Историја средњег века I 3
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
ОБРАЗОВАЊЕ ВАРВАРСКИХ ДРЖАВА НА ТЕРИТОРИЈИ РИМСКОГ ЦАРСТВА
1. Економски развитак германских племена у II-III веку
[уреди]Германска племена у II-III веку н. е. Почев од II века запажа се даљи прогрес у развитку германских племена. У »Пореклу породице, приватног власништва и државе«, као и у свом фрагменту »Стари Германи«, Енгелс детаљно описује онај полет материјалне културе који се запажа у Германији, нарочито источној, у II-IV веку н. е. Археологија указује на знатно повишење нивоа укуса и услова живота Германа у то време, нарочито Источних. Увози се мноштво римских израђевина, почев од оружја па све до намештаја, украса, разних делова тоалете. На оживљење трговачких веза с Римом указују и налази римског новца. Главним трговачким путевима постају водени путеви преко Моравске и Шлеске. Први пут водио је од Дунава низ реке Мораву (или Марг) и Одру до Балтичког Мора, Ћилибарске Обале, како је тада називано то приморје, јер је тамо добијан ћилибар. Други пут водио је од Дунава Лабом на север. По свој прилици сачували су своју важност и источнији путеви, од Црног Мора преко Дњестра или Дњепра са Припетом до ушћа Висле.
У Шлеској и Бранденбургу, у II-III веку римски трговци постају стални житељи. Предмети извоза из Германије били су ћилибар, стока, крзна и робови. По Енгелсовој карактеристици, »после неколико столећа, у време сеобе народа и њихових ратова са Словенима, они су (Германи — Ред.) први гусари, ловци робова и трговци робљем свога времена«.[1]
Германско гусарство, бродарство и трговина достигли су особито снажан развитак на Прибалтику, на шта указују велика налазишта новца, робе и чак морских бродова дуж северне обале Германије, у Скандинавији, као и на острву Готланду. Почетком III века развија се вештина обраде метала, која у време »сеобе народа« достиже знатан ниво и захвата широку територију, насељену разним племенима (келтским, германским, прасловенским) — од Енглеске до Црног Мора и од Шведске до Дунава. У то време знатни су успеси постигнути у области земљорадње и сточарства. Раскрчене су многе шуме, побољшана је пасмина стоке. У Тацитово доба германска стока је била веома ситна, а крајем III века Римљани већ радије бирају за своју коњицу германске коње.
Особит развитак достиже у то време писменост помоћу рунâ; руне су посебна писмена којима су се служили стари Германи. У то време појављује се и старогермански календар, састављен по узору на римски; у њему је бог Меркур замењен богом Одином, а Марс — богом Циу или Тиром.
Германи и Рим у III—IV веку. Међутим, у то доба све већи значај у животу германских племена добија рат, чији је значај на последњем стадију варварства напред већ окарактерисан Енгелсовим речима (в. стр. 27).
Као резултат општег развитка производних снага и пораста улоге рата, појачава се навала германских племена на римску територију. Образују се нове племенске групе наместо старих, појављују се нови називи племена — Франци, Аламани, које пре тога антички писци нису помињали. Галија све више постаје предмет пљачке, поједина варварска племена ступају у римску службу као федерати, тј. савезници, смештајући се на кантовање по кућама римских земљопоседника као сталан римски војни контингент, или као лети, који су на граници добијали парцеле да се ту настане и бране те границе од напада варварских племена. Поједини војни команданти — бивши варвари постижу висока војна звања и почињу да играју важну улогу у политичком животу Царства; такви су, на пример, војсковођа Стилихон, или Одоакар, који је постао германски краљ у Италији. Продирање варвара у римско друштво кретало се и другим путем. Заробљени варвари претварани су у робове или колоне и попуњавали састав продуктивних класа Римског Царства. Најзад, »не-Римљани, тј. сви »варвари«, — како каже друг Стаљин — ујединили су се против заједничког непријатеља и треснули Рим о тле«.[2]
2. Црноморска обала у доба од II до IV века наше ере. Готи и Хуни
[уреди]Племена на црноморској обали у доба од II до IV века н. е. Онај полет културе који се запажа код германских племена у времену од II до IV века н. е. није обухватао само источну Немачку, него у још већој мери и северну обалу Црног Мора. Наша совјетска археологија утврдила је да је територија коју је захватио тај културни полет почињала од Лабе и допирала све до Дона. У II и III веку Понт (обале Црног Мора) је такође водио знатну трговину с Римским Царством. Извозни артикли били су крзна, риба, а увозни — вино, разне тканине и луксузни артикли. На територији северног и источног Понта позната су многа налазишта римског новца, поглавито из I и II века н. е. Особито је много тих налазишта на Средњем Понту, који је по свој прилици био старински културни центар, чије корене треба тражити у дубокој старини.
У време од III до V века црноморска култура достиже веома велики развитак. Та локална црноморска култура, која је поникла у сарматском периоду историје Понта, на бази раније скитске културе (која је, са своје стране, стајала под снажним утицајем културе античких црноморских градова, а нарочито Боспорске краљевине) постојала је у хунском периоду, па се никако не може назвати сарматско-хунском, готском, тобоже пренесеном из Немачке. Карактеристику те културе претставља такозвани »полихромни стил«, украшавање металних израђевина разнобојним инкрустацијама, што је погрешно сматрано за »готски стил«, а уствари настало на територији Понта још пре доласка Гота. На сличне особине наилази се и даље на истоку, куда Готи нису залазили, све до Ирана и Сибира. Исто то важи и за једну другу битну особину те материјалне културе, за такозвани »животињски орнаменат«: као мотив узимају се сцене из живота дивљих животиња или поједине њихове претставе.
Од почетка III века међу племенима старе Скитије и Сарматије, поред старијих назива племена — Скити, Сармати, Алани, почињу да се спомињу Готи.
Стари Готи. У Тацитово доба стари Готи живели су у својој маси на доњој Висли и даље на исток — дуж обале Балтичког Мора. Поједине групе Гота живеле су на острву Готланду, које је по њима и добило свој назив; осим тога, Готи су можда живели и у Јужној Скандинавији, како то показују племенски називи јужних скандинавских племена (Гаути). Као остали Источни Германи, и Готи су после Тацитовог времена знатно кренули напред у своме друштвеном развитку. Половином II века један њихов део, вероватно у облику појединих дружина, почиње да се постепено помера на југоисток, ка Црном Мору, двама главним речним путевима: од Висле дуж Дњестра и од Висле и Западног Буга дуж Припета и Дњестра. Овим последњим путем кретали су се по свој прилици они Готи који су добили назив Остготи (Остроготи), или Источни Готи (или другим називом: Грејтунзи, Степски Готи). Други пут — Вислом и Дњестром — јесте пут којим су се кретали Готи који су добили назив Западни Готи — Вестготи (Визиготи), или Шумски Готи (Тервинзи).
Готи на Црном Мору. После тог померања, које је трајало читаве деценије, основна маса Гота преселила се из Прибалтика на Црно Море и населила у сливу река Дњепра и Дњестра, мешајући се са локалним становништвом и примајући његову културу.
