Ниш
На овој странице се налазе цитати из дела у којима помиње или описује Ниш.
[уреди] „Стара Србија и Македонија“, Спиридон Гопечевић, 1889.
Српски путописац Спиридон Гопчевић, у свом делу „Стара Србија и Македонија“ на страни 23, овако описује ситуацију касног деветнаестог века на свом пропутовању кроз Ниш, пругом Београд - Солун:
...Ову варош (Ниш), коју је Гарашанин пре кратког времена са свом озбиљношћу предложио за престоницу Србије - предлог, који и ја одобравам - посетио сам већ пре две године. Онда ми је осетљиво поколебано поверење у ауторитет путника Каница и Хана, кад се уверих да у тој вароши, коју оба путника представљаху као да је Бугарима насељена, ни жива душа не разуме бугарски, шта више, да сви становници говоре чисто српски. У првом часу замишљао сам, да је Ниш тек за поселдњих осам година посрбљен, али кад сам такав назор изразио, стаде ми се смејати један трговац, који већ 30 година овде живи.
- "Па да ли сте ви некад чули", (рећи ће он), да је немарна српска Влада покушала да посрби поданике страних језика? Село Велики Извор спада већ пола столећа под Србију и још ни данас од становника, који бугарски говоре, није ни један посрбљен. У Крајини не само што нико не посрбљава Румуне, него напротив, они порумуњују своје српске суседе. Услед тога доста расте румунски елеменат у Србији од године до године, тако знатно, да ће за неколико година читава источна Србија говорити румунски".
- "Како је то могуће"? викнух зачуђен.
- "Србима оних крајева особито су омиљене Румунке и они их воле узимати за жене, него Српкиње. А ствар је позната, да Румунка никад не може научити српски. Њој за љубав морају дакле научити румунски и муж и свекрва и заова итд., исто тако уче деца само румунски, школе су такође румунске и за то ће се будући нараштај порумунити. И то под очима и помоћу српске Владе."
(И као добар пријатељ своје отаџбине проклех по ново кратковидост и нехатост српске Владе).
- "Како, дакле, можете мислити (продужи трговац), да се је Влада бавила посрбљавањем овдашњег становништва! Арбанаси нису имали право, што су се иселили, као ни Турци; обоји су могли мирно остати, а нису се требали бојати за своју народност. Напротив, Влада би им, без сумње, била подигла и одржавала арбанашке и турске школе и на тај начин још пре поарбанасила Србе!"
- "У Нишу се, дакле, још и пре говорило овако, као сада?" продужих после кратког застанка.
- "Па, разуме се! Ја овде живим већ 30 година, па не могу друго да кажем, до да је још онда читаво становништво говорило српски".
- "Чудновато! Па шта је онда могло пробудити Каница, Хана, Сакса и Киперта, да су огласили Ниш за бугарску варош?"
- "То ја не знам, јер ја ту господу не познајем, примети трговац наивно."
Угледавши сада по други пут Ниш, сетих се овог разговора и рекох у себи: Можда ћу у Македонији стећи слично искуство.
