Гуја у срцу

Гуја у срцу (Egotism; or, The Bosom-Serpent) Писац: Натанијел Хоторн, преводилац: Елодија Мијатовић

— „Ево га!” викаше деца кроз улице, „ево га, иде човек што има гују у срцу!”
    Ова вика заустави Херкимера баш кад хтеде да уђе на гвоздену капију Елистонова стана. Чисто се задрхтао кад му дође да се састане са својим старим познаником, кога је познавао у пуној младости, а сад после пет година хоће да га нађе као жртву несрећног неког уображења, или можда ужасне несреће у истину.
    „Гују у срцу!” рече млади вештак сам y себи, „Зацело је то он! Никоји други човек на свету нема таког правог, срдачног пријатеља! а сад, сиротице моја Ружо, нека ме небо умудри да извршим посао мој како треба, вера у жене за цело мора да је велика, кад те ето твоја још оставила није!”
    Овако претурајући по мислима, намести се на капији баш где се улази, на чекаше да се помоли човек о коме се онако чудновато гласало. После једнога или два тренутка опази мршава човека једног, с нездравим лицем, блиставим очима и дугом црном косом, а чињаше се даје огледао да иде налик на змијинско вијугање: јер уместо да иде правцем пред собом и усправљен, он се повијаше по улици и према каменитоме поду њезином y искривуданој линији. Нешто y његовој моралној и материјалној природи доводило је човека да мисли да се неко чудо учинило, те је змија претворена у човека; али тако непотпуно, да је изгледало даје змијска природа прикривена и тек једва прикривена у слици људској. Још је Херкимер опазио како му је кожа чисто зеленкаста испод болесничког бледила, а то га сећаше на некаки мрамор од којега је једном изрезао главу „зависти” с њезиним змијинским витицама.
    Несрећник се приближио био капији и таман да уђе, а он стаде, на упре своје светлуцаве очи на скултора који га c пуно учешћа него опет поуздано погледаше.
    „Коље ме! — коље ме!” повиче он а одмах иза тога зачу се пекака писка, али се не зна да ли је дошла с усана бесомучникових или је то била писка од змије неке. Него је свакојако потресла Херкимера до дубине срца. „Познајеш ли ме Ђорђе Херкимеру?” упита змијом поседнути.
    Херкимер рече да га познаје. Али је требало да се истински и сасвим познаје човечије лице, као што се иште у оних што из блата режу слике, те да се црте Родерика Елистона изнађу у лицу, које је било пред очима скулторовим, па опет је то био он. Страшно је било помислити, како се грдно и ужасно изменио човек, који је још пре пет година, кад се Херкимер бавио у Флоренци, био млад човек, пун снаге и лепоте мушке. И кад се пусти да се човек и може изменити, опет је тешко веровати у како се кратко време он изменио. Не може се казати колико се уздрктао и потресао Херкимер, па опет најјаче и најтеже тек му дође кад се сети како је судбина његове сестре Руже, која је идеал женске лепоте, тесно сплетена са судбином овога човека, кога као да промисао хтеде да обезчовечи.
    „Елистоне, Родериче!” повиче он, „слушао сам о овоме, али моја мисао није ни изблизу долазила овоме што јесте. Шта би од тебе? Шта, зар да те нађем овако?”
    „Е, није готво ништа! Змија! Змија, најгаднија тварка на земљи. Змија y прсима — то ти је све”, одговори Родерик Елистон. „Него како је с твојим прсима?” продужи он, погледајући скултору y очи с најоштријим погледом и који дубоко продираше. „Све здраво и мирно? Нема ништа y њима да гмиже? Вере ми и душе ми и тако ми овог сотоне у мени, ево је то право чудо, човек па без змије у срцу!”
    „Утишај се Елистоне!” прошапута му Ђорђе Херкимер, па метну руку на раме човеку са змијом у срцу, „Ја сам ево дошао преко сињег мора само да се с тобом видим. Чујеш! гледај да будемо на само! — — — имам нешто да ти кажем Од Руже, од твоје жене!”