Према подацима које нам у VI веку наводи историчар Гота Јорданес, у црноморске Готе претопила су се локална племена Гета и поред њих (по свој прилици доцније) — племена Аланâ. Готима су се придружили и Тајфали и Гепиди, а можда и Бастарни и друга локална племена. Сва та разна црноморска варварска племена, скупа узета, и њихове савезе антички писци називали су заједничким именом час Скити, час Готи. Дошавши ту речним путевима, нарочито доњим токовима великих река — Дњепра и Дњестра, Готи постају организатори оних гусарских напада који се под њиховом хегемонијом почињу предузимати из јужних степа у Малу Азију и чак на Јегејско Море. Готи предузимају копном препаде у Мезију, а чамцима дуж Црног, Мраморног, па чак и Јегејског Мора, пљачкајући и пустошећи Солун и Атину. Они освајају Дакију, коју им је уступио цар Аурелијан у III веку. Под Константином поједина готска племена постају федерати Царства, обавезујући се да ће му давати око 40 хиљада војника. Успостављају се и трговачке везе с Римским Царством.
Племена Гота почела су у то време прелазити од последњег стадија варварства на прве почетке примитивног робовласничког друштва. Код Гота се појачао процес формирања класа и почело да се шири ропство. Та »романизација« била је праћена ширењем хришћанства у облику аријанства, иако је хришћанство код појединих племена наилазило и на отпор, на пример, од стране краља Атанариха.
Код једног дела Гота (код »малих« Гота, по Јорданесу) појављује се »Мојсије Гота« по имену Вулфила, који је пореклом био ратни заробљеник из Мале Азије. Он је проповедао хришћанство и 341 г. био посвећен за епископа; саставио је азбуку и почео преводити библију на готски језик.
Средином IV века у црноморским степама образује се крупна племенска заједница на чијем се челу налази остроготски краљ Херманарих. У ту заједницу разних племена ушла су поред Гота и нека словенска и сарматска племена.
Хунски савез племена и пораз Острогота. Источно од тог готског савеза племена, у степама Доње Волге, Дона и на Северном Кавказу, образује се један други широки племенски савез, са Хунима на челу. Основно језгро тог савеза племена чинили су сточари-номади (у својој основи Турци, али је међу њима било по свој прилици и племена монголског порекла); они су захваљујући преимућствима своје лако покретне коњице лако покорили разједињена племена стално и упола настањених племена источних степа, међу којима и Алана, који су живели на Северном Кавказу. На тај начин, почетком последње четвртине IV века образована су на југу два савеза племена — готски и хунски. 375 г. хунски војни савез сукобио се са Херманариховим снагама. Победа је припала Хунима-номадима. Надмоћност хунског коњичког војног устројства над готским пешадиским испољила се том приликом особито приметно. Остроготи су били укључени у хунски војни савез и узели су учешћа у даљем кретању на запад.
Кримска Готија. Само су се на Криму сачували неки остаци готског савеза, који су ту образовали такозвану Кримску Готију, са престоницом у Доросу. Претпоставља се да су Дорос остаци старинске тврђаве Ески-Кермен, која се налази североисточно од Севастопоља и коју совјетски археолози форсирано ископавају. Та Кримска Готија налазила се у зависности од Византије и неко време покоравала се Хазарима, Печенезима и Половцима. Доцније су кримске Готе покорили Татари и Турци; тада су они и свој језик заменили татарским и грчким.
3. Визиготи на Балкану и образовање њихове државе у Галији и Шпанији
[уреди]Визиготи на Балкану. Пораз Гота од стране Хуна и даље кретање хунских освајача на запад довели су и Визиготе у опасност да буду потучени. Знатан део Визигота кренуо је на југ, ка Дунаву, и почео молити цара Валенса за дозволу да пређе на територију Царства и да се ту стално насели. У исто време они су молили за намирнице, за шта су обећавали покорност и вршење војне службе (376 г.). Дозвола им је била и дата, али под условом да Готи предају оружје. Визиготи су прешли у Мезију, на десну обалу Дунава. Али су царски чиновници којима је било поверено размештање Визигота и њихово снабдевање намирницама — искористили згодну прилику да се обогате: користећи се тешким положајем Гота, који су трпели глад, они су помоћу свакојаког изнуђивања и директног насиља куповали од Гота њихове робове и одводили у робље и саме Готе, њихове жене и децу, а понекад им за новац остављали њихово оружје, које су били дужни да им одузму. Доведени до очајања таквим угњетавањем, Готи су се побунили и почели да пустоше околне области. Њиховим масама почели су да се придружују робови и сељаци, који су тежили да збаце са себе јарам експлоатације, као и радници из рудникâ злата. Они су Готима учинили велике услуге захваљујући своме познавању терена.
Готима су притекли у помоћ с оне стране Дунава и поједини одреди Германа, као и одреди Алана и Хуна. Најзад, Готи су толико ојачали да су задали пораз цару Валенсу; у битки код Једрена пао је на бојишту и сам цар (378 г.). После тога Готи су се почели расељивати по читавом Балканском Полуострву, пустошећи све што им је стајало на путу. У исто време букнуо је такође један значајан устанак робова и колона у Малој Азији.
Готски устанак угушио је Теодосије, војсковођа, затим савладар и најзад наследник цара Грацијана. Теодосије је делом потукао одреде Гота, а делом поткупио њихове вође и привукао их да служе у његовој војсци. 382 г. с Готима је склопљен уговор, по коме су они признали своју зависност од Царства и добили станишта и материјална средства по разним деловима Балканског Полуострва. Готи су остали верни Теодосију све до његове смрти, 395 г. Учествовали су у његовим ратним походима као његове најпоузданије јединице и оплакивали смрт овога, како су они говорили, »пријатеља Гота«, који је према њима увек показивао дарежљивост и попустљивост.
Аларих и Стилихон. На Теодосијевом двору и при његовим походима начинио је себи каријеру будући чувени визиготски краљ Аларих, који је водио порекло из угледног готског рода Балта. За време Теодосијеве владе постављени су на високе положаје у држави и Вандал Стилихон, Франак Арбогаст и Гот Гаинас, Када су после Теодосијеве смрти дошли на престо његови малолетни синови — Аркадије на истоку и Хонорије на западу, — и када су почеле дворске интриге, које су слабиле централну власт, Готи су се ујединили, изабрали за свог племенског краља Алариха и почели да се мешају у борбу дворских партија. Аркадијев руководилац Руфин, који је и сам тежио да се докопа царске власти, ступио је са Аларихом у преговоре, обећавајући му за подршку својих планова земљу и војну команду у Илирику. Али је Руфин за време једног дворског преврата био убијен, а Готи су још при првом покушају да им се обустави плата поново дигли устанак, узели од Цариграда огроман откуп и опустошили цело Балканско Полуострво. У исто време готски одред Гаинаса, који је био послат у Малу Азију ради угушивања једног устанка робова, прешао је на страну устаника. Али су Готи морали да се повуку испред трупа западног цара Хонорија, којима је командовао Стилихон. Мешање Рима у ствари Источног царства било је опасно за власт источног цара. Аркадије је настојао да се Стилихон повуче, а Аларих је добио Илирик, где су Готи били смештени као федерати. Илирик је претстављао пограничну област са Италијом; око те области водиле су борбу обе половине Царства. У исто време та област, са својим тврђавама, војним арсеналима и магазинима намирница, могла је за источне цареве бити важно исходиште за евентуални поход у будућности на запад, пре свега на Италију. Аларих је за такав поход и спремао своје војне снаге, попуњавајући их придошлицама с оне стране Дунава.
