Калдарија
| Калдарија (A Caldaria) (1859) Писац: Мор Јокаи, преводилац: Мита Ракић |
Јованка, љуба Филипа лепога, краља шпањолскога, беше страсна сликарка.
Говораше се о сироти краљици да је пометене свести, па јој стога лекари препоручише вештину, као најбоље средство против расејаности. Она изабра сликарство, и далеко дотера у њему. Свако лице, које је само један пут видела, могаше тако верно насликати, да би га свак могао познати.
Једног дана паде нешто на ум краљу Филипу да прегледа слике краљице Јованке, што их је она сама својом руком насликала.
Јованка још имађаше и титулу величанства, а њезин се човек, као потомак стране владалачке породице, зваше само: висост. Па и на повељама стајаше најпре име краљичино, па тек испод њега Филипове.
Као што рекосмо, краљ Филип прегледаше цртеже своје љубе. Одмах на првој страни спази једну сасвим силно исписану, лепу слику мушку, која му се, што даље преврташе, на највеће чудо његово увек показиваше, час као силепи јунак, час као просјак хаџија, па онда као љубавник. То лице мора да је врло забављало фантазију младе госпође, кад га је тако често и у тако многим приликама представила. Унаоколо беше само неколико цртица, а на лицу — ту се виђаше да му је поклоњена све до најмањих ситница највећа пажња, најјаче одушевљење, и то беше доста да се види да је срце руци говорило.
То не беше слика краља Филипа. Moжe бити какав младић, какав заљубљени трубадур, или какав витешки јунак, кога је кадгод млада принципкиња c бијућим срцем видела да је налик на њу и да је победио, па му је тада дршћућом pyком венац победе, златом извезену ленту, о врат обесила, те јој од тада у спомену живи — или може бити још нешто мање, може бити само исписан идејал, као што га обично занесене младе госпе по ваздуху пишу, човек, кога није нико видео, који није никад живео. Па и то може бити.
Филип лепи не бејаше прави Шпањолац, па имађаше рђава својства и начела.
Само једно питање Дези, начелнику инквизиције, који је то левента што је налик на овај лик; само једна заповест стооким уходама светога Хермандада (тако се звала шпањолска полиција) — и за два дана доби одговор на питање. Онај левента дугуљаста, црнпураста лица, чудно осмешкујућих се усана, великих, црних, помрчином од обрва наткриљених очију, није нико други већ Дон Јајим Давиља — Марано!
Марано се зваху у време инквизиције они маварски јунаци, који истина беху примили хришћанску веру, али се на њих cyмњаше да се потајно клањају исламу. Мало помало потаманише их, ма да беху цвет андалузијанскога племства. Марано ће на шпањолском језику толико рећи колико и свиња.
Може бити да то не бејаше баш Дон Јајим Давиља, што онако личаше на слике у краљичину албуму, али се зна, да он бејаше најбогатији племић, а ми врло добро знамо, да судије инквизиције имађаху обичај братски поделити имање осуђениково.
У то доба живљаше у Кастилији некакав славан сликар, не за то славан, што би тобоже био створио какву нову школу; или што је радио величанствена дела, него просто за то, што могаше за дивно чудо брзо цртати и најнеправилиије и најчудноватије знаке у једном тренутку похватати и на хартију пренети. Право му име бејаше Луји Луцеро, али га у Риму прозваше Фа Престо (ради брзо), па му то име и оста.
Кад чу краљ Филип да је се нашао живи ориђинал свију оних слика, што га онако мучаху, дозва к себи Луцера.
— Мајсторе, говораше му, има да снимиш неколико снимака са једног живог лица; два пуна сахата стајаће та глава пред тобом, на шта велиш,колико би је пута могао снимити за то време?
— Колико заповеда ваше величанство.
— Немој ласкати! Прве, то није моја титула, а друго, не приличи једном вештаку да ми је даје. Него шта мислиш, би ли могао за два сахата снимити једно лице десет пута? За сваки снимак добићеш 1000 реала.
— Ако ми ваше величанство да за сваки снимак по 2000 реала, ондак ћу то лице за два сахата педесет пута снимити.