    — „Коље ме! Коље ме!” Промуца Родерик. Овако узвикнувши, а те су му речи највише и биле у устима, несрећни човек грчевито притискаше обема рукама прса, као да га нешто изнутра беде или уједа, те му ваља раскопати прса да изађе напоље жива напаст, ма га то и живота стало. Иза тога лаким помицајем ослободи се руке Херкимерове, па се онда провуче кроз капију и склопи се у старинску кућу својих дедова. Скултор не хте да иде даље за њим. Видео је да у такоме часу од састанка не може бити ништа, а после је желео да се, пре него се по други пут с њиме састане, боље извести о томе кака је та болест од које пати Родерик, шта га је довело до таке несреће. Он дакле оде стога гласовитоме једном лекару. Мало времена иза онога како се Елистон растави од жене своје — а томе је већ четири године — његови пријатељи опазише како се нека суморност спустила на њ, као оно облак или сива магла, што по некад летњему јутру краде сунчеве зраке. Нису знали да ли је то некака болест што му је одузела једрину духа; или је, то некака душевна живина која га мало по мало једе, па као што то обично бива, из моралне природе прелази y физичну болест, а ова је управо само сенка од оне прве. Тражише корена суморности његовој у ономе, што му се порушила срећа на дому — а сам је поруши — али опет држаше да не може бити да је то све. Неки опет мислише да им је њихов некада тако бујан пријатељ још одавна болестан, и она његова пређашња страсна живахност да је била само први знак од оне болести. Други опет говорише да од њега нема ништа и да сад како који дан све већма вене. — Од самог Родерика не могоше никад ништа дознати. Истина су га много пута чули где грчевито хватајући се за прса викаше „коље ме, коље ме!,” али људи као људи тумачише ово како ко. Шта то може бити што га коље? Да ли је то брига нека? Или је само зуб физичке болести? Или да није у својему лакоме животу, врзући се често на одронку распустности, мада се никад није бацио у дубине њезине, да није учинио·што рад чега му је срце постало плен гриже од савести? Могло се наћи разлога свакој од ових мисли; а више него један од мало постаријих људи, жртава весела живота и беспосличарења, сасвим као каке судије, изрицаше да је цела тајна у томе, што стомак не може да му вари добро!
    У томе Родерик опази како се о њему почело много да мисли и свакојако говори, па како му то беше мрско, остави се свакога друговања. Није му само било немило сагледати очи у човека, није му само тешко било видети пријатеља, него му је тешко падала и сама сунчева светлост, која обасипљући све представља сјајност лица творчева и показује љубав његову к свему што је рука његова створила. Сутоњ је постала сад сунце Родерику Елистону, најцрња поноћ беше му најмилији час да се искраде да се прохода; и ако га је ко кад опазио, то је било кад му је фењер ноћњега стражара обасјао слику, како је тумарао улицом са стиснутим рукама на прсима и непрестано мрмљајући — „Коље ме! — Коље ме!” Шта ли је то што га коље?
    Мало за тим прочује се да Елистон одлази к свима лекарима у вароши, или које би новац намамио да дођу од некуд из далека. А опет један од ових људи пронесе на далеко и на широко преко јавних огласа и малих књижица на простој хартији, да се један господин од вишега реда, господин Родерик Елистон, излечио од „змије y срцу!” Тако се ево сад изнела свету на видик она страшна тајна у свој својој немилој слици.
    Тако је тајна изашла на видик, али гуја из срце не. Она је, све ако је била само у мисли, још једнако савијена лежала у својему живоме гробу. Лекар се само осрамотио, а последица од његова лека беше што умало човек не умре а гадно га створење не остави. Кад се Елистон мало опоравио, нађе да цела варош говори о његовој несрећи — више од девет дана чудили су се људи и дивили томе — а у грудима све једнако осећаше како се некака жива тварка вијугајући се мрда и осети како га коље она неуморна канџа, која као да овај пут показиваше и особиту вољу да га гризе, као да га сотонски мрзи.
