Зона Замфирова/14

Стеван Сремац

Зона Замфирова

Глава четрнаеста

◄   Глава тринаеста

Глава петнаеста   ►

Глава четрнаеста

Ту је описано како је тетка Таска донела у Замфирову кућу први глас и опширан извештај скоро о свему ономе што се у вароши говорило, и како је та вест као гром поразила домаћицу Ташану.

Стари Замфир није тих дана био дома. По свом обичају отишао је на свој чифлук, где се често и радо бавио по неколико дана ради домазлука, а можда још — како је беспослена чаршија говорила — и ради неке чивчике своје, неке „Беле Веле“, како су је сви звали, а која је, по оном да „медвед најбољу крушку уграби“, имала цмољу мужа.

Иако су Замфира варошке жене немилосрдно критиковале због тога и говориле: „Тој ли је за његове године?! Деда се вика, — а погле шта праји! Бела глава, бре, брате!“, ипак је он редовно и радо долазио тамо. И несрећа је тако хтела да се ових дана тамо нађе и да севдалише и слуша како му сељанке певају песму коју је на чифлуку радо слушао, песму: 

Запрегни, Вело, запрегни,

запрегни скути, рукави.

Измеси, Вело, измеси,

измеси чисту погачу!

Ће дојду, Вело, ће дојду,

ће дојду селски сејмени!...

Али док је он слушао на чифлуку омиљену песму, десило се оно око његове куће, — и критици и грдњама на њега није било краја. „Несрећа дрта!“ грдиле су га ма’алске жене, „што си дом не седи,

веће се крши врат по чифлаци, а по кућу, сокак и ма’алу му се тараф—тараф чини!“ Тако су говориле јер су све веровале да се синоћни догађај могао догодити само због немара и те извесне

лакомислености хаџи-Замфирове. И нису му опростиле ни кад је, истога дана после подне, стигао са чифлука, и виделе га како је отишао господину начелнику. „Доцне си се сетија, хаџијо! Беше му

работа!“ рекоше тврдо уверене да што су виделе и чуле, да је то виђено и чувено! јер цело пре подне тога дана врзмале су се испред и око куће хаџи-Замфирове; привиривале и улазиле унутра под

разним изговором: једне тражиле хаџију, друге позајмљивале чунке за разбоје, једне тражиле на зајам мало соли, к’не и томе подобне ствари. Али Зоне нигде не беше, нико је није видео (а чудно би

им било да су је и виделе!). Спазиле су само то да су домаћи сви некако сметени, расејани и забринути — и тада им је све јасно, јасно као дан било...

А тако је некако баш и било. У кући Замфировој доиста је било нешто тужно, нешто све расејано, неки умор и тишина целога тога дана, све док није у сам мрак банула у кућу тетка Таска, и с

врата, пре „живо здраво“, сва задувана и усплахирена, запитала:

— Зоне куде ви је? Саг си дођо’ из лојзе, пусто остало! Филоксера га поручала!... Зоне туј ли је?

— Туј, та што? — одговара јој зачуђено Ташана.

— Здрава ли је, жива ли је? — пита тетка Таска, а не може још никако да се издува.

— Етее, — отеже Ташана — како да ти рекнем?...

— Ама дома ли је? Није искачала никуд? — запита тетка Таска, а упрла испитивачки поглед у Ташану и доњу усну истурила као ћепенак.

— Зашто ме па гледаш тол’ко?! — пита је зачуђено Ташана.

— Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!... Питујем те: куде ти је Зоне?

— Ете, па овде си је!

— Ваздан-дан? — пита Таска.

— Ваздан-дан! — одговара Ташана.

— И сву ноћ?

— Таске, мори! — викну Ташана, поплашена од њена погледа.

— Неје никуд искачала?

— Неје... Неје искачала ни у авлију! Трећи дан веће... Мори, зашто ме питујеш?

— Па куде је? Викни гу! Окни гу при нас. — Зоне, мори! Ела ’вам-ке при тету ти! — раздера се тетка Таска.

Зона се одазва на позив и изађе из собе. Умотана у бундицу, са повезаним челом и омотаним вратом, бледа и малаксала, изађе; осмехну се болно, поклони и пољуби тетка Таску у руку, па се спусти

и седе на миндерлук и гледаше уморно и тужно доле устрану.

