Незнану Незнановићу
ДИЧНОМ СРПСКОМ ПЕСНИКУ И КЊИЖЕВНИКУ, НЕГДИНЦИ
Старо доба би и прође,
Ал’ се врати стара мода,
И наш Олимп опет трешти
Од посвета и од ода.
Сваки песник фрак навуко,
И затего бледо лице,
И парадну лиру узо,
И обуко рукавице.
И оре се громке песме,
А пегази ноге ломе,
И у зајам лете хвале:
„Нашем славном... том и томе.“
Ја с временом радо ступам,
Да постидан био не би’,
И сад зато песму ову
Посвећујем, побро, теби.
О, прими је, славо наша,
Наш геније крила лаки,
(Та што гориш од срамоте?
Не брини се, ред је таки.)
Ал’ и ти се сети мене
Са песничког свога неба,
Посвети ми песму коју
И још реци... знаш шта треба!