Крајем 401 г. Аларих је кренуо у северну Италију, опсео Аквилеју, угрозио Милано, у коме се Хонорије био затворио; али је појава Стилихона учинила крај Алариховим успесима. Двапут потучен, он је морао да се врати у Илирик и чак да са Стилихоном закључи тајни уговор, прешавши у службу Западног римског царства за велику годишњу плату. Овај случај показује како су лако Германи прелазили за новац од једног изнајмљивача другом.
Ускоро, 404 г., на Италију су напала са севера многобројна германска и сарматска племена, на челу с готским вођом Радагајсом. Тек 405 г. Стилихону је пошло за руком да скупи довољне снаге, да потуче Радагајса и читаву огромну масу варвара који су се предали — претвори у робове. Али је ускоро дошао нов напад варвара. Свеви, Алани и Вандали упали су у Галију и опустошили је. Затим су прешли у Шпанију и ту образовали низ самосталних племенских краљевина. У исто време Галија и Шпанија признале су за цара узурпатора Константина, кога су галске легије извикале за цара. Услед малобројности римских војних снага у Италији, Стилихон је повукао своје легије из Британије и пребацио у Италију један део рајнске војске.
На све ове догађаје, страшне по Рим, царски двор и римска аристократија, која је одавно већ мрзела туђинца-скоројевића Стилихона, гледали су као на слом читаве политике Стилихона, који се старао да Рим штити од варвара снагама самих варвара. Стилихон је био оптужен за заверу са Германима, напосе са Аларихом, против Царства, за жељу да на престо доведе свога сина и чак за намеру да поврати паганство. Ситилихон је проглашен за издајника и убијен (408 г.). То је послужило као сигнал за прогоне свих Германа у Италији, свих аријанаца и пагана, као Стилихонових помагача. Римско становништво свирепо се разрачунавало с њима, не штедећи ни жене ни децу. Онда је један део Германа-федерата настањених у Италији, укупно неких 30.000 људи, дигао устанак и отишао Алариху.
Визиготи у Италији. Аларих је сматрао да је дошао тренутак за његову акцију, и кренуо је на Рим. Хонорије се затворио у приморску тврђаву Равену. Отпочела је опсада Рима. Римски сенат покушавао је да Алариха приволи на уступке, указујући на многобројно становништво Рима, али је Аларих одговорио: »Уколико је трава гушћа, утолико се лакше коси«. Он је затражио да се ослободе сви робови-варвари и да му се преда све злато и сребро у граду. Када је римски сенат запитао шта онда оставља становницима Рима, он је одговорио: »Живот!« Најзад, Аларих је пристао на умеренији откуп, закључио је привремени уговор и повукао се у Тоскану. Ту су му у масама притицали робови и колони (по подацима савременика на 40 хиљада људи), потпомажући тиме акцију Гота против Римског Царства. Али на двору и даље нису пристајали на уступке и прогони Германа и аријанаца су се настављали. Исто је тако одуговлачено и с потврдом уговора са Аларихом.
Онда је Аларих по други пут кренуо на Рим, заузео луку Остију и пресекао довоз намирница. Он је захтевао да се Готима предају провинције Норик, Венеција и Далмација, да им се плаћа годишњи данак и намирнице у натури, а за себе је затражио титулу врховног војног команданта (magister militum).
Цар је и даље остајао при своме. Онда је Аларих свргао Хонорија и уместо њега прогласио за цара префекта града Рима — Атала. Али је ускоро збацио и Атала и по трећи пут опсео Рим. Склопивши заверу у граду, робови су отворили Готима градске капије; град је био заузет и опљачкан (410 г.).
То је први пад града Рима у историји. Он је начинио потресан утисак на читаво становништво Царства. Рим је сматран за »вечити град«, који никад не може пасти; међутим он је сада био освојен од варвара.
Покоривши Рим, Аларих је кренуо на југ Италије, намеравајући да пређе на Сицилију и затим у Африку, али је за време припрема за тај поход умро,
Атаулф. После Аларихове смрти проглашен је за краља Визигота Атаулф. После двогодишњег боравка у Италији, коју је за то време опустошио, Атаулф је кренуо у јужну Галију. Испрва је водио дволичну политику, час пустошећи римску Галију и чинећи друге непријатељске поступке према Римском Царству, а час се издајући за савезника цара Хонорија. На крају крајева он је освојио на југу град Нарбону и ту је, уз сав римски свечани церемонијал, ступио у брак с царевом заробљеном сестром Плацидијом, упркос цареве воље. Међутим он је ускоро морао да се повуче испред надмоћних снага римске војске, која је повратила Нарбону. Ускоро је Атаулф кренуо у Шпанију, где је погинуо после низа окршаја с Вандалима и Аланима, који су у то време освојили већи део острва. Он је по свој прилици пао као жртва завере готске аристократије, која се залагала не за измирење већ за борбу с Римљанима. Али је на крају крајева међу Готима ипак однела превагу партија присталица савеза с Римским Царством. Та партија изабрала је за краља Визигота Валију, који је закључио мировни уговор с царем, вратио Плацидију и, одневши у име Царства низ победа у Шпанији — над Вандалима и Аланима, добио од цара јужну Галију (Аквитанију), с престоницом у Тулузи. 419 г. образована је у јужној Галији Толосадска (тулуска) краљевина Визигота.
Толосадска краљевина Визигота. Визиготи су се најпре населили у Аквитанији с правима помоћне римске војске која ту кантонује. Добијали еу једну трећину куће и део плодова са земљишта оног поседника код кога су били смештени. Визиготски краљ сматран је за команданта те војске, имајући римску титулу magister militum, и у исто време за неку врсту царског намесника области у којој се налази његово племе.
