Пређи на садржај

Jegjupka

Извор: Викизворник
Jegjupka
Писац: Саво Бобаљевић



* * *


 

JEGJUPKA

Liepa ti si, gospe mila,
   rek bi trator i ružica
   da ti se je u oba lica
   s bieliem sniegom zamisila.
Strjelovite l' imaš oči 5
   čuh, gdi me iz njih zrak srdašce
   grozno rani, jak sunašce,
   tko ga gleda u iztoči.
Dika, krepos, ka je u tebi,
   kažu, da si vilovita, 10
   ili da nies' segaj svita,
   neg od višnjieh sašla s nebi.
Tko godi si, gospe draga,
   blagoslovna majka da t' je,
   ka te rodi dragu tol'je 15
   vrhu svega na sviet blaga.
Vajmeh! brižna što ću rieti
   od mladosti segaj grada,
   ako mene, što je sada
   i što nazrih, čini mrieti? 20
da bih rad'ja, moja kruno,
   biti tebi sve dni sluga'
   sridi gore, sridi luga
   neg gospodit' svit na puno.
Er čestita ma gospoje, 25
   dnem i noću s tobom hode
   i bez brašna i bez vode,
   bil' bih sita uz lice tvoje.
Kladenac bi u gizdavih
   tvojieh oči'u bio meni, 30
   brašno samo u spomeni
   tvojoj, l'jepša vil oda svih.
Nu ostaviv hvale ove,
   veće ti se čim pristoju,
   ner sam moćna da t' jih poju 35
   nit' za mita, ni darove,
molit' te ću, moja kruno,
   dopusti mi da uzidu
   k tebi, da ti sreću vidu
   i izreku sve na puno, 40
er sam tomu veomi znana
   ja Jegjupka, veomi i višta
   a za platu neću ništa,
   zasve u tomu er mi je hrana.
Ne da sumnju, da sve sreće, 45
   koje na sviet može u viek
   zgara s neba primit' čovjek,
   jesu s tobom bolje i veće;
nu jer poznam, ma lieposti,
   da imaš tvoga ljubovnika, 50
   da vidju u njem je li t' slika
   sve dobrote i lieposti.
Jer se veće puta sgodi
   liepoj jak no tebi i dobroj
   da se sdruži, u kom vas broj 55
   pakljenieh se zala plodi.
Lele toj zi, ku nesreća
   takiem uzlom igda sveže,
   za č bridak joj mač vik reže
   srce i tjera sve dni smeća. 60
Zamani je tim bit' mlada,
   dobra, mudra i gizdava,
   i u svakom činu prava,
   a takomu vojnu lada.
Jer se š njome svak čas kosi, 65
   i ne može da ju vidi,
   a ku godi žlicu slidi,
   i vrh glave svoje nosi,
koja ne bi bil' dostojna
   takoj kruni sve dni služit', 70
   a neg da ju čini tužit',
   ugrabiv joj draga vojna.
Vaj! ne scieni, boles niedna
   gora da je, ner viditi
   iz kladenca svoga piti 75
   druzieh, a bit' sama žedna.
Uh! uh! pače tko viek može
   izriet', ka je rana i muka?
   naj otrovn'ja striel iz luka
   rek bi ljuću dat' ne može. 80
Za č ja scienju, gola i gladna
   da bi svaka voli'a stati,
   neg ne mogši sama spati,
   privraćav se svu noć hladna.
I sve bi se moglo ovoj, 85
   draga gospo, priboravit',
   da ni'e misli, ka ostavit'
   čas nas neće; ni dat' pokoj.
Ka nam ..... sveđ govori:
   vaj nesreća! čemu s' veće, 90
   koga ljubiš, kad te neće,
   neg od tebe hudju dvori?
Vazmi dobra, do kli moreš,
   vrni zajam, ki dostoji,
   do kole su danci tvoji, 95
   er ćeš pak htjet', kad ne uzmoreš.
Za č u obrazu liepos prođe
   naša, koju satre vrieme,
   a sebi smo i druzim svieme
   mrske, kad nam staros dodje. 100
Nije izrieti, gospe, moći
   boles, ka je u starosti,
   smišljav danke od mladosti,
   koje damo zaman proći.
Lele, sram me 'e, da govoru, 105
   al ću rieti, što nam nije
   višnji narav dal od zmije,
   da možemo smetat' koru?
ter nam ne bi toli ljudi
   vlase trli kako i sade, 110
   nu jednako stare i mlade
   dvorili nas sviemi i svudi.
Vazmi, gospo, svjeta moga,
   a ne uzdiši, ne imaj srama,
   jer pomoći sebi sama 115
   ukasnuje (?) uma moga.
Odkri' meni boles svoju,
   er vidalac, ne znav nemoć,
   vik ne može dati pomoć,
   ni izvidat' ranu ikoju. 120
Za č bi rad'ja, moja kito,
   tako ne biv vi (?) tužiti,
   tebi za har poslužiti,
   neg za drago druziem mito.
Nu od kada, me sunašce, 125
   vidju da t' ne može biti,
   dopustit' mi k tebi uziti,
   i odkriti sve srdašce;
očima mi, gospo, kažeš
   boles, koju ćutiš mnogu, 130
   kojoj ako t' ne pomogu,
   rec' mi paka tri krat: lažeš.
Ove dunje i jabuke
   čudnovate jesu moći,
   ke sam brala o ponoći 135
   koprenome saviv ruke,
u košulji i razpasa
   sama, uza me da ni'e duha,
   ni od vitra čuti ćuha,
   razviv kose sve do pasa, 140
obrativ se na iztok sunca
   zviezde, mjesec i nebesa
   zaklinjući, da uresa
   učine jih mnogo čudna(?).
Ke sam rieči vrle tada 145
   i moguće govorila,
   ni'e vremena od sto dila
   jedan izreć' moći sada.
Ostavivši tim (?) na stranu
   stavi pamet, gospo ljupka, 150
   što ću t' rieti sad Jegjupka
   htiv izvidat' tvoju ranu.
Uzmi brzo krancić jedan,
   u kom prije ni'e bil' ništa,
   ter ga vina od godišta 155
   napun', i stav' u nj kus medan.
A pak u tom sve jedino
   stavi varit' sve te dunje,
   i čin' da vre, do kli u nje
   vas med uvri i sve vino. 160
Poslie komu t' ljubko bude
   blagovati od njih, da' mu,
   da sve ostale, razmi samu
   tebe ostavi i zabude;
i u njegovo da vik srce 165
   stat' ne more drugaj gospoj,
   ner ti da imaš vas mir i goj
   do sudnjega danka od smrce.
Sada kruno ma biserna,
   ja ne prosim meni platu 170
   ni u srebru ni u zlatu,
   razmi da t' sam sluga verna.
I ako ti dunje moje
   što pomogu, ma dušice,
   do kli budem odi, lice 175
   ne zabran' mi vid'jet' tvoje.
I to li t' sam, gospo, u čemu
   zabludila, oprosti mi,
   i na, ove dunje primi;
   tko tvoj bude, blago njemu! 180

             SVRHA



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Саво Бобаљевић, умро 1585, пре 439 година.