Омиле ми Милојка девојка,
ни по ’ода, ни по њојног рода,
већ по њојни добри разговори.
Кад ме сретне ништа не говори,
кад промине, она ми поруч’а: 5
„Дођи кноћи, младо нежењено,
кноћи дођи, никог не поведи!
Ни коњ води, ни сокола носи,
ни поведи вернога другара,
ни понеси белога шатора." 10
Од радости младо не дочуло.
Коњ повело, сокола понело
и повело вернога другара
и понело белога шатора.
Кад је било до равни дворови, 15
коњ му врисну, двори задзавнеше,
сокол писну, прапорци громнуше,
шатор сину, двори забелеше.
Не дочула Милојка девојка,
тек дочула Милојкина мајка, 20
па искочи у равни дворови:
„Кој лов лови по моји дворови?
Кој лов лови, да га не улови!
Туја нема срне и кошуте,
нити штогод од дивље дивљине – 25
само моја Милојка девојка.
Она ми је јоште аџамија:
још ју није снага за вистана,
још ју није глава за тој веса,
још ју није снага за ломење, 30
још ју није лице за љубење."