У то време у Галији је с новом снагом букнуо сељачки устанак багауда (435-437 г.). Галско-римска сиротиња почела је отворено прелазити на страну Визигота. Савременик тих догађаја, марсељски свештеник Салвијан, пише да »Римљани не желе више да се налазе под римским законом«. Сиромаси су, по његовим речима, »тражили од варвара римску човечност, јер нису могли да код Римљана издрже варварску нечовечност... Они више воле да буду слободни а да се називају робовима него да чаме у ропству а имају само назив слободних«. Робови и колони придружују се Визиготима и јачају њихове војне снаге. У исто време у Галији се стално смењује један узурпатор за другим, и у вези с тим колеба се у прво време и политика самих готских краљева. Они час подржавају римске намеснике, конкретно Аеција, који је 451 г. потукао Хуне у чувеној битки на Каталаунским пољима, а час покушавају да освоје поједине градове Царства, да најзад овладају Нарбонском облашћу. Одузимајући Вандалима земље у Шпанији, они их остављају у својим рукама, одбијајући да их предају Царству. Према томе, користећи се слабошћу централне власти, Готи се од римске војске која се налази на кантоновању мало помало претварају у господаре римских провинција које су освојили. У самој Аквитанији присвајају као своје парцеле (sortes Gothorum) две трећине земљишта, остављајући римским сопственицима само једну трећину (терције Римљана). Шуме су биле подељене попола између Римљана и Гота. Неподељена земљишта остајала су заједничка својина Римљана и Гота. Притом су Готи били ослобођени свих пореза; порезе је плаћало само римско становништво. На тај начин, после тих мера снаге крупних римских магната биле су ослабљене и крупни земљопосед уситњен. У исто време ојачала је слободна ситна својина и колективно-општински систем, јер је код Гота још било остатака родовског уређења и колективних облика коришћења земље.
На крају крајева, краљ Еурик (466-484 г.), који је видео често смењивање царева и њихову слабост, коначно је прекинуо са зависношћу Визигота од Римског Царства. Још за његове владе састављен је зборник закона за Визиготе, такозвани Визиготски закон, у својој првобитној редакцији, а за време његовог наследника Алариха II (484-507 г.) састављен је и зборник римског права (Leh Romana Wisigothorum), или Алариховт кодекс (Breviarium Alarici).
Владавина Гота изазвала је опозицију од стране галско-романске аристократије, која је стално интригирала против освајача. Та је опозиција добила своју идеолошку форму у томе што су Готи остајали аријанци, док је римско становништво било католичко. Та подвојеност између галско-романског крупног земљопоседа и нарочито католичке цркве, с једне стране, и Гота, с друге стране, слабила је визиготску власт у Галији и помогла доцније Францима да Готима одузму Аквитакију (507-510 г.; види главу IV).
Шпанска краљевина Визигота и њена феудализација. Од тог времена власт Визигота била је ограничена само на Шпанију. Даља еволуција готског друштва у границама Шпаније врши се у правцу све већег развитка феудалних односа. Расте крупно газдинство, које користи радну снагу робова и колона. Већ Кодекс краља Леовигилда (572-586 г.) зна за аристократију, ниже слободне људе и робове, који су се могли ослобађати са правима ослобођеника.
Међу сачуваним визиготским правним формулама, састављеним у VII веку (то су биле збирке разних докумената који су имали да служе као обрасци за правне погодбе на суду), већ се наилази на случајеве да осиромашели слободни људи продају себе у ропство због немаштине, као и на случајеве да они ступају у колоне и добијају земљишну парцелу на условно коришћење (прекариј). Расте приватна власт крупних земљопоседника, нарочито власт чланова краљевских дружина и чиновника, који се окружују својим приватним дружинама (buccellari). Почињу да се развијају феудални односи. У исто време постепено се губи разлика између двају делова владајуће класе — римске и готске аристократије. За време владе краља Хиндасвинта (641-652 г.) уводи се већ јединствена редакција закона како за Готе тако и за Римљане. Бришу се и верске разлике између Гота и Римљана, јер већ крајем VI века Готи примају католичку веру (587 г.). Врши се консолидација младе класе феудалаца у јединствену владајућу класу.
Овај процес формирања феудалних односа у визиготској Шпанији прекинут је поразом Визиготске краљевине и њеним освајањем од стране Арабљана, 711 г., што је било олакшано унутрашњим трзавицама, које су раздирале визиготско друштво.
4. Вандали, Алани и Свеви у Шпанији. Аланско-вандалска краљевина у Северној Африци
[уреди]Вандали, Алани и Свеви у Шпанији. Племе Вандала припада Источним Германима и становало је неко време на обалама средње Одре. Оно се у далекој прошлости поделило на два своја основна дела: на Силинге, који су живели у данашњој Шлеској, и Харије, који су доцније добили назив Аздинзи, по имену краљевског рода који је стајао на челу тог племена.
Почетак кретања Вандала на југ пада у другу половину II века. Учествовали су у Маркоманском рату, и 174 г. Марко Аурелије дао им је земљу у Дакији, где су живели до тридесетих година IV века. Али их затим Готи истискују из Дакије, и цар Константин допушта им да се населе у Панонији са правима коњичких помоћних одреда. По свој прилици у то време пада и њихов прелаз у аријанство.
Почетком V века њих истискују Хуни и из Паноније, тако да се они крећу на запад, уз Дунав, ка Рајни, и ступају у жестоку борбу с галским народима, као и с другим германским племенима. Њима се придружују Свеви и Алани, сарматска племена која су живела на Понту, и 406 г. сви они продиру у Шпанију. Аздинзи и Свеви заузели су северозападни део Шпаније — Галецију, Алани средњу Шпанију, југозападни део — Лузитанију (тј. део данашње Португалије) и области на исток од ње, док су јужни део Шпаније — Бетику — заузели Силинзи. На тај начин, у Шпанији су првобитно образоване четири варварске краљевине разног племенског састава. Римско Царство је признало то освајање, али је затим (416 г.) нахушкало на Вандале визиготског краља Валију, који је истиснуо Вандале и Алане из северне и средње Шпаније; притом су Силинзи били готово уништени, а Алани се на југу стопили са Аздинзима.
Аланско-вандалска краљевина у Северној Африци. Али Вандали-Аздинзи и Алани нису дуго остали у Шпанији. Угњетавани у Шпанији од Римљана и Гота, они су у маси од 50 до 80 хиљада људи, са својим краљем Гајзерихом на челу, прешли 429 г. Гибралтарски Мореуз и стигли у Северну Африку. У току једне деценије Алано-Вандали освојили су афричку провинцију; 442 г. Римско Царство морало је да дефинитивно призна њихову краљевину.
Лакоћа покорења Африке (упорнији отпор пружали су само крупни градови) долазила је отуда што је у то време вођена жестока класна борба између самог афричког становништва. Ниже класе те провинције, које су у својој маси припадале секти донатиста (такозвани циркумцелиони или агонистици), устајале се против владајуће класе и, по Салвијановом сведочанству, отворено молиле бога да дођу варвари.
Учврстивши се у Северној Африци, Алано-Вандали су извршили широку конфискацију земљишта од крупних сопственика, који су пружали особито упоран отпор варварском освајању. И овде се запажа иста она појава која је обично пратила свако освајање римске територије од стране варвара: огорчен отпор владајуће класе и симпатије народних маса према варварима-освајачима.
На земљишта која су остала у поседу крупних сопственика разрезани су порези, а конфискована земља подељена је у парцеле (sortes) и ослобођена пореза,
Пошто су тако основали у Северној Африци своју краљевину, Алано-Вандали су почели да одатле предузимају препаде на обале Средоземног Мора. 455 г. они су чак заузели и опустошили град Рим. Савременици су сматрали да су Вандали приликом пљачкања Рима превазишли сваку меру. Отада се крајњи степен сваког разарања почео називати »вандализмом«.