    Он стаде да пита једног старог слугу црнца, који је одрастао у кући његова оца, а био је већ човек средњих година, кад је Родерик био још дете у повоју.
    „Сципио!” почне он, па се онда опет мало заустави и претиште руке на прса — „шта говоре људи о мени, Сципио?” — „Господару! Сиромах мој господару! веле да имате гују у срцу!” одговори слуга устежући се.
    „А шта још?” упита он па погледа чисто аветињски на човека.
    „Ништа друго драги господару,” одговори Сципио, — „само говоре још да вам је доктор дао некаки прешак те се змија испрућнула на спод.”
    „Није, није!” муцаше Родерик сам себи, тресући главом и још грчевитије претисне прса обема рукама — „једнако је још осећам. Коље ме! — Коље ме!” Него од овог доба бедни и јадни човек престаде да бега од људи, али им се чисто наметаше да га виде и да с њиме у додир дођу. Дошло је то унеколико од очајања, што нађе да и сама дубина срца његова није довољно сигурна н тамна да сакрије тајну, а опет је доста сигурна тамница за гадно чудовиште које се у њ завукло. Али свакојако ова жудња за јавношћу била је само знак од горчине која овлада целом природом његовом. Сви су кронички болесници својељупци, па било да су душевно или телесно болесни; било с греха, с бриге или само с каке лакше сносљиве невоље, каког бола коме има краја, или с несреће каке у узима смртнога живота. Таки су људи обично оштро свесни себе самих а све с онога што пате. Њихово ja порасте за њих тако велико да не могу да њиме не боду очи свакоме ко зна и случајно туда прође. Право им је задовољство — а готово једино задовољство, које могу да осећају — да обнаже и покажу рањаву или осушсну ногу и пропале кости; што је злочинство које гадније то је злочинцу све теже уставити га да својом змијинском главом не застрави свет; јер она жива болест и оно злочинство и јесте што им чини њихову особину. Родерик Елистон, који се мало пре тако презирући клонио свету с пута, сад се понизно покораваше ономе закону за све. Гуја у његову срцу као да је постала само слика неког чудесног својељубља, којега се опет свашта тицало, и које је он управо мазио приносећи му дан ноћ жртве.
    На скоро је почео да ради оно што људи обично узимају као поуздан знак безумља. Понекад му дође те се хваљаше и поношаше што није као други људи, него има две природе, и живот у животу. Понекад опет као да уображаваше себи да је гуја она некако божаство — истина не небеско него тамно, паклено – и да је он сам некака узвишеност и светиња, истина страовита али опет вреднија од свега онога што би частољубље зажелети могло. Тако се обавио тајном својом као каким царским плаштом, па погледаше поношљиво на оне који не имадоше да хране у себи какво смртно чудовиште. Него опет његова се људска природа по чешће бранила од владе оне, чезнући за друштвом. Мало по мало па му постаде навика да тумара по цео дан по улицама безпослен, осим ако може да се назове посао она његова тежња да се са целим светом побратими. C јаком раздражљивошћу гледаше он да изнађе y срцу свакога другог онаку болест од какве је сам патио. Био при чистој свести или не опет је он некако умео да брзо погоди где је кака погрешка и ко је како порочан, да му многи људи вероваше, не само да је поседнут гујом него правим сотоном, који истраживаше из срца човечијег све оно што је најцрње.