— Што ти је, мори?

— Болна сам, тето, — одговара полако Зона.

— Болна?

— Глава гу боли, — вели Ташана. — Има си заушке, та никаква се напраји; ништа не ваља, веће три дин, ете.

— Па млого ли си болна? У чаршију и ма’алу неси искачала?

— За какво искачање па збориш? — пита је тихо и болно Зоне.

— Па, демек, за спацирување, ете, неси искачала?

— Јок! — одговара Зона уморно и уви се још јаче у своју зелену свилену бундицу, седе и наслони чело на руку, одупрту о колено.

— Да чујеш, демек, ништо... што се збори. Што има, што нема пома’але, и по свет, за тој си мислим и зборим!... — вели Таска.

— Јок, тето, — одговара тихо Зона, па зарони још јаче своју лепу, бледу главу у шаке и затресе је болно. — Што ће ми веће свет, и чаршија, и ма’але?!...

— Па, ете, дете си, — вели јој тихо Таска — ако у теј године нећеш, а ти када ћеш?!

— Било је! — прошапта Зона, па се завали и паде лицем на шиљте од миндерлука.

— Па ћорче и слепче ниједне, — плану тетка Таска — скутасте се туј како брабињци у зêм, па ни чујете ни видите па што се збори и чини! А по ма’але пуца брука... искочила реч, иде прикажња, а

ја у зêм да пропаднем оди тија речи!...

— Каквија речи? — запита је Ташана.

— Ех, па зборе си... Зборе по чаршију и по ма’але.

— Тугô, а што си зборе?

— Лоше си зборе, Ташано.

— Лелеее, а за ког си зборе?

— За ког си зборе? За хаџи-Замфирови си зборе!’ — вели Таска и погледа кришом на ону која је непомично лежала на миндерлуку и као да ништа није ни слушала ни чула. — Иди си, дете, поскочи и

рекни си по једно кафенце. Иска тета и мајка ти да попију по једно кафе, — вели Таска Зони — па ги прати, ете по измећарку.

Зона се диже и оде, а Таска скиде шамију и раскомоти се, па седе, и тек сада, кад се удобно намести, а она зајаука, ама онако женски, као на гробљу.

— Црна Ташаноо, — закука Таска — црна и триклета друшкеее! Тражи си криво дрво сас две криве гране, па једну за теб’ а другу за мен’ црну тетку, да се бесимо зашто живот веће немамо!...

— Што, мори?...

— Ете, црна сам ти муштулугџија, Ташано! Сас црн ти абер дођо’!...

— Ћути си, не збори! — викну Ташана. — Што је било, збори!

— Мори, брука по чаршију и по ма’але! — поче шапћући тетка Таска. — Она луда Дока зар је пуштила тај реч! Пипка гу изела, треска гу фатила, па гу не пуштила оди Митров па све до Ђурђовдан,

ете!... По чаршију се, ете, збори да је Зона станула побегуља, побегуља за онога — онога коцкарина...

— Кој, мори?

— Зоне, мори... наше Зонче...

— За кога рече?

— За онога џимпира и несрећу Манчу...

— Тугоо, тој си зборе! — викну Ташана, па се ухвати за главу, а после се умири мало, па поче: — Ете, како може да си стане „побегуља“ кад си је, ете дом; дома си седи дете; три дин неје

искочило из кућу!... Како може тој и да си помисли?!

— Е, иди си, па ги питуј сама. Они си такој зборе. Џевап не могашем да си веће дајем, — тол’ки ме питуваше! Кој ме сретне на пут, не збори ми: „Живо-здраво“, ни ме питује: „Како си, Таске?“,

веће си збори: „Леле, а што ви оцрни образ Зонче ваше?!“ — „Ћути си, кучко, зборим си ја, како је оцрнела образ? — Па станула, рече, побегуља за Манчу онога... Е што гу не дадосте за њег’, кад

је к’смет? Да гу дадосте сас алал, не би било саг, ете, сас арам и сас бруку!...“ зборе си. — Ама кој ви рече за тој ? Видосте ли с очи, та да такој можете да зборите? питујем ги па ја. — „Не

видосмо, зборе си, ама друзи видоше и причаше ни; та саг по ма’ала за ништо друго сал за тој се збори“. Па како гу је уграбија? нитујем ги па ја. — „Па, зборе си, аџија не беше гу туј, а они

знали за тој, па Мане си дође лепо с кочије и с кардаши, и она ги, рече, причекала у акшамско време; они чукнуше у порту, а она си искочи, та јала у кочије!... Па ем што она искочи, —

ђене-ђене, ама што си понесе, зборе си, јоште и јорган и јаст’ци, и колевку, рече, и све што треба ете-те... ете, за спијење, како да ће, рече, под чадар за аскера да се удадне“...

