Пређи на садржај

Лучи

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Проспи зраке кроз српске облаке,
    Нова надо слободних висова,
Гђе соколе и орлове јаке
    Небо грије сунцем благослова.

Подигни нас, дај нам духу крила,
    Да смо ближе престолу висина,
Да с лавором из горице вила
    Кити чело србинскога сина.

Светим жаром оне душе свете,
    Коју Ловћен на свом вису храни,
Нек нам срца слободно полете
    У храмове дјела обасјани.

Мила Лучо, у сред доба тавног,
    Разви данак, дивнијех нам снова;
Са Ловћена про Косова равног
    Стишај силу крвавих валова!

Хај... валови неслоге и злобе,
    Које браћа међу собом дижу,
О које се наше среће дробе
    И понору безданому стижу...

К'о што вила, крај горског студенца,
    Плете в'јенац, цв'јет до цв'јета меће,
И ти сплети најљепшега в'јенца,
    Брацка срца нек му буду цв'јеће.

На олтару љубави и мира
    Нека руке рукама полете,
Нек сва браћа из једног путира
    Причесте се жаром слоге свете.

У тој нади - Боже нас помажи!
    Помози нам у дјелу и раду,
Твојом вјером срца нам оснажи,
    Да можемо вјероват' у наду.

Мостар, 19. новембра 1894.