Пређи на садржај

Женидба Милоша Обилића/8

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА VII ПОЈАВА VIII ПОЈАВА IX   ►

ПОЈАВА VIII
Равијојла долази са пуним крилом траве.

РАВИЈОЈЛА:

Љековита биља, ево,
Од пелена
И селена,
Копитњака, јагочево
Од боквице и козјака,
Свака рана биће лака.
(Погледа га и њежно уздахне.)
Ах!
(Клекне крај њега, меће га на крило.)
Ох, како је мио, красан,
Пун витештва и милине,
К’о у ноћи мјесец јасан
Кад затрепти са висине.

МАРКО (који је обилазио вилу):

Хм, чудо, чудо!

РЕЉА:

Шта ти је, побро?

МАРКО:

Шта бива ово, ја и сам не знам,
Туга ме нека обузе сад;
Што дуже вилу овако гледам,
Све већи мене узима јад.

РАВИЈОЈЛА (која је устала):

Ах, ал је диван!

РЕЉА и МАРКО:

Буди л’ се веће?

РАВИЈОЈЛА (положи на њ свој вео):

Будии се, витеже, буди,
Нек бјега вјечни сан!
Још за те зора руди
И свиће б’јели дан.
Добри дуси, расточите
Смрти моћ,
Са очију одгоните
Вјечну ноћ!
К’о што невен
Вјечно цвати,
Трава селен
Гони сјен,
Нек се живот њему врати:
Није витез простр’јељен. (Пољуби га.)

МИЛОШ (будећи се на вилином кољену):

Да л’ ово санак од мене л’јеће?
О, Боже, гдје сам? Шта са мном би?

МАРКО и РЕЉА:

Спав’о си, побро, ал’ тако тешко,
Једва те, једва дигосмо ми.

МИЛОШ:

Зар санак бјеше и она вила,
И она стр’јела и онај пој?
(Дижући се, опази је)
Ах, ти си, вило!? — О, немој крити,
Најљепше зв’језде — тај поглед твој.

РАВИЈОЈЛА (одбија га руком):

Не, не, витеже, не ступај ближе.

МИЛОШ:

Ти си ми, вило, дон’јела спас.

РАВИЈОЈЛА:

Како ме љута судбина стиже,
Зар н’јесам дошла у зао час?

МИЛОШ (њежно, држећи ју за руку):
Остани с нама.

МАРКО и РЕЉА:

Са нама пођи!
У нашем царству љепши је рај.

РЕЉА:

А овај, што се мргоди овдје
Награду своју добиће тај.
(Запријети Грабанцијашу.)
Хајд’ крши главу у облак свој!
(Грабанцијаш храмајући журно побјегне.)

МАРКО и МИЛОШ:

Остани с нама, у нашем св’јету;
Будн нам сеја!

РАВИЈОЈЛА:

Ох, не, не, не!
Слађи је живот у зрачном л’јету,
Него ли тамо, гдјено се мре.

МИЛОШ, МАРКО и РЕЉА:

Буди нам сеја!

РАВИЈОЈЛА (Милошу):

Витеже л’јепи,
Вили је други нам’јењен рај.
Облаци мутни,
Громови љути
И јасних муња пламени сјај.
Чуј, у гори,
Гдје се ори
Буре хук;
Вилу мами,
Облак тамни,
Грома звук.
Кад се небо ускомеша,
Громовна се хука см’јеша
Сред помамне
Муње пламне,
Облацима опкољене,
Ми летимо загрљене
Кроз ту бурну ноћ,
Час у горе,
Сад на море
Узвијамо моћ.

МИЛОШ:

И никада да не видим твога лица ја?!

МАРКО и РЕЉА:

Зар је тако теби мила бура облачна?

РАВИЈОЈЛА:

Праштајте ми; збогом, браћо!

СВИ:

Ох, почекај, стој! (Рогови.)

РАВИЈОЈЛА:

Чујте, то вас ловци траже,
Збогом, санче мој!

МИЛОШ:

Збогом, санче мој!

РАВИЈОЈЛА:

Кад зашуми са горице,
Вјетрић лак,
Затрепери у звјездице
Бл’једи зрак.
Поноћ блага кад појезди
И покрије прозор твој,
По небесној бл’једој звј’езди
Послаћу ти поздрав мој.

МИЛОШ:

Кад облаци натуштени
Летну гор’
И по гори муња ломи
Грм и бор.
Кад размахне с громовима
Плаха дажда силан град,
Ти ћеш чути међу њима
Моју тугу, горки јад.

РАВИЈОЈЛА:

Збогом, збогом, мој витеже,
Ој, зашто ми стаде знан?

МИЛОШ:

Како слатки часи бјеже,
Као мирис, као сан!

РАВИЈОЈЛА и СВИ:

Збогом, збогом!
(Равијојла отрчи.)

МИЛОШ:

Никад више! (замисли се тужно. Рогови са свих страна).

РЕЉА:

Марко, Милоше,
Друштво нас зове.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.