Наход (трагедија у пет чинова)/17
VIII
ДУШАН, МОНАХ ТЕОДОСОЈЕ
ДУШАН (Узбуђен прилази столици, клоне и уморан наслања главу на руке тако да и не примећује монаха, који мало затим улази).
МОНАХ: Смем ли те, Господару, узнемирити?
ДУШАН (Диже главу): Уђи!
МОНАХ (Прилази): Не знам, јесам ли дошао у добар час; имао бих важан разговор.
ДУШАН: Чега се тиче важност та?
МОНАХ: Момира!
ДУШАН: Опет? Говори!
МОНАХ: Страх ме је да ти казујем.
ДУШАН (Престрављено): Страх те је?.. То значи?..
МОНАХ: Значи да Господ грехом хоће да искупи грех.
ДУШАН: О којем греху, о којим гресима говориш ти?
МОНАХ (Обазриво.): О греху твоје младости, о твоме сину Момиру.
ДУШАН: Чуо сам већ да о њему мислиш говорити. Казуј већ!
МОНАХ: Бог нека ми је сведок, Господару, да сам ја испунио твоје налоге. Једини повереник те младићске тајне, ја је никад и ником нисам казивао и, веруј, понећу је у гроб.
ДУШАН (Неетрпљиво.): Што је сад мени казујеш?
МОНАХ: Чућеш, Господару. Док је дете било мало, у манастиру, ја нисам сметао с ума твоје налоге и увек сам му у душу улевао да је наход, којега си ти случајно у лову нашао крај друма; смиловао си се, дигао га, и мени поверио. Никад ни једном речи нисам му допустио ни сумњу да му је мајка жива, а камо ли да је он царски син.
ДУШАН (Нестрпљиво.): Пређи већ једном на оно што имаш да ми кажеш!
МОНАХ: Хтедох рећи, ако смо грешили пре, што смо га тако васпитали, сад је већ снажан и мудар, те би могао знати и разумети истину.
ДУШАН: Зашто да је зна? Двадесет и толико година чувамо ту тајну, ја и ти — и зашто да је сад износимо на трг? Хтео би ваљда да властела зна да цар крај свога колена чува свој грех; или би хтео да то сазна царица?
МОНАХ: Мислио сам само он!
ДУШАН: Зашто?
МОНАХ: Јер би тако знао да је Грозданин брат...
ДУШАН (Престрављен, нагло устаје): И?
МОНАХ: Не би се између њих љубав родила...
ДУШАН (Дрекне): Умукни!.. (Узбуђен). Ко те је послао да ми кажеш ту клевету; у чије име говориш; у чију си службу стао? Говори у чију си службу стао?
МОНАХ (Умирујући га): Господару!
ДУШАН (Ућути збуњен)
МОНАХ: Нисам заслужио прекор тај. У младости, Господару, био сам ти нераздвојан друг. Многу смо буру заједно развејавали, многу лакомисленост заједно починили. Кад оно отесмо властелинку од мужа, да тебе покријем, ја примих на себе целу кривицу и краљ твој отац, за казну, отера ме у манастир. У манастиру сам био повереник твоје љубави са Анђелијом и од тада служим твојој тајни као роб и зато зар да ме наградиш сумњом и погрдом.
ДУШАН (Блаже): Говори, дакле, шта је, од куд знаш, ко ти је казао?
МОНАХ: Видео сам својим очима.
ДУШАН: Шта?
МОНАХ: Онога дана када ти оде у лов, он је под градским бедемима ударао у гитару шаљући некоме горе поздраве; озго са бедема, као отпоздрав, пао је овај цвет! (Показује цвет).
ДУШАН: То је све?
МОНАХ: Није све. Признао ми је.
ДУШАН: Признао, он?
МОНАХ: И рекао још да нема снаге да је се одрече.
ДУШАН: Боже Господе, је ли то твоја наредба, је ли то твоја воља да ми се за грех грехом светиш? Мој син и моја кћи, моја крв. Не, Боже, ти ниси тако немилостив! (Монаху, узимајући га за руку). Оди, оди, овамо ближе ... реци, реци, јесам ли то заслужио? Био сам млад ... и она ... Волели смо се и морали се растати. Растанак тај, или младост можда, разум нам помути и учинисмо грех. Ту нема кривице; нема је ни код мене ни код ње — има је у младости. И где је ту грех — зар је младост грех? (Седне).
МОНАХ:И овај цвет је младост узабрала.
ДУШАН (Претрне): Јест имаш право!.. Баци то!
МОНАХ: Не, то је талац у мојим рукама.
ДУШАН: Талац?
МОНАХ: Талац одрицања и покајања. Тамо у манастиру је у стени једна икона мајке Божије, под њом је једна камена клупа...
ДУШАН (Сећајући се): Давно већ нисам доходио тамо... Ту на тој клупи смо се састали, ту растали, ту је пао први и последњи пољубац ... један једини ...
МОНАХ: Пред том иконом положићу овај цвет. Нек вене и увене ту; ту где је очев никао грех, синовљев нек се угаси.
ДУШАН (Дубоко се замисли и најзад диже главу): Па шта сад?
МОНАХ: Што твоја мудрост одлучи.
ДУШАН: Мудрост је слаба ту где се свети судбина.
МОНАХ: Ако би смео рећи?
ДУШАН: Говори, олакшај ми!
МОНАХ: Удаљити га хитно са двора. Нек иде у Крстопољ, Валону, Аргирокастрон, што даље, што даље!
ДУШАН (Размишљајући о том, више себи): Драг ми је, хтео сам га имати крај себе.
МОНАX: И мени је драг. Али немој судити срцем већ разумом.
ДУШАН (Размишља дуже): Од све деце што су се учила у Византији и Дубровнику измакао је у знању и мудрости. Био ми је вредан помоћник.
МОНАХ: Мања сг жртва мора поднети, да би се већа избегла.
ДУШАН (Пробуди се нагло и размишља.): Па где је мајка Царица и где си ти? Зашто све то нисте спречили?
МОНАХ: О, господару, зар има силе која је кадра спречити младости први сан?
ДУШАН: И, ја сам последњи, је ли, који сазнаје то?
МОНАХ: Први си, Царе, коме говорим.
ДУШАН: Да, први коме говориш ти, али напољу се већ зна и говори!
МОНАХ (Изненађен.): Већ говори?
ДУШАН: Говори, да! Властела ми мало час добаци у очи да ће наход бити царски зет. Од куд би то властела помислила, кад се већ не би знало што?
МОНАX: Властела? — Онда је зло веће но што сам мислио. ДУШАН: И мора се сећи што пре, мора се пресећи.
МОНАХ: Удали га, хитно удали са двора, ја остајем при
том.
ДУШАН (Размишља.): Удаљити га, или — удаљити њу!
МОНАХ: Њу?
ДУШАН (Дуго размишља. Најзад одлучи.): Да, њу! Иди, хитно ми овамо пошаљи Момира; а ти се нађи, ако ми затребаш.
МОНАХ (Удаљава се.)
|