    Тако се једном сусретну с једним човеком који је већ од тридесет година мрзио на свога брата. Родерик у сред улице метну му руку на прса па гледајући му оштро у одвратно лице и претварајући се као да му га је жао, упита: „Шта ти ради змија данас” — „Змија!” повиче братомрзац, — „шта ти хоћеш тиме да кажеш?” „Змија! — Змија! коље ли те једнако?” настави Родерик живо. — „Да ли си и њу помињао кад си се јутрос Богу молио? Зар те није боцнула кад си се сетио здравља, богатства и доброга гласа твојега брата? Зар се није разиграла од радости кад си помислио како му је јединац син распустан? Па и кад се зарадује и разљути, зар ниси свакада осетио јед њезин кроз душу и тело твоје, где је претворио све у оцат и чемер? Тако раде гује те! ја сам их добро проучио по овој мојој!”
    — „Где је полиција!” — раздере се онај човек кога Родерик онако погна, па се и нехотице сам стегпу руком за прса, „што се пушта ова луда да тумара овако по вароши!”
    „Ха, ха!” насмеја се гласно Родерик а пусти онога да иде својим путем, „дакле га је ето опет угризла његова гуја коју y срцу носи!” —
    Често је волео да дира људе лаком сатиром, него опет у којој је било нешто змијинске пакости. Једнога дана сретне се с неким частољубивим државником па га озбиљски запита шта му ради цар змијски; јер рече, змија која је у овоме човеку мора да је цар змијски, што јој је апетит доста велики да може прогутати читаву земљу и устав, други пут опет устави имућног једног човека, него који кад се докопа паре не пушта је, па још иде по вароши те скупља крајцарице и зарђане јексерчиће, а иде обучен као да хоће да плаши птице, с једним издрпаним и искрпљеним плаветним капутом, мрким шеширом, и плеснивим чизмама. Родерик упре очи на трбух овог честитог човека, па поче да казује како његова змија мора да има бакарну главу, а то је дошло од силног оног простог метала којим он сваки дан руке прља. Једном опет нападе на једног човека, у кога се лице црвенило као бакар, па му рече да мало прсних змија имају више сатанштине у себи него оне што се легу испод чобање, од казана у коме се пече ракија, иза овога дође на ред да га Родерик својом пажњом почаствује један одличан проповедник, који се баш онда био заплео у некаке богословске препирке, y којима више излажаше људска накост на видик него свети дух.
    „Ти си прогутао змију y чаши вина!” рече он.
    „Безбожниче један!” повиче богослов; него опет дохвати се руком за прса. Сретну после једног човека болешљиве осетљивости који с преварена надања некаког остави свет, нити хтеде речи проговорити с људма ближњима својим него зачама суморно мислећи на изгубљену прошлост.
    Ако се може веровати Родерику читаво је срце у овога човека претворено било у змију, која ће најпосле и њега и себе на смрт измучити.
    Једноме пару људи, О којима се знало да се не живе лепо, рече да их шали што носе обоје у недрима кућевну змију. Једноме пакосноме писцу, који је ружио и црнио дела каква он никада не би могао написати, рече да му je змија најгаднија и најпоганија од свега оног што пузи по земљи, него на срећу нема оштрих зуба. Једноме човеку нечиста живота а с лицем као бронза, који га упита да ли он има змиjy каку, одговори да има те још какву. Други пут опет узе невино за руку лепу младу девојку једну, гледаше јој тужио у очи, па јој каза да се чува, јер негује у девојачким грудна својим најотровнију гују; па зацело свет нађе да су те чудне речи
његове истина биле, јер неколико месеца иза тога сиротица она девојка умре од љубави и стида.
    Двема госпођама, које се надметаше у госпоскоме животу и кињише једна другу хиљадама пецкања женске мрзости, каза да свака од њих има у недрима читаво легло малених змијица, него које могу да начине исту оваку певољу као каква велика гуја.
    Али као да му ништа милије није било него да се сусретне с човеком кога би суревњивост мучила, а о овој казиваше Родерико да је голема зелена гуја с дугачким као лед хладним репом и зубима оштрим као само још у једне змије.
    „А која је то?” упита један човек што ту стајаше и слушаше.