— Лепо, добићеш толико. Али да те штогод не збуни кад ориђинал твојих слика покашто стане боју мењати, и кад му црте за два сахата неколико пута сасвим друкчији изглед добију? Кад видиш место обичног, свагдашњег лица ново и необично?
— Ax, та то би била срећа по ме. Вештаци се радују изванредним лицима и желе их. Ако ме очекује тако уживање, то ћу онда радити комад по 1500 реала.
— Ћути! Господари не закидају ништа слугама од обећане награде. Сад иди ка слузи, који ће те одмах одвести на место, и показати шта ћеш да радиш.
После једног сахата уклопише у шаке Луцеру четкицу и хартију, па га турише на једна покривена носила. Ношаху га од себе до себе, ђa низ степене, ђa уз степене, док на послетку пе стадоше y једној дворани, у којој се ни најмање не чујаху кораци његова вођа, ваљада што јој бејаше свод снизак или што је пуна људи, шта ли је?
Отворише се врата од носиљке и рекоше му да изађе.
Чим је овом погледао одмах је познао где је.
Зидови широке, списке дворане беху свуд унаоколо обложени црном чохом; низ ступове се спуштаху мрке врпце и кићанке пегаве, као да су крвљу попрскане; у угловима се виђаху свакојаки завртњеви, гвоздене клеште, лажице; на дну сеђаху у столовима некаки све y црно одевени, глава им је покривена, лице им се не види од честога вела. Једна једита светлиљка, што висаше на сред свода, осветљаваше сву дворану, а гореће маково уље даваше бледе—жуту светлост.
To је дворана инквизиције.
Само велики ииквизитор беше откривена лица, он седе на једно узвишене место више судија; на њему беше огртач од црне кадифе.
Покрај зида стајаше један сто, за којим сеђаху двојица људи; у једног бејаше лице откривено, а други имађаше образину од кадиве; један бејаше писар инквизиције и огледаше своје перо на ноктима, други даде знак Луцеру да може сести.
У дворани беше највећа тишина. Онај у кадифли образини намигну на инквизитора, и два члана хермандада ступише у средину дворане, подигоше отале црн застор, под којим бејаше глава, коју ће сликар да слика.
Не бејаше то осечена глава, не, то бејаше жива глава са светлим очима, великим мушким челом, уснама, пуним презирања. Беше то најлепша глава, коју су некада жене снивале, а од које cy људи дрхтали.
Врсни мучитељ, којему се може y похвалу рећи да је за једанајест година стотинама хиљада људи на мучилиште довео — он беше тај, што осим других тајанствених, по човечанство благодетних справа, и Калдарију изуме.
Калдарија није ништа друго него велики ваљак од меди, који се напуни уљем, па се у њега тура човек, што крије тајне, које треба да су јавне. Само се глава види из те справе, и то на један отвор, који гледа на инквизицијску дворану; а ваљак се не види, него се на један миг припале под њим налазећа се дрва, па ако мученик не одговора на судијска питања, онда му се да још већа ватра. Уље се загреје, запали и запламти, па жртва мора или признати или црћи.
То je калдарија.
Глава стајаше на сред собе, светлиљка баш над њом; Луцеро могаше бити задовољан.
Жртва гледаше дивљим, јуначким очима редове својих судаца, скупљене обрве казиваху највећи пркос према њима.
Лик се допаде Луцеру. Као први пут биће добар.
Сад се захори глас великога инквизитора:
— Дон Јајиме Давиљо, кажи твојим судијама, кад си с Јованком, Фернандовом шћери, први пут, а кад потоњи пут зборио?
А глава одговори:
— Никад је не видех друкчије, него из далека, никад ни речи не прозборих с њоме.
— Дон Јајиме Давиљо, ти имаш забрањене одношаје са Јованком, кажи, какву ти је наклоност указала њезина грешна љубав?
Дивља бесноћа обузе лице јунаково при овим речима, очи су му на судије муње сипале. Како тада беше леп!
— Твоје питање вређа ону, коју као поданик треба да поштујеш. Ја бих био злочинац противу величанства, кад бих одговарао на то питање. Краљица је чиста и права.
Луцеро хтеде и сад да му сними лице, али га задржа крај њега седећи човек у кадифли образини.
— Причекај малко, биће још лепши.