Али пошто су разбили владајућу класу афричке провинције, Алано-Вандали су врло брзо ставили на њено место своју сопствену класу крупних земљопоседника и робовласника, који су у великим размерама учествовали и у поморском гусарству. Развитак класних противречности, који је био компликован верском борбом између аријанаца и католика, ослабио је аланско-вандалску власт у Африци, тако да је најзад власт Вандала подлегла 534 г. под ударцима одличног војсковође цара Јустинијана — Велизара. Томе је допринео и став преосталих крупних римских земљопоседника, који су пружали свестрану подршку Царству у његовој тежњи да успостави своју власт у Африци.
5. Хунски племенски савез у Панонији
[уреди]Хуни у Панонији. Покоривши Остроготе, Хуни су наставили своје освајачко кретање на запад. У исто време они су предузимали и препаде на југ, у Азији, на Кавказ, продирали чак у Сирију, на Балканско Полуострво (у Тракији) и долазили до Цариграда. Основали су широк савез племена са средиштем у Панонији, ујединивши под собом племена: Остроготе, Гепиде, Скире, Туркилинге, Херуле, Хазаре (који су у то време живели на Понту), словенска племена Анта и др. Власт тога савеза допирала је на исток до Волге. Многи Хуни ступали су у војску римског цара за плату и служили у трупама Стилихона и Аеција. Ујак Атиле, будућег хунског вође, Руа (Ругила), добио је од Рима звање римског војног команданта, са годишњом платом од 350 фунти у злату.
Атила. Тридесетих година V века истакао се као хунски вођа чувени Атила (433-454 г.). У својој младости био је талац на двору Источног римског царства и служио у римској војсци. Атила је најпре владао заједно са својим братом, кога се затим ослободио путем убиства, и тако задобио власт над читавим широким хунским савезом, поставши најмоћнији владар у Европи свога времена. Средњовековни германски еп узео је доцније Атилу (под именом краља Етцела) за једног од својих хероја.
Пре свега Атила је почео да страховито пустоши граничне земље — Иран и Источно римско царство. Царство је морало често да купује мир од Хуна под веома тешким условима. Пред крај живота Атила је кренуо на запад. Прешавши реку Рајну код Некара, Атила је порушио низ градова (Тријер, Мец, Ремс) и опсео Орлеан. За то време Арције је формирао на југу војне снаге, примивши у своју војску Визиготе, Франке и Бургунде. Пошто је заузео Орлеан, који је Аеције ускоро повратио, Атила се с богатим пленом почео повлачити у отаџбину, али су га Аецијеве трупе; стигле недалеко од града Троа, на Каталаунским пољима, и ту је дошло до крваве битке (451 г.). У тој битки на једној страни борили су се Хуни и низ германских племена, међу којима и Остроготи, а на другој — Аецијеви Гало-Римљани и такође германска племена, међу којима и Визиготи. У тој битки обе стране су изгубиле много снага и ниједна није успела да однесе одлучну превагу. Уз то је Аеције, бојећи се јачања Визигота, пустио ове кућама. Атила, који је био опседнут у свом логору, успео је да се са читавим пленом повуче преко Рајне. Ова битка показала је снагу војног савеза образованог у Галији, и зато Атила није више предузимао најезде на запад, већ је променио правац и ударио на југ. 452 г. он је прешао Алпе и приближио се Риму, томе предмету сталних жудњи свих варвара. Али је једно посланство римског цара постигло да се Хуни повуку из Италије под условом да добијају годишњи данак.
Ускоро је Атила умро, а његов војни савез се распао. Поједина племена (Остроготи и Гепиди) дигла су устанак и ослободила се зависности од Хуна.
Друштвено уређење хунског савеза. О друштвеном уређењу хунског савеза можемо судити на основу вести које су нам сачуване у фрагментима изгубљеног дела Приска, учесника у посланству источноримског цара Хунима у Панонији. Поједина племена тог савеза и даље су чувала своје вође; ови су чинили Атилину свиту. Међу њима било је Острогота, Гепида, Скита, вођа Алана и др. Сами Хуни нису се бавили земљорадњом. Они су и даље били сточари-номади, који су аграрне плодове добијали од покорених племена, која су им плаћала данак. Али су већ имали утврђене градове; један од њих, окружен зидом с кулама, био је Атилина престоница. Код Хуна је био развијен робовски посед, и поједини претставници хунске аристократије поседовали су читава села људи зависних од њих. Родовска и чиновничка аристократија имала је велику власт у савезу. Па ипак положај основне масе војника није био тежак; био је бољи од положаја савременог становништва Римског Царства, изнемоглог под теретом пореза и угњетавања. Зато су поједини претставници римског друштва, ако би доспели под Хуне као ратни заробљеници, радо остајали затим у њиховој служби.
6. Оснивање Бургундске краљевине
[уреди]Стари Бургунди. Бургунди су, као Готи и Вандали, такође припадали Источним Германима. Они су првобитно живели на Прибалтику, код ушћа Одре, као и на острву Балтичког Мора које се у старини звало по њиховом имену Бургундархолм, а данас се зове Борнголм. Потиснути с морских обала од Ругијаца, Бургунди су запосели сливове река Варте и Неца, све до Висле. Птолемеј казује да живе око тих места, између средње Одре и Висле.
У првој половини III века основна маса Бургунда кренула је заједно с Вандалима на југ, а затим на запад, у долину горње и средње Мајне. Ту су живели дуго времена ратујући са Аланима и потпомажући Римско Царство у његовој борби с њима. Поједини одреди или су ступали у службу Царства, или су узимали учешћа у нападима других германских племена на њега.
Мало помало они продиру до Рајне, углавном у област Мајнца, мешају се у унутрашње ствари Царства и подржавају у Галији поједине претенденте на царску власт. Старинске саге (»Песма о Нибелунзима«) указује да је град Вормс на Рајни био престоница бургундског племена. Ту међу њима почиње да се шири хришћанство, у облику аријанства.
Бургунди у Галији. Тридесетих година V века почиње кретање Хуна ка Рајни. Најпре се Бургунди сами боре против римског војсковође Аеција, али затим учествују у битки на Каталанунским пољима на страни Рима. Замолили су Царство да им додели за настањивање Савоју (Сабаудију), са престоницом у Женеви. Бургунди се као савезничке трупе настањују и у Лионској провинцији, и њихови краљеви добијају римску титулу magister militum. Центар области запоседнуте од Бургунда постаје град Лион.
Лионска краљевина Бургунда. То је трећа етапа кретања Бургунда, која је довела до стварања њихове Лионске краљевине. Они су се ту населили најпре као савезници и најамници Рима, али се доцније претварају у господаре и патроне Римљана, чему је допринело слабљење царске централне власти у то време. На запоседнутој територији Бургунди су натерали галске сенаторе да им одвоје један део својих земљишних поседа. Бургунди су себи узели две трећине ораница и једну трећину робова, половину кућне површине, шума, вртова и пашњака. У то време Бургунди су већ поседовали читаву долину реке Роне, сукобљавали се на западу са Визиготима и оспоравајући им Оверњ.