— Тугооо!— узвикну Ташана, па се заплака и седе сва малаксала на миндерлук.

— А ја дор чу’ то, — настави плачући Таска — а мен’ ми се ноге одсекоше, па како да несу моје ноге!... Ћа да седнем там, насред чаршију, — тол’ко си бе’ ослабела оди зорт и резилак голем...

— Па која си збори тој?...

— Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је,

ете, кеф заради наш резилак и срамоту!...

— Господ ги судија, — куне Ташана. — Е што ги је мило да л’жу и зборе кад ништо неје било! Девојачку срећу да батисују... Па како се напрајило тој чудо, реци ми, Таске, ако знаш?

— Е, не знам ни сама си, Ташано, веће си и сама крстим с обе руке, и питујем: што је овој?! И казују јоште и то: како гу на кочије одвезоше у Докине; там је, зборе си, ноћила сву ноћ гореше

свеће у кућу, — тој казују...

— За Доку збореше?! Мори, оди туј несрећу може да је искочила реч и сокак-лафови тија, убија гу Господ!

— Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој

при вас? Кој се то удава, кој се па жени? ’Оће ли“, вика, „скоро да потрупамо малко у сватове? Пуштија ли је“, рече, „Манулаћ мустаћи, та да прилега“, рече, „на младожењу?“ — А што је па теб’

ти криво за Манулаћа и за мустаћи? зборим гу па ја. Ако је к’смет, па побоље за Муналаћа него за Ману; пара пару вукује, а чорбаџијски син чорбаџијску керку, — тој си је, викам, ред у овај

свет. — „Чорбаџија душу дава и губи, а паре не дава“, рече па она. „За тој па да није! Некој си је“, рече, „богат сас паре и бруку, а некој сас здравје“, рече, „и сас севдах; па такој је“,

рече, „и сас Зону и Ману“:

Ако паре, рече, немаме,

ока и пол севдах имаме.

Сас стихови збори!... Лудо, што да гу прајиш?... А ја што да зборим и да се карам с будалу? Покупи си скути, па брго кроз чаршију како кучка кад гу полију с воду... Ама она си неће да ћути,

веће иде поза мене и збори сал да чује чаршија. „Ако неје истина за данашњи сокак-лаф, па ће бидне!“ рече Дока. „Ако данас неје, ће бидне јутре. И јоште гори резилак ће дочекате! Саг се берем

збори да је Мане дошеја при њума, па је ђене-ђене; ама скоре ће чујете и ће се збори и јоште полоше! Ће да дâ Господ“, рече, „па ће си она сама да дође и чука на Манчину порту! Мори, ваша брука

и резилак ће се у новине и у књиге“, рече, „тури! да запантиш“, рече, „овај мој реч, и такој да се“, рече, „поздравиш од мен’ до ону“, рече, „брљиву чорбаџику Ташану!“ — заврши Таска, дижући се

да иде и обећавајући да ће она да прокљуви већ ко је протурио тај глас. А затим зовну још Зону да се опрости и с њом.

— Па иди си у кревет, — саветује је тетка Таска, која је важила у тој кући као лекар или, још боље, као нека „Златна домаћа књига“; јер кад она некога оцени да је болестан и пропише му неки

лек, тај мора лећи у кревет и узети лекове, па ма се осећао здрав као бик. — Легни си и поспиј малко, а ја ће ти веће пратим, јутре „записи“ оди дервиши из Лесковачку текију, — они помагају.

Прилепи ти и обложи ти на шију, па ће те мине и ће ти прође болес’... — вели јој љубећи је у чело и испраћајући је.

— Е, — заврте тужно главом Зона — моје си је било, тето! — рече болно и оде спуштене главе полако, и као сенка тихо, у своју собу...