Пређи на садржај

Бој на Љубову

Извор: Викизворник

* * *


Бој на Љубову

Да вам причам, моја браћо драга,
О јуначкој Лици каменитој,
Ђе на сваком каменитом бријегу
Орлови се и међеди легу,
Што до сада мало ко је знао, 5
Ко је знао, није погледао.
Наша ј’ Лика земља кршевита,
Кршевита, ал’ је поносита
Јер је много родила јунака,
Граничара кршније’ горштака, 10
Све јунака као горски вуци.
Добро су их упамтили Турци
Кад су ову земљу освајали,
У Европу дубље продирали,
Па се овдје уставит’ морали. 15
Чујте причу од нашије’ дана,
Од бојева и љути мегдана,
Кад фашисти земљу поробише,
Поробише, огњем попалише,
Покорит’ је ипак не могоше. 20
Талијани дођоше у Лику,
Ал’ на своју муку превелику,
Јер ко Лику може покорити,
За слободу вичну се борити.
Историја ту нешто помаже, 25
Стара пјесма овако нам каже:
„Што породи Лика и Крбава,
То не плаши кошуља крвава.“
Роди Теслу и Раду Кончара
И јунака Орешковић Марка, 30
Лика роди Матића Стојана,
Опсенице Станка и Стевана,
Лика роди Јоцу Његомира
И јунака Јованића Ђока.
И још многе јунаке без броја 35
Што окуни Титова Армија,
Које бјеше гледати милина,
Поноси се с њима домовина,
Јер Личани у ком било крају
За слободу они живот дају. 40
Сада, браћо, послушајте мене,
Што се деси баш у наше време:
Измеђ’ Личког и Крбавског поља
Ту висока налази се гора.
То се зове Гвоздено Љубово, 45
На Љубову гнијездо соколово.
То је гнијездо пламен захватио
И у њему покољ направио,
У камену гују пробудио.
Када плану кућа Станишина, 50
Тад његова плану карабина.
Усташе му кућу запалише
И чељади доста му побише,
Ал’ крвници то скупо платише
Јер ту многи главе изгубише. 55
Устанички пламен распирише.
Станиша је друштво сакупио,
И стотину на броју их има,
Све јунаке као ватра жива
Које ј’, браћо, гледати милина. 60
Мало даље код првих јаруга
Има Станко најмилијех друга:
Див-јунака Јоцу Његомира
Који јунак не познаје мира,
И око њег’ стотина јунака, 65
Партизака да им нема пара.
Кад су тако друштво сакупили
И Љубово крилом закрилили,
Два се тића тада побратили
И међу се вјеру ухватили: 70
Док се који по Љубову шеће,
Туд душманске ноге крочит’ неће.
Фашисте ће тући као змију
И слушати своју Компартију.
Једно јутро само дан свануо, 75
До Станише курир долетио
Од Госпића бијелога града,
Откуда се добру и не нада,
Да му јави што се тамо збива,
Да ј’ кренула фашистичка сила 80
Какву Лика још није видила.
Три хиљаде иде Талијана
И хиљада усташких крвника,
Са четири топа убојита
И два тенка као извидница. 85
Иду право друмом на Љубово
Да разоре гнијездо соколово.
Жури им се да што прије прођу
И јуначкој Кореници дођу,
У којој су сада Талијани 90
Партизанским обручом спутани.
Намјера им тај обруч пробити,
Партизанске засједе разбити,
Које сада Кореницу туку,
Талијан’ма задавају муку. 95
Тај гарнизон предати се неће
Јер се нада да му помоћ креће.
Кад Станiша гласа разабрао,
Свога друга Јоцу дозивао
И овако њему говорио: 100
„Његомире, моја вита крила,
На нас иде невиђена сила!
Ал’ ја, друже, знадем мисли твоје,
Води брже соколове своје!
Ти познајеш све кланце и ст’јене, 105
Па за савјет не треба ти мене.
Само, друже, ђе посједеш ст’јене,
На друм свали големо камење,
Па душману то не дај дирати,
Ту ћеш њега, брате, уставити 110
И у главу змију ударити,
Касапницу ту му направити:
Ил’ ћемо га натраг повратити,
Ил’ ће наша ту гробница бити!
Ја ћу, брате, мало напред бити, 115
Бусију ћу тврду поставити,
Ал’ ћу прве теби пропустити.
Мироваћу као да ме нема,
Нека не зна што ли му се спрема.
А кад, брате, твоја пушка плане, 120
Тешко оном ко испред нас стане.
Ове стијене тврђаве ће бити,
Топови нам неће наудити,
А тенкови нијесу за засједу,
Шта ће они на орлову гнијезду 125
Куд се само дивокоза креће,
Главу дајем; пробити се неће!
То рекоше па се разиђоше,
Свуд бусије тврде поставише
И камење на друм навалише. 130
Сад чекају што ће даље бити,
Када ће се војске појавити.
Јануар је четрдесет друге,
Кад се мрзну и ноге и руке,
Ал’ кад срце јако брзо бије, 135
За Личане то још зима није.
