О сазнању добра и зла
| О сазнању добра и зла (Von der Erkenntnis des Guten und Bösen) Писац: Африкан Шпир, преводилац: Милан Шевић Максимовић |
Човек је морално биће само својом подобношћу, којом сазнаје добро и зло или разликује добро од зла; јер се за то сазнање везује појам моралног закона и појам моралне обавезе. Ну како људи не познају принцип сазнања добра и зла, то за њих то сазнање постоји само у облику неодређене интуиције, а понеки долазе чак и дотле, да бркају разлику између добра и зла са опреком између задовољства и бола и тиме поричу постојање моралнога закона, који на унутарњи начин човека везује.
Овде ће се покушати, да се изнесе принцип, на ком се оснива разлика између добра и зла и како нас тај принцип доводи дотле, да морални закон признамо као највиши закон своје воље, који нам само у име саме наше слободе задаје обавезе.
Ми се находимо у свету, у ком је добро и рђаво, истинито и лажно спојено једно с другим на начин готово нераздељиви. Шта да мислимо о том фактичном стању?
Ту су нам два пута отворена: или морамо допустити, да постоји заједница између добра и зла, истинита и лажна у њиховој битности и у њихову постању, или то морамо порећи.
Посмотримо прво послетке обају ових мишљења.
Ако се тврди, да је ова смеша добра и зла, истинита и лажна, као што ми по искуству у свету находимо, примерена нормалној природи и поретку ствари, да добро и зло, истинито и лажно имају, дакле, свој заједнички извор, то из тога следи, да је све по природи смешано једно с другим и двојако, и добро и рђаво, и истинито и лажно уједно; затим да су и бол, порок, невоља и злочин свугде, где се находе, управо оно, што треба да буде. Према томе немамо права ни злу се противити, ни заблуду сузбијати, ни просто одбацивати. Из тога даље излази, да нема ни моралности, ни логике, ни науке у опште. Допустити, дакле, да постоји заједница између добра и зла, истинита и лажна у њиховој битности и у њихову постању, значи то, што и порицање разлике између добра и зла, истинита и лажна. На основу такова мишљења не преостаје нам ништа друго, но да живимо по својим прохтевима и по природним нагонима као животиње.
Али, највише се људи не може одлучити на то, јер им се јавља, иако на та́ман начин у свести, да имамо највишу норму мишљења и ствари; ова норма је поузданост, да је основни характер нормалне природе ствари идентичност, идентичност, која искључује сваку смешу и сваку двојакост. Све што припада нормалној природи ствари управо је од савремене чистоте и тиме задобивамо поузданост, да постоји чисто добро и чисто истинито, да то није само идеја или пука замисао, но реалност, шта више сама највиша реалност: нормална природа ствари (Бог). Чинећи добро и сазнајући истинито деламо ми, дакле, примерено нормалној природи ствари: ми смо слободни, узимамо удела у апсолутном или божанском характеру.
Противно томе сазнајемо, да су зло и лажно, чији је характер неједнакост, нешто абнормално, што одбацити треба, што не треба да буде, што нема права да постоји. С тога и признајемо ова два става: не чини зло, и: не лажи, нити према самом себи, нити према другом, као непосредне законе или заповести своје воље. Сваки, који зло чини или лаже, или у заблуду упада, понижава себе и постаје роб.
Обично се тврди, супротно свему овоме, да је подобност исто тако лако хтети и добро и рђаво управо права битност слободе. Али то је баш заблуда. Слободан бити значи хтети и делати сходно својој природи. Зло се и заблуда пак никако не слажу са нормалном природом ствари, према томе је и немогућно од своје воље хтети зло и заблуду. Рђаво се и лажно не може волети ради њих самих, као што се воли лепо и истинито, заблуди се одајемо, јер мислимо да је истина; а и рђаво чинимо само с тога што тиме мислимо да, сресно или несвесно, себи користујемо. Према томе смо робови обмана, ако зло хоћемо или у лажно верујемо.
То схватају људи дабогме веома тешко; јер они се рађају под природном обманом и живе у њој. Још се није признало, да између добра и зла, између истинита и неистинита постоји опозиције или апсолутна несагласност, а то треба пре свега знати. Истинско добро т. ј. индентилност или потпуна армонија самога собом не може бити заједно са злим, а тако исто не може и неусловљена истина, која има у себи исти характер унутарње армоније, постојати заједно са заблудом и са лажи. Добро, што находимо у овом свету смешано са злим, само је релативно добро дакле, т. ј. у основи је оно само скривено зло; исто је тако и истина искуства, смешана са заблудом, само релативна истина, која постоји у системској организацији природне обмане.
Не треба веровати, да лажно постоји само у нашим појмовима и у нашем суђењу: оно се находи шта више и у стварима овог света. Јер ствари овог света су тако склопљене, да нас варају и да нам се чине оно, што нису. Осећаји наших чула (Вида, такнућа, и т. д.) така су, да нам се чине као тела у простору,[a] па и наше само ја је тако уређено, да приказује неусловљено, просто и у основи непроменљиво јединство, што у стварности није.
Исто се тако претвара и зло, да би могло истрајати: оно узима привид добра.
Овај обманљиви привид добра је извор сваког порока и злочина и фантазија га је људска персонификовала у појави сатане, ђавола, који нас води у искушење. На сваки начин да овај привид добра има и своју благотворну страну, у колико се без разблежења које додаје горчини зла, абнормна реалност не би могла одржати, но би се неопходно морала сам собом поништити. Кад би живот био непрекидан и неизлечив бол, то се не би могао издржати.
Нека се дакле запамти ово: све што је рђаво, просто и недостојно, у опште све што је физичне природе, оснива се на обмани и привиду; на против што је узвишено: филозофија, моралност и религија оснивају се на истини или на истинској реалности. У колико ми живимо сасвим за те више интересе, у толико имамо удела у правој реалности, у правом животу, а прост, нарочито пак зао човек живи као месечар од обмана и за обмане.
Види се, дакле, у какве су кобне путе данас зашли они, који теже да морално потчине физичном и обрћући фактични однос мисле, да је емпиријски свет узвишенији но мишљење и савест човекова. Не, наш мисаони закон је више но свет, јер он има норму, појам апсолутнога и са њим и извесност чистога добра и истинита, што се иначе не налази нигде у физичном свету. Он је уједно и основа за логику и за науку, као и темељ моралности и религије.
(Viertejahrschrift für wissenschaftliche Philosophie, 1895 I. Heft) Превео М. Ш.
- ↑ Кад би тела збиља постојала, то би била супстанце, апсолутне ствари и наше би искуство имало тада једну неусловљену истину; физика би била метафизика, као што тврде материјалисти. У стварности пак наше искуство не садржи ничег неусловљеног, премети опажања су наши сами чулни утисци, што се лако даје потврдити експрименталним доказима и што је и признато од свих мислилаца. Али све је наше искуство тако организовано, као да су опажени објекти тела у простору. На овој се системској организацији природне обмане оснива наша релативна „истина”, својствена нашем искуству, и она отежава сазнање ствари и за увеџбане мислиоце толико, да већина верује у реалност тела, а уједно и изјављује, да искуство садржи само релативну истину, т. ј. њима владај још и тада природни привид, кад су у неколико познали његову обманљиву природу.
Извор[уреди]
1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 19, стр. 601–604.
|