Пређи на садржај

Свијетла ноћ

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

               I

Ноћ је била јасна, и топла и мека,
Кô да је по земљи падô свилен вео.
Исходни се мјесец јављô из далека,

И у модро небо сањиво се пео
Изнад оштрих рта, дубрава и села;
И бијелу свјетлост сву кô да је хтјео

Просути у плаву маглу што се сплела
С врбама на међи ријеке. Са страна
Шумила су жита. Тихи вјетар с врелâ

Пун је био душе поспалих љиљана,
И на мед и црвен саг кукуријека
Мирисô је ваздух. Под покровом грана

У пољу је будна лежала ријека.
Сам сам лутô, нити кога гдјегод срето',
Нити ли сам чуо глас ни ход човјека;

Све је било тихо, спокојно и свето.
Но онамо, гори, на гребену, на ком
Бор зелени шумом поздрављаше љето,

Видио сам њега. Сједио је... Лаком
Свјетлошћу је сјао његов лик и коса...
Ноћ никада није у чезнућу таком

Припила се земљи, нити ли је роса,
Стрепећи на листу, тако сјајна била...
Небо и звијезде, голет, врх и коса,

И разрасло жито гдје се њише свила -
Све кô да се уза њ приљубити хтјело,
Кô дијете мајци усред топла крила...

А он, душа свега и увир и врело,
Сједио је гори високо над луком.
Пред њим харфа бјеше... И дигнувши чело

Спрам јасних звијезда, он лагано руком
Такну златне жице од косе планета,
И запоја... Меким и чудесним звуком

Испуни се небо, земља, шум дрвета,
Понори и воде, и све сјати поче...
И ја видјех како, испод трносплета,

Старо гробље прену, дигоше се плоче,
И безброј костура, дижући све јаче
Своје штуре руке, мукло кликну: "Оче!"

               II

Ја сам слушô, дрхтô... И кад лако таче
Пошљедни пут жице: низ голет, што боде
Оштротом хриди и бодљама драче,

Нечујно кô мисô мирни Христос оде,
И спусти се доли у луку и села,
Гдјено се класови тихо у сан своде.

Иде... Стане... Слуша шум грана и врела -
Сања... И у слаткој чежњи кô да дршће...
Свија грање, љуби... и кô да би хтјела

Све његова душа да обгрли чвршће
И упије у се: ноћ, мјесец што броди,
Ријеку, и врбе, поља и раскршће,

И путању уску што у село води...
Ја гледах... И док ми све чудесно блиста:
И земља и свјетлост мјесеца по води,

Још једанпут видјех замишљена Христа
Гдје кроз жито прође и поглади ти'о
Руком уздрхтане врхе плода чиста...

Сјутра свуд је пољем јечам златан био...