Опроштење
| Опроштење Писац: Франсоа Копе, преводилац: Јово Б. Ивковић |
У кући – боље рећи у великом радничком гнијезду у улици Даламбр, становао је Тони Робе већ четврт године, заузев једну собу. Сав је свијет мислио, да је он удовац. И то се мислило, да је од скоро обудовио, јер је његов синчић, с којим је сам живио, ишао увијек тако уредан, као да га његује мајчица. Дјетету је могло бити највише шест година. Па ипак ни отац ни син није носио црне парте око шешира или на руци.
Свако јутро већ рано, ишао би Тони Робе, који је радио као слагач у једној штампарији у Латинској Четврти, са својим малим Адријаном, још дрјемовним, и водио га за ручицу, да га остави у оближњој учионици.
Послије дневнога рада ишао би опет по њега, па држећи га за ручицу, обишао би месара и воћарицу, натрпао малишу кошарицу, као какова домаћица. Ту је било све, што им је требало за вечеру, и онда би се затворио у своју собу до другога дана.
Кумице, срца милостива, жалиле су тога сиромашнога оца, — како је у четрдесетим годинама, још лијеп човјек, па тако тужна и блиједа лица, црна му брада већ прогрушана, а његове свијетло жуте очи без ватре, — и говораху за њим:
„Тај би човјек трбао да се опет ожени... Честит човјек, никада пјан... Зацијело би лако нашао врсну дјевојку, која би се бринула за њ и његова дечка... Јесте ли опазили, како је његов мали у реду?.. Ни подеран ни неопран... Уредан човјек, то се види одмах. А као да заслужује и својих десет франака на дан.”
Хтједоше се с њим упознати. То обично не иде тешко у нижим круговима, међу сусједима, гдје се виде отворена врата. Али се Тони Робе држао резервирано; уљудно би поздравио, кад би се с ким састао на кућним стубама; и тијем је све одбијао од себе.
Сваке би недјеље отац и син, обучени као у ново, ишли у шетњу. Могао си их видјети у музејима и у ботаничком врту. Прије ручка си их могао такођер видјети у малој кавани, гдје је Тони Робе припуштио једину раскош у недјељи, те пио пелинковачу, полагано, на мале одушке; а Адријан је међутијем сједио уза њ на кожној клупи и гледао слике у новинама.
„А, жене моје,” рече сентиментална вратарица својим сусједама, „овај се удовац неће женити. Прошле смо се недјеље срели на једном путељку Монтпарнашкога гробља... Тамо је, без сумње, закопана његова жена. То је била тужна слика, погледати га с његовим сирочетом... Морао је јако љубити покојницу... То је, додуше, ријеткост, али тако је... Неутјешан чивјек!”...
Жалибоже, тако је! Тони Робе је њежно љубио своју жени и није се могао утјешити, што је изгубио. Само, није био удовац.
Ох, врло је једноставан и несретан његов живот!
Савјестан радник, али осредње подарен за посао, тек је доцне дошао до части lever la lettre (вадити слова из ковчега и ређати их), да може заслуживати тако свој хлебац, и ради тога се није мислио женити, прије него му прође тридесет. За њега би била дјевојка разумна, савршена као и он, доста сиромашна. Али љубав много не мисли! Тонију смете памет лијепо лице неке деветнаестогодишње продавачице цвијећа, која је била, додуше, паметна, али тако лакоумна, да није мислила о другом него о тоалети и знала се иначе оправити у четири хаљине, као какова мала принцеса. Имао је нешто приштеђено, с тијем је започео кућанство, — купио је у предграђу Сен-Антоан ормар с огледалом за осамдесет франака, да би му се жена могла огледати од главе до пете.
Он узе, дакле, своју Клементину, и спочетка је ишло све прекрасно! Имали су двије собе у петом кату на булвару Портроајалу, са комадићем балкона и видиком на цијели Париз. Свако вече, кад би изишао из штампарије, која је била на лијевој обали, покрив своју радничку хаљину капутом, ишао је Тони Робе на угао моста Сенпера, да чека своју малу женицу, која се враћала из улице Сентоноре, гдје јој је био ателије. Онда би се узели испод руке, приљубило једно уз друго, и ишли журно у одаљу гостионицу, и тамо весело сркали своју чорбу. Али недјеље су особито красно провађали. Ну то горе. Превише су остајали код куће и не излазили напоље.
Ој, она красна љетња јутра, са отвореним окном над цијелијем градом, а под ведрим небом! Док би он сркутао своју каву и пушио цигарету, Клементина би ишла залијевати цвијеће у посудама на балкону. Ал’ како ће, кад је тако умиљата, па се он дигне, те јој притисне пољубац на врат. „Еј, не, доста је... Ала си неваљао!”
Па се у своје вријема нађе и дијете. Био је то њихов мали Феликс. Па су ишли дојиљи у Маржанси, свакијех петнаест дана, да га обиђу. Умро је од грчева пред крај прве године.
Набрзо су се утјешили, јер им се роди Адријан, којега је мајка хтјела да храни сама. Остави ателије и отвори посао код куће, заслуживала је мање за половицу, али није мање пазила на тоалету и не мање играла даму по Лисамбуру, ривајући пред собом своје дјетенце у колицима од ивовине. Зато се Тони морао мучити двоструко, радио је и ноћу код једнијех новина, господарство му је назадовало, задужио се. Међутијем је дијете порасло, па дадоше га у сиротише, а мајци је, која је била често без посла, а увијек кокетна, било код куће дуго вријеме, те се тако приучи на опасно беспосличење.