    Био је то човек намрштена лица, очи му се не могоше сагледати нити је он од последњих дванајест година погледао смртноме човеку управо у лице. Много се којешта сумњало о карактеру његову — име му је било окаљано — него опет нико не знаде управо како и чиме; мада се по вароши најцрње ствари о њему шапуташе. Пре некога времена ишао је на море и Ђорђе Херкимер познао га је на грчкоме мору као господар од оне лађе на којој се возао.
    „Која је то змија што има најоштрији зуб?” понови своје питање онај човек, али га је поновио као да је био у некој невољи па сав пребледе говорећи — „За што баш ти питаш то?” одговори Родерик погледавши га тамно „Загледај у твоје срце! Гле! ево се моја гуја миче! Осећа да јој је цар њезин негде близу!”
    А на то се, као што људи који су онде били причају, зачу писак и као да дође из прсију Родерика Елистона. Још се говорило, да су неки чули и други један писак као одговор на онај први а овај као да је дошао из прсију онога човека, што је имао лађе, као да је доиста и у њега била змија нека па се разбудила писком змије, сестре своје.
    Тако начинивши од своје змије — ако је доиста имао — тип за све погрешке других људи, или за нагомилани грех или немирну савест, и забадајући своју жаоку тако немилице у најосетљивију рану, можемо мислити да је Родерик на скоро постао права беда за варош. Нико не може умаћи од њега; нико се опет не могаше одржати пред њиме. Износио је на видело најцрње истине које је само дохватао и терао да му и противници тако раде. Чудесан је појав у човечијем животу, да је тежња свакога и свију да сакрију жалосне истине оне, а остављају их спокојно у гомили оних лаких ствари што су управо материјал за саобраћај између човека и човека! Није се могло трпети да Родерик Елистон прекида ону тајну ћутања, којом је свет, како је само боље могао, осигурао мир, мада није зло обуставио; истина жртве његовог зловољног казивања имале су доста браће да их бране; јер по Родериковој науци свако човечије срце негује у себи читаво легло малих змијица или само једну голему, која је прогутала све друге.
    Свакојако варош не могаше да трпи дуже оваког апостола. Тако заискаше готово сви, а најжешће они који су били држани за најпоштенпје грађане , да се Родерик не пусти да и даље гази већ примљене законе пристојности, намећући своју змију свакоме, и потежући с њихових тамних места змије оних људи, које се о што огрешпше.
    На то га његови сродници узеше и затворише у један приватан завод за безумне. Кад се то прочу, онда опет многи људи пођоше слободније улицом проходати се, нити више рукама скриваше прса своја.
    Затвор његов у луду кућу истина добро је дошао био по мир у вароши али не и по самог Родерика. У самоћи му суморност још већма поцрне. По целе дане проводио је као у разговору са змијом својом и доиста му то беше једина забава. — Као да и змија с њиме разговараше, али они који слушаше не могоше разабрати peчи него чуше само писак. Као да се јадник измирио са својим мучником и као да га je заволео, него и у томе беше помешано нешто ужаса и страхоте. Па опет и ова овако противна осећања могоше да се сложе; и свако од њих јачаше и помаже друго. Ужасна љубав — ужасна мржња загрлиле се беху у недрима његовим и ту се склопиле око створења што беше у њему, што се његовом храном хранило и живело од његова живота, и што је било присно скопчано с њиме као само срце његово, а опет беше најгадније од свега што је на свету створено!Него је опет била то верна слика нездраве природе.
