ЈЕДНОМ...
Време кад врба листа и маца
Крај мутних бара и јендека...
По селу свуд се петли распевали, —
Чује се негде жалостива блека
Малих јагањаца
Ко плач детињи.
Сунце па земљу топле зраке баца —
Ударила је трава, листа зова,
Врапци галаме око живог плота...
Ја слушам вреву тих гласова
Пробуђеног живота...
Сваког пролећа тако...
Ал ће и то проћи...
Једном ће доћи
Смрт мојих чула̑,
Кидање плотских веза, час расула,
Кад ће за мене све то ишчезнути
И ништа не ћу видети ни чути.
Од свег обиља тих лепота
Кад благи дани ославе
Ја ћу примити поврх мога хума
Удео мртвих: зелен бусен траве.