Горски цар/XX
XX
У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја. Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће. Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине.
Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће... Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану... Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело... Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха... Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лида трагове ужасних злочина, мука, уздисаја... И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све... Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету...
Палилулска улица претворила се у море блата и влаге. Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров... И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ...
Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице ?... Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости. Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта... Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном.
»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .А шта ћу овде ? Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну... И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли... Нема краја њеним мислима... А о чему може да мисли? О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих. О мени и себи?... Један нам је крај, шта има да мисли!... Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више ?!... Шта треба човеку друго ?... А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа... Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио... Баш не волим онај његов поглед! Боље ми је овде... А ја... И овде је онај други поглед! Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...«
И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу. Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску. После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду.
— Ко је то ? — запита груб женски глас изнутра.
— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица.
Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу. Ђурица уђе у собу.
— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини.
— Што ће ти ? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим.
»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује! Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.«
— Шта ти вали што седиш сама! Живиш кâ госпођа... Шта ћеш боље? — рече он гласно.
Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве. До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела.
Ђурица стаде да се свлачи. Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле...
Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице. Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару. Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине.
— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору.
— Море махни ме. Беше тамо један... ђаво га знао... Некако ми се чини сумњив... па одох раније.
Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима.
— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом.
— Знаш... они наши.
— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима.
Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази.
— Откуд ти то знаш ? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега.
— Па добро, али што ти кријеш од мене?
— Море, шта кријем!.. Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?...
— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се. Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе ?
— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке.
Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно.
— Па како, болан : пију ли са вама, шта раде ?... Хоће ли која да се шали?
— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако ... шта ти не ради... Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира. Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене... Тако... смејемо се...
— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја?
— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе. Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго... Ми, онако сељачки...
— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања.
— Е, то не може да буде... она је варошка. Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све...
И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена.
— Ти си мени све добро моје ! А ове варошке... ништа...
Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину.
»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је. Допадају му се варошке, а ја ?... Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке... Али неће!... Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта... Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила... Јест, то беше онда у забрану... Ала беше лепо! ... Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега. Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене... Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете... То ми се много допадало, а и јесте било лепо !... Што није сад онако ?... А сад му се допадају варошке...«
— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога. Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако...
— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала. Зар сам ја стока, да само једем...
— Море није то, него ја тако уз реч велим... А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш. Истина, шта си јела данас?
— Шта ћу јести?... Хлеба... Знаш да је пост.
— Какав пост?
— Божићњи, зар не знаш... Хоћу да се причестим, кô и остали свет.
Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима.
»О чему то она говори?... Причешће.. .Какво причешће!.. И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства. Једва их изазива у памети. Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан... Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама. Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви. Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију. И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце... И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела... А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко... И никад га више не одведоше цркви и не причестише.
— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом.
— Како да нисам, кад сам се бројала у људе. А ти?...
— Само једном, кад сам био мали. Сад се баш сећам... А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш?
— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима.
— Да ли ће ти дати без исповести? Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда. Због тога се моји никад нису причешћивали.
— И ја ћу се исповедити... Нисам никог убила. ни онако... какво зло учинила, што да ми не да?
— А од онога нема ништа?
— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду...
— Нема.
— Па... готово и боље!
— Отпре си волео.
— Тхе... тек онако... не знам ни ја. Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи.
Станка угаси свећу, али не леже. Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи.
Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком. Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво. И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету... Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа.. И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима... Нека га. И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли. А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...«
— Ђуро, спаваш ли?
— Не спавам.
— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке.
— И ја то сад мислим. Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије... Само да прође ова дугачка зима!...
— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца...
— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село... Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси...
— Бадава, своје па своје!
— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао... Нисам знао како је то необично.
И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу...
|