    По неки пута кад му дође те хоће чисто да побесни горко мрзећи змију и себе сама, Рoдерик се oдважи да је утамани па ма и сам себе убио. Једном покуша то глађу. Али док је он чисто скапавао од глади, оно чудовиште као да се хранило његовим срцем, као да се ширило и расло весело, управо као да му прија да не може боље бити оно што он ради. Иза тога узе он кришом отрова, а мислио је да убије или њу или себе или обоје у један мах. Него се опет преварио; јер кад Родерик није дотле умрьо са својега отрованог срца, ни змија она хранећи се њиме, слабо им се ваљало бојати да ће им сичан што нахудити. Доиста отрована куга као да беше лек противу сваког отрова на свету. Лекари после покушаше да је истерају димом од духана. Али и њиме дихаше она као да никада у другом чему ни дихала није. После опет огледаше даје опију опијумом и умртве пићем што успављује и забуњује не би ли тако испала из прсију. Лепо им испаде за руком да обнезнане Родерика; али кад му метнуше руку на прса неописани их ужас обузе кад осетише како се змија вијуга и коврчи и отпушта у ономе узаноме месту где је, на сву прилику опијумом и алкохолом необично раздражена. Од тада се лекари оставише свега кушања да га излече од змије. Јадни се болесник опет покори својој судбини и опет почне да се с хладном љубављу забавља са својим присним душманином и провео је толике дане стојећи пред огледалом с отвореним устима, и очекујући с надом и стрепњом кад ће да се дубоко у устима помоли глатка змијиска глава да је ухвати. Мисли се да му је то најпосле и испало за руком; јер чувари зачуше једном страшан узвик а кад дојурише у собу Родерикову, нађоше га на споду у несвести.
    После свега тога није још дуго остао y ономе заводу. Доктори га лепо испиташе и нађоше да му болест није безумље па изјавише да не могу добри стојати за оно, што га држе у лудници и даље; особито што му баш овај затвор зло утиче на здравље и може управо тек да дође оно, од чега као хоће да га лече. Његови су иступи без сумње велики — ; али, рекоше, свет нема нимало право да га без бољих повода у лудницу шаље. На ову изјаву онако поштованих људи пустише Родерика из луднице, а он се онда врати у своје место рођења баш један дан пре него ће се састати са Ђорђем Херкимером.
    Кад је о свему овоме лепо чуо Херкимер гледаше да се што пре с Родериком састане и оде с једним тужним невеселим и чисто уздрктаним пратиоцем да га походи у кући његовој. Била је то велика и нешто тамна кућа од дрвета, са стубовима и алтаном, а од улице улазило се у њу каменитим степенима од три терасе. Неколики брестови чисто су је заклонили. Велику и некада лепу кућу зидао је још некаки деда пре једно сто година.
    У оно је време земља била јевтина те је око куће било доста поља и баште. Позније је један део од оне земље продан, али је опет око куће било доста хладовине где би какав самоук, или сањач , или човек у кога је срце препукло, могао по цео дан на трави лежати у сред самоће лишћа што шапућаше шуштајући, па да заборави да се око њега читава варош једна подигла.
    Ето у оваку усамљеност уведе скултора и његова друга Сципио, онај црни слуга, а овоме се намрштено лице чисто разведри од милине и радости, кад виде и кад поздрави једнога од она два походника.
    „Остани ту у сеници, шану скултор своме другу, који му се беше наслонио на руку, остани ту па већ знаш кад и како да изађеш.”
    „Бог ће ме научити” беше одговор, „нека ми Бог помогне!”
    Родерик се спустио беше поред извора који једнако прскаше на сунчевој зраци с онако блиставим искрама и оним истим звуком водене тишине, као кад је у оно прво старо доба дрвље вило своје сенке у недра његова. Како је чудесан живот у извора који свакога тренутка долази на свет и опет је стар колико и стене око њега а далеко старији од дубоке старости шумске! „Дошао си! ја сам баш и знао!” рече Елистон кад опази скултора.
    Сада се владао са свим друкчије а не као јуче — био је миран и учтив и како је Херкимер мислио пазио је и на себе и на госта свога. Управо ово неприродно снебивање и било је што је показивало да у њега није све баш чисто. Тек je био отворио на трави књигу неку, која ено и сад лежи пола отворена и види се да је природна историја змија које беху лепо и y великом размеру измоловане а још је ту
лежала и некака књига о немирној савести, у којој су људи што имадоше савести могли наћи по нешто што им треба.