Инквизитор намигну на двојицу момака, и они изађоше; одмах за тим стадоше се мењати црте у мученика, дрва беху потпаљена.
— Сад погледај Фа престо!
Очи почеше пламтети, чеоне жиле надуше се, лице му се нагрди, а муке првога ужаса наружише лепе црте мушке.
Добар за други лик!
— Хоћеш ли одговарати на наша питања, Дон Јајиме Давиљо! зачу се опет потмули глас инквизиторов.
— Нека ми се осече језик, ако ти и речцу на питање одговори!
Па онда стегну усне тврдо, а полукрвавим очима гледаше преда се, гутајући сваки јаук од болова.
Луцеру се учини да ће овај израз лица таман пристати за трећи лик.
Ватра одоздо беше све већа.
Са лица Давиљина падаху грдне капље зноја; бол и мушка воља бијаху на лицу његову дивљи бојак. На један пут страховито јаукну, грчевито склопи очи, а нагрђено лице издиже у вис, не би ли га што минуо yжaсан бол, не могаше се више уздржати од болова, и јаукаше колико га грло доноcaшe.
— Сад, Фа Престо, сад погледај!
Све се више и више мењаше, душа не беше више господар тела, очи се страховито превртаху у својим јамама, усне му се запенише и проклињаху и небо и земљу.
— Ха, Фа Престо, ако ти још и овај лик испадне за руком! Сила je бољи од пређашња три.
Ватра биваше све јача.
— Хоћеш ли ти, Дон Јајиме Давиљо одговарати на наша питања?
Глава више не одговараше, не викаше, не мицаше се, поче се смејати. Смртни болови искривише му уста, она се осмехиваxy, а од тога осмеха човек није видео никад ништа ужасније.
Луцеро хиташе с ликом, то је већ пети.
Човек с образином даде знак инквизитору, да се мало утиша ватра. Бојаше се да не умре мученик пре него што би он хтео.
Оног пламтећег црвенила поче нестајати на лицу мученикову, а на место њега дође бледа, болешљива боја; од грчевитог осмехивања пређе y најтрвђy успаваност, изгледаше изломљен, сатрвен. Луцеро сними и шести лик.
Сад опет запита инквизитор:
— Хоћеш одговарати, Дон Јајиме?
Овај на то питање издиже полако лице, прегледа колико могаше; бледо, без икаке боје лице отеже му се; то није више лице човечије, него какве аветиње, која је промолила главу из гроба па почиње беседити муклим, нечујним гласом. Да страшна угледа!
— Е, Фа Престо, што стојиш а не радиш? To ће ти бити најлепша глава. Погледај, Фа Престо!
И глава стаде беседитн, полако и испрекидане, тешким, ропћућим гласом.
— Филипе — после седам дана — одго — ворићу ти — тамо — горе — пред Богом!
Очи му се затворише, уста осташе разјапљена, глава млитаво клону натраг, црте му се на лицу једна по једна укочише.
— Гасите ватру! викаше инквизитор слугама.
— Није ли ово занимљива глава? питаше сликара човек у образини, можеш се мало и одморити, јер je се обнезнанио. Сад ће оживети, па онда можеш наставити посао.
Али се превари, јер левента не бејаше пао y несвест, већ бејаше умрьо.
— Ух! повика Луцеро, већ је издахнуо при осмој слици, и тако губим из шпага више од 10.000 реала!
— Буди миран, добићеш за тих осам слика онолико исто, колико ти је и обећано, тешаше га човек у црној образини, а сад иди кући и изради их пажљиво и лепо.
После четири дана беху слике готове.
Луцеро донесе свој посао, онако грозан, као у истини. Филип поклони свих осам слика својој љуби...
После пет дана пуче глас по свој земљи, да је краљица Јованка полудела...
Шести дан скупи Филип великаше од Кастилије, и јави им несрећу, што га је снашла, наиме да му је драгој љуби Јованци душевна болест све силе саломила...
Седмог дана назва се Филип величанство, и на повељама стајаше најпре његово име па Јованчино.
А осмог дана лежаше Филип... на мртвачким носилима. Говораше се да је отрован.
Бог да им душу прости који су помрли!
Извор[уреди]
1865. Вила. Година прва, број 6, стр. 65-68.
|