О слави
Што је лепо под ноћ погледати,
Кад кметови рујно вино пију!
Пред њима је сребрна трпеза,
По трпезе калајне панице,
У панице сребрне ложице. 5
Уз трпезу бело Лале шета.
На главу му двоји троји рози:
И у рози нешто уписано.
Уписан је Петар Ситноковац,
И писана Мара Ситновеза. 10
Петар Маре потихо говори:
„Чујеш ли ме Маро Ситновезо!
За теб’ кажу јако ситно везеш!
Да ти дадем један танак конац:
Навези ми свилену кошуљу; 15
Што остане немој побашити,
Невези ми свилену мараму,
Кад се женим — руке да обришем.
Мара Петру на то одговара:
„Хвала теби, Петре Ситноковче! 20
За теб’кажу: јако ситно ковеш.
Да ти дадем једну ситру аспру,
Да ми сковеш ђердан испод грло.
.....................................
.....................................[1]
