На Липару

Јесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил' су и вас, можда, јади отовали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само, да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?...

Ми смо мале,

Ал' смо знале

Да нас неће

Нико хтети,

Нико смети

Тако волети,

Као ти...

— Ћију ћи!

Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.

С белом булом,

Са зумбулом

Шарен-рајем,

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лептиром,

Летимо ти ми,

Срца топити...

— Ђију ћи!

Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани,
Увело је цвеће, одбег'о ме мај,
А на души оста, к'о скрхана биљка,
Ил' к'о тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.