Бургунди постају у Римском Царству велика снага за владе краља Гундобада (464-516 г.). Тада је записан Бургундски закон, у својој првобитној редакцији; то је зборник бургундског права, састављен под јаким утицајем римског права. Као Визиготи, тако су и Бургунди саставили за Римљане засебан зборник римских закона (Rex Romana Burgundionum). Као по другим германским краљевинама које су у то време осниване на римској територији, и код Бургунда је у области права примењиван персонални принцип, по коме су чланови сваког племена живели по својим племенским обичајима и законима. Према томе, право није носило територијални већ лични карактер. Сваком претставнику бургундског племена судило се по законима његовог племена, ма где он живео; исто је тако Римљанину суђено по римским законима.
Подела земље између Римљана и Бургунда испрва је ослабила крупни земљишни посед, али у исто време и допринела распадању старинских општинско-родовских односа код Бургунда, развитку приватне својине код њих и класне диференцијације. Отуђивост земље и процес обеземљивања почели су да оштро прете читавом војном систему Бургунда, тако да је краљ морао да изда забрану продаје парцела (sortes) у случају да Бургунд поред парцеле коју продаје нема више никакве земље на другом месту.
Бургундски закон зна већ за три сталежа међу слободним Бургундима (ingenui, faramanni): аристократија, људи средњег стања, који су поседовали потпуне земљишне парцеле, и нижи слободни људи без земље, који су били у служби виших класа. Осим тога, Бургунди су знали за колоне, робове и ослобођенике. Класна диференцијација Бургунда достигла је, дакле, већ знатан развитак.
Образовање слоја крупних земљопоседника из редова Бургунда није довело до стапања тог слоја са крупним римским земљопоседницима-сенаторима. Национална подвојеност била је још жива; на њу се надовезивала и верска подвојеност између католика-Римљана и аријанаца-Бургунда, иако су се ови одликовали верском трпељивошћу. Та подвојеност слабила је Бургундску краљевину и доцније допринела њиховом покорењу од стране Франака (534 г.).
7. Краљевина Острогота у Италији
[уреди]Италија у доба Рицимера и Одоакра. После заузимања и пустошења Рима од стране Вандала (455 г.) власт у Западном римском царству прешла је у руке Једног Германа — Свева Рицимера, који је по свом нахођењу постављао и свргавао западноримске цареве.
Затим је власт на кратко време прешла у руке Бургунда Гундобада, да најзад припадне патрицију Оресту (који је своју каријеру започео као нотар код Атиле). Орест је свргао цара Јулија Непота и прогласио за цара свога сина Ромула Августула (475 г.). Као штићеник крупних земљопоседника Италије, он је одбио да задовољи захтев да се да земља војним најамницима Царства, који су припадали разним варварским племенима (Херули, Скити, Алани итд.) и били смештени у то време на северу Италије. Пошто нису добили награду у виду земље, најамници су дигли устанак и на челу са својим предводником Одоакром збацили Ромула Августула (476 г.). Година свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула обично се сматра годином »пада Западног римског царства«.
Ослањајући се на војне одреде варвара, Одоакар је у Италији основао своју краљевину, под врховном влашћу источноримског цара. Он је послао у Цариград знаке царске власти, који су дотле припадали западноримским царевима, био је признат за намесника Царства и добио од двора титулу патриција. Под његовом влашћу водећу улогу и даље су имали римски сенат и римска бирократија. Ипак је извршена подела земљишта. Једна трећина земљишта крупних земљопоседника конфискована је и дата најамницима, али та земљишта нису обухватала непрекидну површину, већ су била разбацана по разним местима Италије.
Одоакар је тежио да стави своју руку на огромна црквена земљишна богатства, која су се у то време већ била формирала у Италији, и чак да утиче и на сам избор папа. Он се држао потпуно независно од цариградског двора и водио је самосталну политику. Све је то изазвало јаку опозицију од стране већине сенаторске и црквене аристократије у самој Италији и крајње незадовољство Византије. Да би учинио крај тој Одоакаровој политици, цар Зенон је управио на Италију војне снаге Острогота.
Остроготи у Панонији. После распадања хунског савеза Остроготи, који су у то време живели у Панонији, дигли су устанак, ослободили се власти Хуна и постали савезници Царства. Крајем V века њихов вођа постао је Теодорих, који је водио порекло из аристократске куће Амалâ. Он се васпитао у Цариграду као талац, истакао се у војној служби под царем Зеноном и достигао висок положај на двору, добивши титулу царевог посинка, патриција и козула. То Теодориху није сметало да у више махова устаје против цара и да угрожава Цариград. Да би удаљио Остроготе од престонице, Зенон је наложио њиховом вођи Теодориху да збаци у Италији Одоакра с власти.
Оснивање Остроготске краљевине у Италији. 488 г. Теодорих је на челу Гота и с њима савезних племена кренуо на Италију. После неколико битака и опсаде низа градова (при чему је сенаторска аристократија у већини устајала против Одоакра, а зависно сељаштво делимично га потпомагало), закључен је уговор између Теодориха и Одоакра о подели Италије, али само неколико дана после тога Одоакар је био од Теодориха издајнички убијен, и у Италији је основана готска краљевина, која се одржала 62 године (493-554 г.).
У другим варварским краљевинама приликом њиховог оснивања одузимана је земља од свих крупних сопственика. Остроготи нису имали потребе за тим, јер су били размештени по земљиштима (sortes) која су пре тога запосели Одоакрови варвари; на остала земљишта разрезан је одређени порез у висини једне трећине доприноса са њих. Карактеристично је да је расподелу земљишта између Острогота извршила једна комисија, на чијем је челу стајао римски сенатор и земљопоседник Либерије. Према томе, оштрица акта поделе земље Готима није била уперена против римског крупног земљопоседа.
Најпре је остроготско освајање унело извесне измене у општи ток друштвеног развитка Италије. Остроготи су се населили у општинама-маркама. Код њих су се сачували још и остаци родовских односа. Али врло брзо нестаје и тих остатака, јер су Остроготи били насељени разбацано и измешано с Римљанима. Појачао се такође и процес унутрашње класне диференцијације. Пораст крупног земљопоседа у самом остроготском друштву стајао је у вези с процесом који се вршио на другом полу, с процесом сиромашења једног дела Гота и чак с њиховим претварањем у робље. На тај начин, у границама самог остроготског племаца формирала се готска земљишна аристократија и готска сиротиња. Будући краљ Теодат, који је припадао краљевској кући Амалâ, добио је још при самој подели веома много земље. Уз то »он није трпео никакве суседе«, каже савременик тих догађаја, писац Прокопије, карактеришући сталну Теодатову тежњу да проширује и заокругљује своје поседе на рачун суседа. У интересу те нове остроготске крупне земљишне аристократије било је стварање нових крупних газдинстава, којима је била потребна радна снага. Зато је она била против везивања колона на земљу. Теодорихов едикт допуштао је отуђивање колона и робова без земље и чак њихово претварање у кућне робове (famuli urbani). Али се може претпостављати да је само ропство добило нешто блажи карактер под утицајем патријархалног карактера ропства код Германа. У исто време, они робови који су раније, приликом освојења Италије, побегли од својих господара и стали на страну Острогота, имали су сада да буду враћени својим ранијим власницима. Према томе, Теодорихова социјална политика спровођена је у интересу крупног земљопоседа — како новог, остроготског, тако и старог, римског, сенаторског и црквеног, који је имао своје опште интересе. Поклапању интереса допринела је и та околност што су Остроготи у Италији наишли на крупни земљопосед, који они нису разрушили. С друге стране, рани почеци класне диференцијације довели су до издвајања готске земљопоседничке и робовласничке аристократије, која је осетила подударност својих интереса са интересима римске аристократије. Све је то условило онај процес који носи назив романизација: крупним земљопоседницима и робовласницима међу самим Остроготима били су потребни ради правне санкције њихове владавине римско право и римске установе; и зато их они и подржавају.