Сваки борац свој карабин грије
Да му не би како затајио.
Дуго вр’јеме потрајати неће,
Већ се друмом извидница креће, 140
Два су тенка, онда камиони,
Па пјешаци у дугој колони.
Иде сила коју вјера прати
Да јој нико на пут не сме стати.
Само што их гризе љута зима 145
Јер Талијан за њу спреме нема,
Ал’ то многи још држи за шетњу
Ко ће сили направити сметњу!
Брзо крећу да ноге загрију,
Па још неки пјесмице пјевају. 150
Крај Станише они друмом плове
К’о да иду неђе у сватове.
Иду даље, још запрека нема
Јер не слуте што Љубово спрема.
У колони још се барјак вије 155
Кад са стијене засикташе змије.
По колони осуше плотуни,
Наста јаук што колону збуни,
Свуда мртви закрчише пута,
Ал’ се битка сад разгори љута. 160
Нови стижу, команде се чују,
И топови сташе да грувају,
А гранате разбијају стијене,
На све стране полети камење.
Ал’ Љубово ко ће разорити, 165
Од вршина равницу створити.
А орлови храбри партизани:
Мирно сједи и мирно нишани,
Добро гађа, муницију чува,
Док у ст’јене топ за топом грува. 170
Сад официр банди командује
Барикаду с пута да уклоне.
Све по десет на запреку лете.
То су нашем митрал>есцу мете.
Из бусије жива ватра сјева, 175
Ту се сложи гомила љешева,
Све обара што до ње допане.
Ту пакао гута Талијане
И усташе, луде савезнике,
Домовине своје издајнике. 180
Крај засједе два сокола лете,
Своје храбре обилазе чете,
Сваком борцу дају нарвђење
Како с’ треба склонити за ст’јене,
Добро пазе куд се душман креће: 185
Кореници пробити се неће,
На брдо се не може попети,
Кад покуша, брзо натраг лети.
Бој се бије све до мркле ноћи,
Барикаду не могоше проћи, 190
Кад је тамна ноћца освојила,
Партизанска ватра утихнула,
Ал’ ни једна сад не спава страна,
Већ се бдије до другога дана.
Ал’ да видиш младих партизана: 195
Од никуд им није стигла храна,
Већ у торби што је проје било
То се свима право подјелило.
Мртве страже сад кретање прате,
Борци дижу нове барикаде. 200
Талијани сад насумце туку
Док рањене и мртве извуку.
Партизанске привлаче се тројке,
Спуштају се низ горске обронке
И усташке капе на се мећу, 205
У војску се талијанску крећу.
Кад накупе доста муниције,
Враћају се к’о да ништа није.
Кад зорица данак најавила,
Опет крену фашистичка сила. 210
Затресе се каменита гора,
Одлука је: пробити се мора!
Ту се бојна канонада чује,
Од топова гора одјекује.
Већ педесет мртвије’ имаду 215
Док пробише прву барикаду,
Ал’ на другу кад су нагазили —
Јер се душман томе није нада’
Да ј’ Љубово све од барикада —
К’о и јуче бој се разгорио, 220
А душмана страх је захватио:
Без команде неки се повлаче,
Партизани притиснули јаче.
Сад је гужва на друму настала.
Наша војска то је опазила, 225
За ударце то је право вр’јеме,
Станиша ће на јуриш да крене.
За бусију он је мајстор био
К’о да ј’ школу хајдучку учио.
За јурише смјену одредио: 230
Једна чета на јуриш нагари,
Друга држи свој положај стари.
Сад да видиш, побратиме мио,
Какав џумбус свуда се створио!
Што поћера Опсеница Станко, 235
То дрчека Јоцо Његомире;
Што умакне Јоци Његомиру,
Дочекује Опсеница Стево.
Од душмана јаде поградише
И одатле натраг потискоше, 240
Топове им на јуриш отеше,
А тенкове сами оставише.
Ту оружја много побацаше,
У Госпића града побјегоше,
Кореницу сад заборавише, 245
На плану је носе уцртану
И проклињу своју милу нану
Што их роди у несретне дане,
Кад измисли неко партизане
И доведе овђе Талијане, 250
Ђе шест стотин’ мртвих оставише
Да не виде Италију више,
Да их кљују орли и гаврани:
Да Љубово памте Талијани,
Докле траје земље Италије, 255
Италије и Југославије;
Докле траје гвоздено Љубово,
Своје гнијездо чува сури оро!
Ој, Станиша, змају огњевити,
Његомире, лаве поносити! 260
Див-јунаци које Лика роди,
Заточници правди и слободи!
Здрави били и ваша дружина!
Вама пјесму пјевам од милина.
Ви сте дика нашег друга Тита, 265
Са вама је Лика поносита.
Док је сунца и док је мјесеца
И док оро кликће са литица,
Ваша ће се дјела помињати,
Покољења славу проносити! 270

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 361-368.