Гором језди Краљевићу Марко,
гором језди а с гором беседи:
„Чарна горо, пуна ти си лада;
залуд теби твоја ладовина
кад у теби ладне воде нема, 5
већ ја морам коња да закољем,
да с' напијем крвце од коњица.”
Кад то чула иза горе вила,
тад подвикну из грла бијела:
„Не кољ' коња Краљевићу Марко, 10
већ ти пођи мало унапријед,
тамо има бунар вода ладна”.
Пође Марко мало унапредак,
он ми нађе бунар воду ладну,
клекну Марко па се напи воде, 15
па беседи своме добром Шари:
„Ако ли ми не уватиш вилу,
оба ћу ти ока изкопати,
а све четир ноге саломити,
те се мучи по старој планини”. 20
Текер Марко речи изустио,
мину Шара са Старе[1] планине,
како звезда преко неба ведра,
па увати загоркињу вилу,
придржа је док јој Марко дође; 25
Како дође Краљевићу Марко,
како ју је Марко ударио,
са црном је земљом саставио.