Новообразована остроготска земљишна аристократија с Теодорихом на челу све се више зближава са старом римском аристократијом. Зато су у остроготској држави веома велики утицај задобили аристократски римски сенатори. Особито велику улогу играо је римски аристократа Касиодор, који је заузимао положај државног секретара у остроготској држави и по Теодориховом налогу написао »Историју Гота«, с циљем да прослави остроготски краљевски род Амалâ.
У исто време мења се и само политичко уређење Гота. Народна скупштина сада више не постоји. Известан значај задржава у остроготској држави римски сенат, који је био заштитник интереса крупног земљопоседа. Али центар управе све више постаје краљевски двор. Краљевска власт јача. Теодорих се облачи у пурпурну одећу, његова личност проглашује се за свету, он добија титулу Августа. Сам он био је велики обожавалац римске културе, иако чак није умео да чита и пише на латинском језику. Али је његова кћи била у своје време позната списатељка на латинском и грчком језику. Она је превела на грчки Вергилијеву »Енејиду«.
Према томе, на челу Остроготске краљевине утврђује се јака централна власт вође остроготске војске, која штити интересе крупног земљопоседа. У исто време војни систем ослања се искључиво на Готе; Римљанима није допуштено вршење војне службе. С друге стране, чиновништво је регрутовано готово искључиво из редова Римљана.
Специјалним Теодориховим едиктом заведена је превласт римског права на територији Царства. Основане су врло многе установе римског административног система. Али је ипак државно уређење Остроготске краљевине носило двојак карактер. То се пре свега огледа у титули остроготског краља: »geh Gothorum et Italicorum«. Заведени су римски закони, али је у исто време остало сачувано и готско обичајно право. У областима с римским становништвом постојали су намесници провинција, али су у исто време за готско становништво постојали посебни готски грофови. И даље је постојала централна римска администрација, али су напоредо с њом постојали и такозвани сајони, чланови краљеве дружине, који су слати са специјалним мисијама у разна места краљевине. Оба дела становништва — Готи и Римљани — и даље су чували сваки своју религију. Једни су били аријанци, други католици. Задржан је финансиски систем Римског Царства, онакав какав је формиран после реформи Константина и Диоклецијана. Међутим, Готи нису хтели да плаћају порезе и понекад су устајали против централне власти. И поред Теодорихових едиката нови крупни земљопоседници из редова Острогота стално су угњетавали ниже класе. Те унутрашње противречности остроготске државе изазивале су сталне устанке и немире. У исто време, и поред тога што је римска аристократија уживала заштиту у Теодориховој краљевини, поједини њени претставници стално су сањали о томе како ће збацити власт Гота и водили тајне преговоре с Царством. Пред крај живота Теодорих је дознао за те тајне преговоре. Њему је пошло за руком да ухвати преписку неких сенатора с Византијом. Стога су римски сенатори Боеције и Симах били погубљени, а њихова имовина конфискована. Маркс у својим »Хронолошким изводима« овако карактерише Теодорихову политику: »Његова велика погрешка била је у томе што је не само задржао римску економику, законе, магистратуру итд., него их у извесној мери и обновио«.[3]
После Теодорихове смрти (526 г.) владала је његова кћи Амаласвинта уз свог малолетног сина Атанариха, а затим уз мужа и савладара Теодата. За њене владе спровођена је политика још већег зближења с римским сенаторима; таква чисто проримска политика није била у вољи готској војној аристократији, и Амалсвинта је била убијена. То је изазвало интервенцију цара Јустинијана. Његов војсковођа Велизар кренуо је на Италију. Отпочео је рат.
Рат с Византијом и класна борба. Рат између остроготске државе и Византије вођен је у условима оштре класне борбе у самом остроготском друштву. За време тог рата краљеви су бирани једноставно из редова чланова дружина. Први такав краљ био је Витигес, који се оженио Амалсвинтином ћерком. Њега је сменио Тотила; изабран од доњих слојева, који су били незадовољни због угњетавања од стране крупног земљопоседа, Тотила је владао од 541 до 552 г. Он је показао велики таленат војсковође и организатора у огорченој борби с Византијом, која је привремено освојила готово читаву територију Остроготске краљевине, али затим била заузета ратом са Персијанцима на Истоку. Савремени византиски историчари приказују Тотилу као »тиранина« и »човека који не зна за законе«, а његову владу као »безакоње« и »бешчашће«. Тако су реакционарни византиски писци жигосали овог остроготског краља који је водио политику у интересу широких маса.
Лево крило револуционарног покрета у Тотилино време чинили су робови н колони, који су се борили за ослобођење од јарма спахија и експропријацију крупног земљопоседа и који су у масама одлазили у Тотилину војску. Заплашен тим покретом робова и колона, један део римске аристократије емигрирао је у Византију и потпомагао поход византиских трупа на Италију; преостали део те аристократије Готи сy узели у таоце и доцније побили. Какав су замах у то време достигле Тотилине реформе у интересу нижих класа, може се видети из Прагматичне санкције, онога византиског закона који је издат после Јустинијановог освајања Италије и у којима се Тотилина влада приказује црним бојама. Закон констатује да су у историји Остроготске краљевине постојала два доба: доба Теодориха и Амаласвинте, и доба Тотилине узурпације и тираније. Све одлуке донесене за време Тотилине владе анулирају се и проглашују незаконитима сви Тотилини дарови и земљишни поклони такође се сматрају за неважеће. Декретом је прописано враћање конфисковане и освојене имовине ранијем власницима. Проглашује се да се колони који су у то доба постали слободни морају вратити у свој ранији зависан положај, а робови које је Тотила пустио на слободу и колони који су били ослобођени кулука и данка у натури имају се вратити у пређашње стање.
Према томе, Тотилина борба с Византијом носила је карактер револуционарног устанка робова и колона, који су се местимично ослобађали и ступали у Тотилине трупе. Са своје стране, Тотила је као нужан услов за склапање мира постављао у своје време захтев за давањем слободе робовима пребеглим на његову страну.
