Пређи на садржај

Поморчева љуба

Извор: Викизворник
Поморчева љуба
Писац: Јован Сундечић



* * *


        Поморчева љуба
         (Слика из живота)

У дворовим покрај мора
   Сједи љепотица
   Затворена, — као златна
   У кавезу тица;
Или као у харему
   Гјулић-Гјургјијанка,
   Која мора да се крије
   И видјелу данка. —
Залуд очи, двије муње,
   Залуд стас гиздави,
   Залуду јој чарно лице
   И понос убави.
Залуд младост — свјежа младост,
   Залуд прса пуста,
   Залуд свилна црна коса
   И корална уста.
Залуд огањ-осјећање,
   Залуд занос духа;
   Залуду јој дичан укус
   Накита и руха. —
Гоји мило прво чедо;
   А док ово гоји:
   Она му се већ удесу
   Будућему боји;
Већ помишља, каквим ће јој
   Пучинама бродит,
   Каква ли ће по таласим
   Срећа јој га водит;
И у души сјетна зебе,
   Сликајућ' у уму:
   Каква јој га чуда могу
   Срести на том друму ....
А војно јој одједрио
   Низ невјерна мора,
   Њу небогу оставио
   Код самотна двора:
У мислима стравичнијем,
   У слутњи и сумњи,
   У ваздашњој на најцрње
   Незгоде поумњи.
Под надзором оштре страже
   Свекрвице старе,
   Која никад са очију
   Не снима очаре:
Нег' пристале невјестице
   Прати стопу сваку.
   Нит је скида — с помна вида
   По дневу и мраку.
Пази стара, да јој снаха
   Часном стазом ходи,
   Ка' што искон-обичајим
   Приморачким годи.
Вазда мумља ... вазда гризе...
   Вазда срце дира:
   Не да станка вили снахи,
   Не да жива мира. —
Она ће јој зар пос'једит,
   И невоље црне
   Доста свладат, — док се војно
   Опет к њојзи врне.
Тврди живот — тврђим ће јој
   Сваког дана биват,
   Уз дубоке уздисаје
   Ман' ће сузе ливат;
Ман' ће клети час рођења,
   Час љубави прве,
   Час удаје, — све ли страсти,
   С којима се рве ;
Срце, чуство, чар природни
   И побуде слатке:
   Узаман ће она клети
   Клетвом груди јатке ....
Не помаже! — Све те клетве
   У вјетар се губе;
   Сто да љуту коб изм'јени ,
   Поморчеве љубе :
Сјем повратка — којему се
   Жудном душом нада?...
   (А Бог знаде у васц'јелом
   Животу ли када!...)
Ил' сјем смрти ?... — Ал' јој срце
   Већ немојмо косит:
   Славјанка је, — а Славјанка
   Зна све муке сносит. —



Извори

  • Јован Сундечић: Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1889, страна 84-87.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Сундечић, умро 1900, пре 124 године.