Аждаја и царев син

Из Викизворникa — слободне библиотеке

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН

Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази куhи, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ниједан, забрине се сав двор. Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: ,,Кад се вратим, наћи ћу ја тебе. " Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба.

Царев син јој назове Бога: ,,Помози бог, бако! " А баба му прихвати: ,,Бог ти помогао, синко! " Онда је запита царев син: ,,Где је, бако, мој зец ? А она муодговори: ,,Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми. " Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: ,,Шта ћемо сад? Ту су ваљда и моја два брата пропала. " Баба му одговори: ,,Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. " Онда јој он рече: ,,Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти. " А бабаму се утече у реч: ,,О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд. " Онда он настави: ,,Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем. " После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: ,,Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. " А аждаја јој одговори: ,,Е, моја бако, далеко ја идем. " Онда јој се баба стане умиљавати: ,,А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила. " На то се аждаја насмеје па јој рече: ,,Онде је моја снага у оном огњишту. " Онда баба притисне грлити и лубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех па јој рече: ,,Луда жено, није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом. Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: ,,Прођи се, луда жено, није ту моја снага. " Онда баба запита: ,,Да где је? " А аждаја стане казивати: ,,Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага. " Баба кад то чује, рече аждаји: ,,То је богме далеко, то ја не могу љубити. Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: ,,Хоћеш ли чувати овце? " А он одговори: ,,Хoћу, светла круно! " Онда га цар прими и стане га световати и учити: ,,Има овде једно језеро, и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, недај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш. "

Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: ,,О, аждајо, о, аждајо, та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси! " Аждаја се одзове: ,,Сад ћу, царев сине, сад. " Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: ,,Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине. " А царев јој син одговори: ,,Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио. " Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се а гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајућиу гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера. Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче raћe и рукаве те загази у језеро па повиче: ,,О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси. " Аждаја му се одзове: ,,Сад ћу, царев сине, сад. " Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: ,,Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине. " А царев јој син одговори: ,,Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио. Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњика још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је. ,,Него, " вели, ,,сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело. " Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: ,,Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.

Тада је отац узме слободити и храбрити: ,,Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди. Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, е да би нас опростио те напасти што толики свет помори. " Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: ,,Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој. " Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свирау гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он ка што пусти дулац па се окрене њојзи: ,,Не плачи, зато, не бој се ништа. " Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: ,,О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси! " Аждаја се одзове: ,,Сад ћу, царев сине, сад. " Малочас, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: ,,Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине. " А царев јој син одговори: ,,Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио. " Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе: ,,Држи! Не дај !

" А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: ,,Држи! Не дај ! " А хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: ,,Сад да ми кажеш где су моја браћа. А врабац му одговори: ,,Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ћe ce отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа. Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху. Кад дођу у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана. Потом се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут. Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет божиј. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

Извор : Растко пројекат ( http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/vuk/vkaradzic-price_2.html )