После Тотилине смрти отпор Гота био је сломљен. Сам готски горњи слој тежио је под утицајем револуционарног покрета робова и колона да ступи у савез с римском аристократијом и пружао је подршку реакционарном освајању Италије од стране Византије. 554 г. коначно је ликвидирана остроготска држава. Византиски војсковођа Нарзес завршио је освајање Италије помоћу војске састављене од Лангобарда, Хуна, Парта и других племена и уз подршку католичке цркве, која у то време постаје крупни земљопоседник. Извршено је свирепо разрачунавање с варварима и »јеретицима« аријанцима.
Револуција која је избила у Италији пред крај остроготске владавине претрпела је дакле неуспех. Али ни владавина Византије није била дугог века. После тринаест година, 568 г., знатан део Италије освојило је једно друго германско племе — Лангобарди.
8. Лангобардска краљевина у Италији
[уреди]Лангобардско освајање. Лангобарди су испрва живели на ушћу Лабе, на левој, западној обали те реке. За време »велике сеобе народа« они су кренули на југ, ка границама Паноније, а затим још ближе граница Италије. Учествовали су у офанзиви Византије на Остроготе, а 568 г. у савезу с низом германских, сарматских и туранских (Бугари) племена, под предводништвом свога конунга Албоина, и сами напали на Италију и срушили византиску власт, која је претстављала рестаурацију владавине староримске крупне земљопоседничке и робовласничке класе.
Лангобарди су освојили знатан део Италије, али су се настанили углавном у северној Италији, која је од тог времена и почела носити назив Лангобардија, или доцније Ломбардија, са изузетком Венеције и Равене; затим су заузели већи део средње Италије, са изузетком града Рима. На то су се ограничили њихови поседи. Јужна Италија и Рим нису били освојени од Лангобарда.
Лангобардско освајање потпомагали су робови и колони, који су дизали устанке у самој Италији; тако је то освајање носило револуционаран карактер, за разлику од остроготског освајања Италије. Видели смо да је тек крај владавине Острогота у Италији био обележен устанком народних маса. Приликом лангобардског освајања уништаван је у великим размерама крупни земљишни посед. Мноштво крупних земљопоседника било је убијено, а њихови поседи конфисковани. Знатан део земљишта био је одузет, на њих су насељени Лангобарди, док је на осталу земљу, која је остала у рукама Римљана, разрезан порез. Сами власници земље претворили су се у пореско становништво у држави — у трибутарије. У исто време, у току освајања велики број Римљана претворен је у робље. Савремени писци казују да су се у то време на трговима често могли видети Римљани продавани као робови.
Развитак феудалних односа. После лангобардског освајања Италије преовлађујући слој у Италији постало је слободно лангобардско сељаштво. То је сељаштво у знатној мери сачувало реликте ранијих родовских односа. Род је ту носио назив фара. Данас је тај назив (фара) сачуван у многим именима појединих италијанских насеља. То показује да су се Лангобардн селили у родовским групама и да су сачували своје старинске општине-марке. Али се још од самог почетка запажа све већа класна диференцијација. Постојала је родовска аристократија, која је поседовала робове.
Још у едикту краља Ротарија (око 643 г.) допуштено је отуђивање земљишне својине. Тај едикт дозвољава преношење земље на цркву, што претставља први облик отуђивања некретнина који се појављује у варварском праву. У доцнијим законима краља Лиутпранда (почетак VIII века) запажамо већ знатан развитак класне диференцијације. Поред социјалних слојева који су постојали у почетку — аристократије и слободног лангобардског сељаштва, — појављују се и људи средњег имовинског стања, слабог стања и беземљаши. Осим тога постоје зависни људи двеју категорија: робови и алдији. Ови последњи одговарају ослобођеницима — литима — по другим варварским државама. Расте крупни посед, јача приватна власт земљопоседника. Као одговор на тај процес феудализације дижу се сељачке буне. У законодавним споменицима истиче се низ случајева да сељаци устају против својих господара. Настају и немири на бази сукоба између слободне сељачке општине и све већег крупног земљопоседа. Све ово указује на то да процес феудализације хвата све више маха.
Паралелно с развитком приватне земљишне својине и порастом крупног земљопоседа код самих Лангобарда нестаје и разлике између Лангобарда и Римљана у правном погледу. Феудалци се консолидују у једну јединствену класу, у којој племенске разлике одлазе у други план. У исто време нестаје и првобитне подвојености између аријанаца-Лангобарда и католика-Римљана, јер Лангобарди крајем VI и почетком VII века примају католичку веру.
Лангобарди и папство. У то време на челу католичке цркве налази се папа Гргур I. Већ тада папе показују тежњу да се ослободе своје зависности од Византије. Ова тежња папа особито је порасла после ширења такозваног иконоборског покрета (види главу XI) у Источном римском царству, које сада носи назив Византија. Закони против поштовања икона које су издавали цареви на Истоку после 726 г. почињу да се спроводе у живот и по византиским поседима у Италији. Папе су искористиле тај повод да отворено устану против Византије и чак да крену путем коначног расцепа с њом. Папа проглашује источноримског цара за јеретика. Свуда по Италији почиње збацивање византиских чиновника. Лангобардски краљеви, користећи се том повољном ситуацијом, освајају земљишта и градове који су још остали под византиском влашћу, а напосе Равену — центар управљања византиским поседима у Италији. Али самим тим Лангобарди постају опасни супарници папској власти, која је дотле ишла са њима руку под руку. Сада се папе обраћају за помоћ против Лангобарда истој оној Византији, а доцније почињу да прибегавају помоћи моћне франачке државе, која се у то време формирала на западу. Средином VIII века, када је сукоб између Лангобарда и папа достигао свој врхунац, папе подбадају Франке против Лангобарда. Франачки краљ Пипин, кога је папа мало пре тога крунисао за краља, у два маха је упадао у Лангобардску краљевину и предао папи градове Равенског егзархата и Римске области, које је освојио од Лангобарда, и који су раније припадали Византији. Карло Велики, пошто је себе прогласио за краља Лангобарда, потврдио је тај Пипинов дар папи. Тако је образована Папска област и ударен темељ световној власти папа (види главу V).
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 14-30). — Енгелс, Порекло породице, приватног власништва и државе, Дела, т. XVI, део I, гл. VII-IX (види хрватски превод). — Енгелс, Марка, Дела, т. XV.
II. Извори. Амијан Марцелин. — Прокопије из Цезареје, Ратови с Вандалима; ратови с Готима — Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 31-55.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 62-120. — Петрушевски, Студије из историје средњовековног друштва и државе, разна издања. — Тијери А., Повести из римске историје V века, Москва 1861. — Фистел де Куланж, Историја друштвеног уређења старе Француске, т. II, Москва 1904. — Јешевски, Аполинарије Сидоније, Дела, т. III, Москва 1870 и засебна издања. — Виноградов, Порекло феудалних односа у лангобардској Италији, гл. II, Москва 1880. — Кудрјавцев П., Судбина Италије, Москва 1889. — Вајнштајн О. Л., Етничка основа такозваних држава Одоакра и Теодориха, »Историчар-марксист« бр. 6, 1938. — Кудрјавцев А. Ј., Шпанија у Средњем веку, гл. I, Лењинград 1937. — Бергер, Држава Визигота и пад Западног римског царства, »Историски часопис« бр. 3, 1940.