Пређи на садржај

Успомене. II. Ено она кућа

Извор: Викизворник
Успомене - II. Ено она кућа
Писац: Милорад Поповић Шапчанин



* * *


УСПОМЕНЕ

II


Ено она кућа — обијена плаво —
Тамо сам ти увек ђаком обитав’о,
Капиџик и клупа у багреном хладу
Још се врло добро на мене сећају.

У недељу свету, свако бож’је вече,
Тамо се на клупи сав комшилук стече;
Ту се разговара, ту се збија шала,
Оживи улица, оживи сва ма’ла.

А тек која тета изнесе колача,
Шеширића масних и белих погача.
А уз то још, знате, коју чашу вина
Да весело падне тетина ужина.

Мој је газда старац — у времену оном,
Војевао храбро под Наполеоном,
И добро се тада одликов’о био
Зато је од цара ордене добио.

Па се старац радо хоће да похвали
Како ј’ вешто знао пушком да опали,
И како од њега — што се није крило —
У свој регименти није јачег било.

Па зато је кадкад причати нам стао
Како је у Пољску некад маширао,
И како је мор’о сву Хрватску проћи,
Док је једном мог’о у ту земљу доћи.

Па, Боже, помози, да је с миром било,
Него се ту јоште на лађи возило,
Дван’ест пуних дана страшни морски вали
Носише их док су на обалу стали.

Још видео уз пут где с’у води прућа
Нека страшна риба, велика ка’ кућа,
Видеше још много чудовишта страшних
Покрај тог рибица, златних и несташних.

То је била мана мом негдашњем газди,
Што кад приповеда хоће да забразди,
И то су ти коне врло добро знале
Зато су га увек лепо исмејале.

На то дрско дело једио се старац,
То ј’ за њега био велики ударац,
Зато би све редом псовао на клупи
Што су одвећ прости, што су тако глупи.

Још кад изненада на то дело врашко
Полако зазвижди по који несташко,
Сав се размаџари с тешке горопади,
Дигне се са клупе, па залупа врати.

Газдарица моја — једна скромна баба —
Увек ти је она болешљива, слаба,
Зато ти је често ракијицу пила,
А сва јој је глава увезана била.

Цео ти је живот водила у санку,
Лети где у хладу, а зими на банку,
Простре ти ћилимак, па заклопи очи,
Те се тако вазда са санови бочи.

Кад је ко пробуди, кад што лепо снива,
Била ти је, боме, доста џандрљива,
Па да би без нужде свађу мимоишли
Увек смо кад спава на прстима ишли.

А кад се пробуди добре ти је ћуди,
Одмах штогод гледа да ти приповеда,
Зато је обично казивала сваком
Што јој се приснило у сну тихом, лаком.

Сећам се једаниут причала је мени
Да је снила чојка са зуби гвоздени,
У усти му гори жеравица сама,
А гвоздене виле држи у рукама.

«Тек ти уједанпут — то су њене речи —
«Тај нечасни човек зубима зазвечи,
«Па скочи из неке к’о паклене воде,
«3амахне вилама да мене прободе.

«Ја сирота гледах куд ћу да се скрасим,
«Од стра’ невиђена сва се пренеразим,
«И већ кад се ђаво приближи меника
«Прекрстим се брже па гласно повика’:

«Петко, и недељо, и божија мајко,
«И Илија, и ти Пантелија, брајко,
«Помоз’те ми сада, не дајте ми пасти
«И шта још ко река’ — то ти не знам каз’ти.

«Само уједанпут горе са висина,
«Опазим где слазе кола Илијина,
«Та све ти се небо од точкова сија;
«У колима седи свети Пантелија.

«Светац ме одбрани — а ђаво од једа
«Дере се, и рика, и себе уједа.
«Од те вике ја се поплашена тргнем,
«Па што брже крстић под главу си вргнем.

«Оно јутро одмах — већ како сам знала —
«Клела сам се свецу и заветовала,
«Да на њега никад ништа радит’ нећу,
«А у цркви увек припалит’ му свећу.»

Док је мени баба казивала тако
Ја сам се међутим крстио једнако,
Јер крштење њојзи неће да дотужи,
Кад се и онако са свецима дружи.

А браћа крај стола, што се с књигом муче
Од њена дивана не могу да уче,
Па од тешка једа мигоље се вазда
Док и баби уста не запуши газда.

«Ћути, вештичаро — рашчупана ронђо,
«Измете од жена, јадна оштроконђо,
«Лези ти па спавај, када ти се дрема,
«Од тебе на свету веће лаже нема».

Јадан старац не зна куда да се стани
Кад се на њ’га баба на те речи зграни:
«Кукавицо љуцка, мекушава мамо»,
Но ми их међутим старе развађамо.


Напомене

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 64

Извори

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 66-71. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.