Зона Замфирова/4
Глава четврта
У њој је испричано једно фамилијарно веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље, девојака од којих једну треба себи за сапутницу у животу да изабере мајстор Мане кујунџија.
Неколико дана доцније, а код Јевде се опет скупљају на ново фамилијарно веће. Сваки час тек заклапарају нануле или папуче преко калдрмисане авлије, и једна по једна стрина или тетка долази, с рукама под пазувима. Скупљају се, и ту су већ на окупу све тетке и стринке: Дика, Кара, Рушка, Парашкева, и Николета, и Дока. Све су оне дошле на позив Јевдин, само најмлађа, тетка Дока, дошла је, као и увек, незвана. Била је то још лепа и једра жена, мало чудних манира. Често се заборави, па звижди сокаком. Њу су обично увек избегавали — нити су је позивали к себи у кућу нити су је водили кад су куда ишли. А ако су је баш кадгод и повели, то је увек било после дужег свађања и погађања око постављених услова, на које је услове Дока тешко пристајала. јер дока је била врло незгодна: увек би понешто лупила иако је нико питао није, и често би тиме друштво у неприлику доводила. А имала је обичај да оно што каже упорно брани, па и да се потуче, јер је била позната као убојица. Зато су је избегавали; а кад је се нису могли отрести, него су је морали повести, водили су је само под тим условом да ништа, ни речи, не сме проговорити. Редовно се тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити! Но, уосталом, све то избегавање њу је мало бунило, а онима је мало помогло. јер Дока је увек умела некако лако и вешто да намирише где је добро друштво, било по каквом мирису од пржене кафе, или по звуку од цврчања на тавици, било напослетку по папучама и нанулама поређаним испред неких врата, — што је за њу увек био најбољи и најнесумњивији знак и доказ да ту има друштва, и да ће бити кафе и јеглена.
Четири тетке и две стрине Манине поседале по миндерлуцима унаоколо и све срчу кафу, а понеке и задиманиле као мушко. Тетка Дока пије и кафу и мастику и уз то пуши као Турчин.
Срчу кафу и разговарају о удавачама за које су нашле да би могле бити прилика за њиховог Манчу.
Поче стринка Парашкева:
— у Мадине, ете, там’ спроти Зелену чешму, какво девојче искочи — пуста не остала!... Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’... Фрузина гу, ете, име...
— Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума?
— Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!
— Ели је, зар, у Београд бегенисуваја какву мâзну Београђанку, та му саг ове наше несу прилика?! — умеша се тетка Дока, али не доби одговора ни од једне из већа
Споменуше још неколико њих. Споменуше дику Грнчарску, Ленче Кубеџијско, Доне Чешменџијско и Зоне Ставрино и Јоне Мамино. Све су то и лепе и поштене девојке и радене девојке. Целе недеље раде у кући, у недељу у свиленим фустанима у коло, а у понедељак завргну мотике преко рамена, певајући ,,Зелен зекир, драго моје“, иду у поље, у њиву или у виноград... Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом.
— Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики! Што да си седи неженат, та да си губи век и године?! дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да си пијнеш!... Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!... А што па има девојчики што су пристасали за удавање, — паша, па да г’им не манише! Ем кол’ко ги мило да се удадну, и тол’ко ги јоште двапут помило за нашога Манчу, откад се, ете, врну из војску из Београд!... О, бож’ке, кол’ку ми чес’ чине и давају девојчики, а све заради твојега Манчу! Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине. Њекња си беја’ у амам, а туј си у амам беоше и оне, ете, та Дика Грнчарска, Гена Кривокапска и Ленче оно Кубеџијско. Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке, мој сапун, кирид-сапун је!“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!... А ја си седим, па, како пашина мајка, примам си чес’ и од једну и од другу, ама си мислим у памет: „А рипчики! Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како мерџан-атеш!... Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше жена! А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље Зону. Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо! — викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!...
— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!...
— Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?... Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!... — рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча!
— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!...
— Кој да си иде дом?! Ја ли?! — плану Дока и скиде једну папучу и стеже је. — Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок!
— Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе? — рече и показа на измећарку Дену, којој одмах затим даде очима знак да покупи филџане и ракијске чашице и шишенце с мастиком, којом се — чешће од свију — послуживала тетка Дока, док је причала слике из хамама, па да све то изнесе напоље. А то је сасвим умесно било, јер, ако и даље остане то ту при руци тетка Доки, ко зна шта све може лупити и испричати (па и потући се с неком!) тетка Дока, којој су фес и шамија дошли већ мало више накриво, и тако издавали њено расположење.
А затим се подигоше све с миндерлука; Дена им већ окренула нануле и папуче ка авлији, и ове поново, онако стојећи, још једаред изређаше имена девојака које треба Јевда да спомене и да их похвали пред сином Манчом.
— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине сараје, па би искочиле и там’ помеђу три тесте Ђурђијанке и Стамболијке потакве; искочиле би и там’ најлепе и најубаве!...
— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке...
— Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи. — Ја ћу си разберем кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко