глас му стиже:
„Чуј, крвниче, узалуд се крећеш
Јер освети ти измаћи нећеш.
Знаш ли, хуљо, што боље не пазиш
Него туда по ракама газиш. 230
Невине си људе убијао
И црној си земљи додијао.
За те гријехе одговарај сада
Јер те стигла партизанска правда.“
Када Јури неста муниције, 235
За камење поче да се крије.
Јадни пилот само за њим гмиже,
Види крај се примиче све ближе.
Али ево још већега јада,
Каквоме се крвник није нада: 240
До камена једног полетио
Па је равно на смрт налетио.
За каменом то је чудо ово,
Сједи старац Момчиловић Јово.
Давно прош’о седамдесет љета, 245
Ал’ му снагу улијева освета.
Три му сина усташе убише,
Двије снахе и дјечице више,
До темеља кућу попалише,
Самохрана старца оставише. 250
Сад се старцу жеља испунила.
Он дугачку кремењачу има,
Две стотине стара је година;
Ал’ не има за пушку олова,
Са згаришта скупио чавала, 255
Од чавала сачму насјекао,
Па је њоме пушку напуиио.
Кад му Јуре баш на домак стиже
Са камена старац пушку диже;
Груну шарка к’о гром из облака, 260
Свати Јуру по среди стомака.
Крвник паде а раја допаде,
Ту мотике почеше да раде.
Тако паде Павелића нада,
Више Босну не видје никада. 265
Легија је црна заплакала,
Команданта свога изгубила.
Заплакао у Загребу Анте
Јер изгуби црног команданта.
Ал’ запјева и Кордун и Лика 270
Јер нестаде најгорег крвника.
Запјеваше и мртви и живи:
Мочиланци, свако вам се диви!
Мили старче, живила ти рука,
Ти си народ избавио мука! 275
Док је нама таквога народа,
Доћи ће нам жељена слобода!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 407-415.