Видите ли тога сиромашнога човјека, остарела прије времена, поједена од бриге и посла, а и ову враголасту главицу, од своје дваес и три године, лијепа као Грез?..
Једно вече, кад се Тони Робе вратио кући са својим дераном, којега је успут узео био из сиротишта, нађе на камину писмо, из којега испаде Клементинин вјенчани прстен, кад га је отворио. У том им писму дозиваше јогунаста жена збогом, њему и свом сину и мољаше их за опроштење.
О, ви романтични грађани поротници, који, под именом страснога злочина, осуђујете увијек увријеђене мужеве, дођите, потражите сиромашнога Тонија, који је, додуше, смијешан, али не низак. Он је био више тужан, него срдит. Плакао као росно јутро, и кад га упита Адријан: „Гдје је мама? Хоће ли се брзо вратити?” загрлио је силно малишу и одговорио му: „Ја не знам.”
Клементина је побјегла првих дана маја. Еј, ала је каткад пакостан јоргованов мирис! — Под конац јулија прораде Тони све своје покућство, да подмири дугове, и настани се у улици Деламбр, да се што више уклони од свијета. То је било ондје, гдје смо га нашли, да живи тако разборито, тако уредно, са својим синчићем, и гдје су га држали за удовца.
Под крај септебра, доби радник писмо од своје жене; пуне четири стране без сваке свезе, пуне очајања, а сузе разлиле црнину по писму. Њезин је љубавник, некакав медицинар, отишао прије пет недјеља на празнике, својој породици, доље на југ, те нити јој пише, нити даје од себе знака живота. Она је остављена, изневјерена на својем путу, невјерница! Каје се, моли, вапије милост. То је било жао сиромашном Тонију. Али умирите се, окорне судије поротници, који сте душе Црнца Млечанина, и ако изволете, дајте свој глас за кратко вијеме овом сиромашноме човјеку. Он је био поносит и не одговори ништа жени грјешници.
Од Клементине не би више гласа до самога Бадњака.
Дакле, овога дана, био је лијеп обичај код Тонија од више година, да иде на гробље са својом женом, и однесе киту цвијећа, — њеколико промрзлијех љубичица, са зимном ружом у средини, — на гроб свога малога Феликса, свога првенца, који умрије код дојиље. Хтјели су, да им је ближе, на Монтпарнасу, на уступљеном земљишту, обрађеном пре пет година.
Сад је први пут морао Тони Робе у свој хаџилук сам са малим Адријаном, и прекорачујући праг гробља, под магловитим зимским небом, — презрите ово кукавичко срце опет, страшни Отели од пороте, — он је осјећао више него икада, да нема љубе.
„Гдје је она сада?” мислио је. „Шта ли је с њом?”
Али идући на Феликсов гроб, који је морао неко вријеме тражити, застаде изненађен.
На камену су биле три четири ли играчке, какове се дају најсиромашнијој дјеци — труба, лутка и псетанце на два точка, — неко је дошао да их ту остави, јер су биле посве нове, и купљене очевидно истога дана у дућану, гдје је све по тринаес новчића.
„Гле, гле, сиграчке!” кличе весело Адријан, кад опази ситнарије.
Али отац, опазив комадић хартије прибоден на играчке, пригне се, дигне га и прочита ове ријечи, којима је рукопис добро познавао:
„Адријану, његов брат Феликс, који је сада с малијем Божићем.”
Наједном опази, како му се синчић уза њ приљепљује и зачу, како плахо шапће: „Мајчица!” А на њеколико корачаја од њих, видје жену, гдје клечи уз грм од чемпреса. Била је одјевена кукавном хаљином и шалом, — ох, тако блиједа, очи тако мртве! Пружила прама њему склопљене руке и моли милост.
Буди међу нама речено, господо крвожедни поротници, не вјерујем, да је Тони Робе тада мислио на Онога, који се на дан Божића родио и који је ријечи и примјером учио, да праштамо уврједе. Радник је имао мало вјере. Али је његово плебејско срце презирало саможивост и злобу. Послије мале дрхтавице, њешто од љутње на стару уврједу, њешто од сажаљавања, кад је видио у тако биједном стању жену, коју је његда толико љубио, гурну свога синчића, да иде к њој.
„Адријане,” рече му, „ну, иди загрли своу мајку.”
Она загри своје дијете, као изван себе, посу му косу пољупцима сва сретна, затијем се подиже и погледа свога човјека погледом који говораше:
„Ала сте добри!”
Него је већ и он био код ње, и одговори јој сухо, скоро опоро:
„Не говорите... Дајте ми руку.”
Није далеко с гробља до улице Деламбр. Они то пријеђоше у великим корацима. Тони је осјећао, како Клементинина рука дрхће у његовој. Дијете је ступало уз њих, а дух му се увијек дивио играчкама.
Кућна вратарица, гдје је Тони становао, била је баш на прагу.
„Мадам,” рече Тони, „ово је моја жена, која је већ шест месјеци била на селу код своје болесне мајке, и која се враћа, да буде опет са мном.”
И, кад су узлазили уз стубе, морао је држати, скоро носити несретницу, која се гушила од јецања, и била изнемгла од узбуђења и радости.
Дошавши у своју сиромашну собу, спусти Тони своју жену на једину наслоњачу и даде јој опет свога сина у наручје. Затијем отвори једну преграду на ормару, извади кутију од хартије и извади из ње Клементинин вјенчани прстен, па јој га натакну на прст; пак истом тада, без иједне ријечи пријекора, без словца о оном што је било, ћутећи, озбиљно, са племенитим великодушјем припроста срца, пољуби је у чело, да буде потпуно увјерена, да јој опрашта.
Извор[уреди]
1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 4, стр. 113–118.