Горски цар/XVIII
XVIII
— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја...
— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама. Васпитање је, ако хоћеш да знаш...
— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће? Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш ?...
— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио : деле ли и они његово мишљење.
— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи. Али ти, господски син, богаташ...
— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици. Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари? Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање. Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? Зар не видите да већ постаје обичај : чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору. То ви мени реците... А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих...
— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ. Ја вам опет велим, господо : прилике и околности. Узмите ви ово : је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није. Је ли...
— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч.
— Пардон, не прекидај ме. Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није. А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете! Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац...
— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац. Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи! Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја... Али то није све. Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао. Јест, кажем... А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања! Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле.
— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре. А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника. Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?...
— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране. Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право. И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља. А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору. То је једно. А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право. Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца. Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села? Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено. Ја како, брате! Моје дете неће бити хајдук. А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак...
— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем. Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много. А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати. Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла.
— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама...
— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди.
— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику. А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ... А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе.
— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија.
— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева. Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена.
— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата. Не знам само који ли је то од негових долијао.
— Шта, има ли извешћа од синоћ?
— Ништа ново. Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро. Не знам само шта ће бити с децом. Чекам извешће свакога часа.
— Е њихова је дрскост прешла сваку меру. За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник.
— И јуче изјутра онај случај у Кленовику ! — одговори капетан.
— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци.
— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши. Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село. Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући.
— Па је ли све извршила ?
— Морала је, јадница. Чекало би је горе зло.
— Како ли је могла ићи завезаних очију?
— Кроз сукњу се види лепо.
— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао...
Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни.
Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи. Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише:
— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту.
Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе. Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа...
Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца. Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка. И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката. Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром.
На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица. Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје. Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи.
Беше тихо летње вече. Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило. И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака. И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју... По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште...
Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих. Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати.
Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару...
Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник. То се Никола враћа с пута. Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит !« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ... Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«.
— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду.
— Чујем — одговори дете осврнувши се.
— Јеси нашао јагњад, сине ?
— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту.
— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива. Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема. Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!... То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама. Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова.
— Пст, да ниси писнуо !... Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа.
— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено.
Утом деда завришташе, а у кући закука жена.
»Шта то њима раде ?... Откуд тамо други хајдуци ?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу.
Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем.
— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем.
— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади. Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима. Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу.
Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте.
За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира. И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају.
— Хо, па овде је само сто двадесет дуката! Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица.
— Јест, јест, брате... сто двадесет равно... Нема више.
— Како нема? Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији.
— А, е то јест... али није све платио... Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све...
— Што ти није све дао .... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета.
— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника.
— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам.
— Како ? Није, браћо, није Бога ми!.... Нема...
— Шта нема ... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам?
— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо. Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога...
— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави. Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак.
»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше. Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица... Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем. То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола... И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше... Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди. Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке... И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти. и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца. Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре...
А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах...
Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио. То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде ! И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи. Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона.. Застаде и ослушну... Неко му се приближује. А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио. Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради. Тек кад зађоше у шуму, умерише корак. у оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли.
»Откуд ја ово идем?... Шта ово би?... А, јест, убио сам човека !..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме. Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол... Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће.
»За јечам ?... Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо. Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру. И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље. и после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима. И више се ничега није сећао...
А варош ври од нестрпљења...
Капетан је напослетку добио тачно извешће. Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима. Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било.
По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором. Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром. Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште. Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини. Народ се окупи уоколо.
На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац. Страх га беше погледати. Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед. Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана. На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена. Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине. С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу.
— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!...
Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море !« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам !« И доиста, он одмах проговори:
— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди. Вепар само : мрд-мрд и — готово !... Господине мој, шта мислите!...
— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек. А човек је, брате, човек!
— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево.
— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ.
Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца. Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају.
Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела.
|