    „Ето видиш, рече Елистон показујући на ову књигу о змијама а осмех му прелети усне, ја гледам да се боље упознам с мојим напрсннм пријатељем. Али не могу да нађем у овој књизи ништа што би ме намирило. Ако се не варам, моја ће змија бити сасвим нов вид неки нити ће бити у свету које налик на њу.”
    „Али како да достанеш таке невоље” упита скултор.
    „Мој црни пријатељ Сципио,” одговори Родерик, „прича о некакој змији која је у овоме извору, што тако чисто и невино изгледа, живела још од памтивека. Кажу да је била улазила y прса и мојему прадеди и неколико година мучила једнога старца до самртних мука. На кратко то је особина наше породице. Али да ти истину кажем ја не верујем ни мало у то. Моја је змија само моја и ничија више.”
    „Али како је дошла до тебе?” питаше Херкимер.
    „О, y срцу човечијем има доста отровна једа да излеже читаво легло од гуја,” рече Елистон с подмуклим смехом. „Зацело си чуо о мојим проповедима поштованим грађанима. Озбиљски да говоримо, ја се држим да сам срећан што имам само једну змију. Истина ти немаш никаку па зато и не можеш да се слажеш c осталим светом. Коље ме — коље ме!”
    Овако узвикнувши Родерик се опет занесе и полегну по трави, па се од муке стаде превијати те се Херкимеру учини да му покретање наличи на оно како се змија вијуга. На онда је опет писнуло нешто и пиштало је по чешће не смећући говору и речима Родериковнм него се кроз њих чуло.
    „Доиста ово је страшно!” повиче скултор. — „страшна је то казна па било да је само уображење или да је у истину! кажи ми Елистоне, зар нема лека овоме гадном бесу?”
    „Јест, има, али се добити не може,” муцаше Родерик онако лежећи и претурајући се по трави „кад бих могао само за један тренутак да заборавим на себе, змије би нестало. Ово болешљиво забављање самим собом довело је и однеговало њу!”
    „Па заборави себе мој супруже!” рече један меки глас иза њега, —„заборави једном себе за љубав некоме другом!”
    Ружа је била изашла из сенице па се нагла над њиме, са сенком од његове стрепње у лицу својему него опет тако помешано с надом и несебичном љубављу, да се чинило да оно стрепење није друго него земска сенка и сан. Она додирну Родерика руком својом, а њиме прође лаки дрхат. А у томе тренутку, ако је истина што причају, скултор опази по трави некако вијугање и зачу где нешто бућну као да наде у воду. Него је цела истина да се Родерик Елистон подиже као човек по други пут рођен и беше слободан од душманина који га савлаћаваше на бојишту у његову срцу.
    „Ружо,” повиче он страсно и чисто грцајући, него опет не онако дивљачки као до тада, „опрости! опрости!” Њезине сузе од среће оросише му лице.
    „Казна је била страшна,” рече скултор, „и правда би овде већ опростила а неће ли нежност жене! Елистоне, било да је твоја суморност излегла y глави твојој змију или било да је она у истини постојала, свакојако наука је истинита и јака. Својељубље је — које се у теби појављивало као суревновање — страшан душманин који се икада улегао у срце човечије. Може ли бити чисто срце оно, где је куга она толико дуго била?”
    „О зацело” рече Ружа небески осмешкујући се. „Гуја је била само црна мисао а што је доведе било је тако тамно као она сама. Што је било, ма да је мрачно и суморно, неће нам засенити будућност. Доста је да је се сећамо али само као приче у животу нашем!”

Извор

1865. Вила, лист за забаву, књижевност и науку. Година прва, бројеви 7-8, стр. 88-91,99-103.